3
Ako bih žanrovski morao da definišem svoj autorski projekat, to bi ponajviše bila porodična drama. Trougao majke, oca i sina biće zanimljiv svima onima koji vole razotkrivati porodične "kosture u ormanu", tajne i prećutane stvari, podsvesne i potisnute sadržaje. Ima tu raznih uticaja, od Bergmana, Almodovara, Zelera… - priča za Nova.rs reditelj Patrik Lazić o predstavi "Naš sin" u produkciji Haretefakta.
Već u najavi, ovaj komad koji će premijerno biti izveden 11. juna, izazvao pažnju javnosti jer u fokus stavlja preispitivanje porodičnih odnosa, pitanja seksualnosti i pripadanja.
– Oduvek mi je bilo zanimljivo koliko različitih teorija postoji u psihologiji i parapsihologiji o tome kako i u kojoj meri roditelji utiču na formiranje seksualnosti deteta, kao i ta stalna klackalica utiču li na izbor partnera više podsvesni sadržaji ili svesni izbori, prve godine života ili celoživotno razvijanje. U „Našem sinu“ majka i otac preispituju svoju odgovornost za seksualni identitet koji njihov sin danas živi, mapiraju neka ključna mesta koja bi po njima bila presudna za odluke o izboru partnerstva koje im nije baš po volji. A onda se u sve to uključi i sin koji otvori mnogo dublje porodične rane. Iako zvuči prilično mračno, predstava je u duhu našeg mentaliteta da se i najtežim trenucima i traumama imamo snage nasmejati, tako da u predstavi ima mnogo humora i ironije na sopstveni račun.
Šta je bilo prelomno da prihvatite ponudu Hartefakta?
– Ne dobije kod nas reditelj često priliku da radi autorski projekat koji je lično i intimno njegov. Dominantna praksa je i dalje da se pođe od gotovog dramskog teksta kojeg onda reditelj „prevodi“ u nešto svoje, traga za motivima koji mogu da mu budu intimni i važni. Zahtev Hartefakta je bio da idem obrnutim putem, da pođem od tog nečeg ličnog, a onda da u odnosu na to kreiram sadržaj pa onda i formu. To više liči na slobodu koju imaju filmski autori i to je bilo presudno da prihvatim ponudu.
Koji ste cilj sebi postavili?
– Zadatak koji sam postavio sebi je da, uprkos tome što polazim od fenomena koji je meni važan, ne ostane samo na tome, već da bude važan još nekome. Već smo uveliko u probama i verujem da idemo tim putem i da ćemo da napravimo porodičnu dramu koja pored posebnosti ima i univerzalnost da svako može u tišinama ove porodice da nađe neke neizgovorene stvari unutar svojih porodica kao i da empatiše s motivacijom likova da preispitaju svoju prošlost i odgovornost. Iznad svih pitanja je glavno ono kako biti dobar roditelj i kako biti dobar sin. A verujem da se s tom dilemom svi sretnemo pre ili kasnije.
Koliko je priča autobiografska, koliko je fikcija?
– Ne mogu više da povučem liniju. Iako jesam krenuo od nekih autobiografskih fakata, u pisanju sam se prepustio do te mere da bi i meni sada bilo teško odvojiti istinu od fikcije. Uostalom, šta je na sceni istina? Čim nešto dramatizuješ, postaviš na scenu, mesecima uvežbavaš s glumcima, to je fikcija. U tom kontekstu, koliko je sam sadržaj autobiografski je tek kuriozitet za ove razgovore koje vodimo pre premijere, ali ne i nešto što treba da bude važno publici dok bude gledala predstavu. Tada će jedino da bude važno tiče li se to i njih ili ne.
Da li je bilo teško staviti se u kožu roditelja?
– To sam uradio pokušavajući, pre svega, da razumem strah koji verujem da mnogi roditelji osećaju u ovom trenutku. Deca su počela mnogo slobodnije i otvorenije da prihvataju seksualnost, aktivnije razbijaju neke tradicionalne modele, smišljaju neke nove kombinacije koje su samo njihove i koje idu isključivo iz potrebe da im bude lepo i da ne moraju ništa ako ne žele. Ne moraju da se žene i udaju ako neće, ne moraju da imaju decu ako ne žele, ne moraju da se polno i rodno izjašnjavaju… Roditelji se toga plaše, generacijski i ideološki jaz je sve dublji. Zato će biti potrebno da roditelji i deca počnu da mnogo češće kvalitetno razgovaraju, da pokušavaju da se međusobno čuju i razumeju i da su spremni da se menjaju i prilagođavaju brže nego ikada pre.
Ko sarađuje na predstavi i gde će biti premijera?
– Reč je o troje izrazito senzibilnih glumaca, Dragani Varagić, Aleksandru Đinđiću i Amaru Ćoroviću, sposobnih da svojim darom odgovore na koncept koji sam zadao, a to je da publici pruže kamerno pozorišno iskustvo u prostoru koji nije pozorišna zgrada. Predstava se igra u jednom stanu, o lokaciji ćemo naknadno obavestiti javnost. Tamo je ograničen broj gledalaca, biće to intimno pozorišno iskustvo budući su zajedno u dnevnoj sobi s glumcima. Verujem da publika danas sve više želi da bira sadržaje za koje ima osećaj da su samo za njih, individualniji, personalniji, budući da smo se od masovnosti odviknuli. Zato pozivam publiku da se ohrabre da dođu u novi igrajući prostor u gradu koji nije tradicionalna pozorišna zgrada. Verujem da ćemo tamo da im pružimo posebno iskustvo i da će da osete drugačiju vrstu povezivanja i empatije jer glumci igraju na metar od njih.
Vaše predstave su uvek nagrađivane. Koje su sve danas na repertoaru?
– Hvala na tom pitanju, evo tim povodom da i ja iskoristim priliku da se osvrnem na ovih nekoliko godina od kada sam diplomirao. I dalje je u Beogradskom dramskom pozorištu na repertoaru moja diplomska predstava „Fine mrtve d(j)evojke“, a od nedavno i komad „Kamen“ koju smo radili u koprodukciji sa sjajnim Zagrebačkim kazalištem mladih. Mislim da je jedinstvena prilika na sceni zajedno gledati Mirjanu Karanović i Doris Šarić Kukuljica. Oni van Beograda, mogu da vide pirotsku predstavu „Sve nesrećne porodice liče na srećne porodice“. Tu je i „Smrt gospodina Goluže“ u Novom Sadu, a ako se neko ovih letnjih meseci nađe u mojoj rodnoj Puli moći će da pogleda i reprize komedije Darija Foa „Potplaćeni! Ne plaćamo!“. I, naravno, „Sve nesrećne porodice liče na srećne porodice“ Narodnog pozorišta Pirot koja je prošle nedelje ovenčana priznanjem za uspostavljanje inovativnih pristupa na 58. pozorišnom festivalu „Joakim Vujić“.
Bonus video: Ana Tomović i Luka Grbić o predstavi „Zaljubljeni Šekspir“
