0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Ovonedeljna gošća naše rubrike je beogradska spisateljica Ana Rodić, autorka romana „Sebi samoj“, „Korenje“, „Lisice“ i „Krunska“ i zbirke priča „Momci iz kraja“, „Ubistvo, misterija, ljubav, avantura, reklama…“ Ana je i scenaristkinja popularne televizijske serije „Lisice“, a po njenoj priči „Zmajevi“ snimljen je film „Vetar“ za koji je napisala scenario, i koji je nagrađen specijalnom nagradom žirija FEST-a 2017. godine. Za našu rubriku osmislila je saundtrek za svoje fimove koji joj se vrte po glavi:
Postoje te neke pesme, klasici u mom slučaju, koje povuku film u glavi. Dobar film. Toliko ih vidim da je na primer pesma, „Sylvia’s Mother“ grupe „Dr. Hook & The Medicine Show“, poslužila kao početna kapisla, inspiracije za moj scenario „Silvija“, koji je u fazi razvoja, u rukama producentske kuće „This and That“.
Dakle u pesmi, raspali klinac iz telefonske govornice (kod mene uvek dodatno pada kiša na govornicu, mada je realno u pesmi nema) razgovara sa majkom devojke koja ga je ostavila jednom zauvek, jasno sa dobrim razlogom. Majka mu nikako ne da da priča sa njenom ćerkom Silvijom, on cvili, nema love da produži razgovor iz govornice (ovo je komplikovano da shvate današnji klinci, al „ima“ gugl da objasni koga zanima). Oboje znaju da ako ga Silvija čuje, opet će mu se vratiti, a on je mali hodajući pakao i nema sile da keva dozvoli da se razgovor desi.
Nisam sigurna, možda više volim „Amsterdam“ u originalnom izvođenju Žaka Brela, ali Bouvijeva verzija sa krezubim mornarom koji jede riblje repove razvuče mi ispred očiju film. Tuču koja počne pesnicama a završi se noževima, sve naravno zbog neke sirotice koju je život naterao na težak ulični posao, i taj mornar, pozajmljen iz pesme tokom filma u mojoj glavi je smrtno nesrećeno zaljubljen u devojku sa kojom nikad neće biti jer je jasno odvratan i nakazan. Mada ga ona toplo „dubinski“ voli i jako plače kad on umre braneći je. Da napomenem, sve je kostimirano.
„One More Cup of Coffee“, Boba Dilana je možda čak sledeći set koji ću postaviti i na papiru. Odvojena od sveta, velika džipsi porodica živi autdor lajf. Tu, među njima, kao cvetić raste jedna okata prelepotica koja ne zna da čita i piše ali kida bacanje noževa i gatanje. U tu hipi komunu, put nanese lepog mladog gradskog pametnjakovića koji je odlučio da je otpadnik od sveta. Mladić je inače iz bogate porodice, pa mu se može da je otpadnik.
On se besciljno vozi od mesta do mesta, jer kroz putovanje bez plana u nepoznato on sve vreme pokušava da se nađe, pa kad tu zastane, na obod šume, ponese ga njihova sloboda, on se fatalno zaljubi u tu mladu opaku gataricu i onda se nešto muče pre nego što se rastanu, to nisam stvarno razradila, jer nisam bacala na papir do sad. Al eto to mi je u glavi svaki put kad je slušam, bez izuzetka, samo mi se prave slike koje domaštavam).
A možda jednom sednem i napišem scenario koji će se zvati „Plejlista“ a postavka će biti manekenka ili glumica koja ide na kasting sa slušalicama u ušima i vozi se iz priče u priču kako se menjaju pesme. Možda ne scenario, možda saberem zbirku sa istom postavkom. A možda nikad ništa ne ubeležim nego samo ostanem da se tako vozim kroz sve te pesme, i to je sasvim dobar plan.
Bonus video: Godišnjica ubistva Džona Lenona: Ustalasao je Ameriku tvrdnjom da su Bitlsi popularniji od Isusa
