1
Na dve beogradske adrese Arte galerije, od 15. oktobra do 5. decembra, trajala je izložba "Ljuba - Pariski uspon 1963-1983.". Njome je obeleženo devedeset godina od rođenja jednog od najvećih srpskih slikara 20. veka, i pružena prilika da prvi put vidimo radove iz njegove najplodnije, pariske faze.
Piše: Zoran Jeremić
Ovom izložbom možda je, konačno, prevaziđen jedan višedecenijski, tinjajući Popovićev „nesporazum” sa Beogradom. Istini za volju, sve je došlo post mortem: nije dočekao retrospektivnu izložbu u Galeriji SANU, pa ni, razumljivo, ovu izložbu, koja na najbolji način dopunjuje njegov impresivni magnum opus. Prisetio sam se višečasovnog razgovora sa Ljubom Popovićem u Valjevu, januara 2012…
– Moj otac je imao jednu knjigu koja se zvala Večiti kalendar. Kad sam bio mali, u toj knjizi sam za muško dete rođeno u oktobru našao da piše otprilike ovako: biće ranjen drvetom ili gvožđem u rame; plašiće se groma, što je tačno;neka se čuva od neke žene u crnom, može da ga ubode nožem u leđa; biće, kaže knjiga, nosa debela i uspavanih očiju; u trgovini neće imati sreće, ali kad govori, rado će da ga slušaju. Sve se ispunilo, sem što me nijedna žena nije ubola nožem. Ranjen sam stvarno u rame nekim drvetom, u Brđanima. U trgovini nikad nisam bio vičan, iako mi je otac bio trgovac.
O čemu god da je govorio slikar „uspavanih očiju“, govorio je zavodljivo, iz perspektive iskustvenog i slućenog, duhovno utemeljen u gotovo gnostičkom miru pred izazovima epohe. Možda su kadaverični prizori i ratno rasulo iz vremena njegovog detinjstva kasnije „proradili“ u estetici usijanog egzistencijalnog rasapa?
– Dado Đurić i Vlada Veličković znali su da pričaju o tim ratnim strahotama, o leševima koji se pojavljuju na njihovim slikama. Kod mene to nikakve veze nema s tim. U Valjevu je za vreme okupacije bilo mirno: četnici, sa vojvodom Kotarcem, bili su oko Tešice, na Petom puku bili su Nemci, partizani negde gore, u selu Robaje. U Valjevu nije bilo nikakvog streljanja, sem što su Stevana Filipovića obesili. Obesili su još dvojicu, Borotu i Majera, samo o njima niko ne piše, jer su bili frakcija u komunističkom pokretu. Došli su skroz isprebijani na vešanje, nisu ni znali da ih vešaju.
Popovićeva slika „Mesečarka“ nalazi se u najvećoj svetskoj kolekciji nadrealizma u Njujorku, pored slika Dalija, Maksa Ernsta, Tangija…
– Ja sam tamo najjeftiniji, a ovi pored mene sedeli su na milionima. Znate, svaka bogata država podržava svoje slikare. Ja sam iz siromašne Srbije, u mene nikad niko nije uložio pare. Neki Francuzi kupovali su moje slike i napravili mi internacionalnu kvotu. Belgijanci imaju neke svoje slikare, kao što je bio Pjer Alešinski; Argentina ulaže u Segija; u Botera ulaže Kolumbija… Botero je u svoje vreme bio jeftiniji od mene, a sada je sigurno dvadeset puta skuplji.
Interesovalo me je i ko su kolekcionari njegovih slika…
– Imate kolekcionare koji nemaju pare, ali vole slikarstvo i odvajaju poslednju kintu da bi nešto kupili. Imate kolekcionare koji kupuju iz snobizma, kao što je Beko, koji kupuje slike kao da kupuje viski, njemu je svejedno. Imate kolekcionare koji imaju i pare i kulturu, oni biraju šta će da kupe, to znači određene mirise, određenu atmosferu. Imate, recimo, čoveka koji ima ogromne pare u Francuskoj, zove se Pino (francuski milijarder Fransoa-Anri Pino prim. aut.), koji kupuje svašta, od smrskanih automobila do šolja. On ima kolekciju kao građanin Kejn. Mene su počeli neki snobovi kod nas da kupuju, ali ja uvek proverim, hoću da vidim šta ima u kolekciji, jednostavno neću svakome da prodam sliku.
Dado Đurić je veliki svetski slikar. Izuzetan, govorio je.
– Međutim, postoji jedna crnogorska priča, koja je smešna, a to je da su Dado i Uroš Tošković osnivači Mediale. S obzirom na to da sam ja dinosaurus, dakle, čovek koji je živeo u to vreme, mogu da kažem da je to glupa priča. Dado i Tošković su došli u Beograd, koji je tada bio kultivisan grad. Tu su bili Popa, Davičo, Aleksa Čelebonović, Peđa , Oto Bihalji Merin… Oni su, kao dvojica kulova, došli iz Herceg Novog. Jedva da su znali da se potpišu. Kako su onda oni mogli da prave Medialu?! Velika je razlika između nas koji smo završili Valjevsku gimnaziju, koja ima jedan visoki nivo i neke srednje škole u Herceg Novom.
Praktično, kada su došli u Beograd, oni su se sukobili sa tom kulturom, bili su zaprepašćeni svim tim što je tada postojalo u Beogradu. Nema nikakve šanse da je Dado Đurić, koji nije napisao tri reda u životu, napravio Medialu. Medialu su napraviili Šejka, Siniša Vuković i Miro Glavurtić. I danas kad čitaš Šejkine spise, vidiš da su to hermetični tekstovi, koje ja tad nisam mogao mnogo da ukapiram. Prve slike Dada Đurića, kad je došao u Beograd, bile su pod uticajem Leonida Šejke. Isto tako su smešne priče da je Dado u Beogradu crkavao od gladi. Nije istina, on je imao neke rođake u Ulici Strahinjića Bana, gde se hranio i živeo kao grof, a gore na tavanu imao je atelje, gde je prodavao mizeriju. On je uvek to radio. I u Francuskoj je prodavao mizeriju. Kobajagi nikad nije imao kinte, a em što je bio skuplji od mene dva puta, em što je tri puta slika više pravio od mene, a nijednu sliku nije imao u ateljeu. Kad treba nešto da se plati, on kaže: ’Ljubomire, zaboravio sam ček.’ A ja kažem: ’Mi iz Valjevske nahije smo uvek bili gazde.’
Kada se oslobodio uticaja američkog slikara Olbrajhta, a kasnije Dibifea i Hansbelmera, onda je napravio tu originalnu fazu, to su te neke proklete slike, sa tom neobičnom atmosferom, sa tim monstrumima iz Normandije. To je najvrednije za istoriju umetnosti. Njegov najbolji period je između 1970. i 1985. Mnogo slikara je slikalo monstrume, ali su to bile slikarski nepodesne stvari. On je uspeo bojom i predmetima koje je slikao da postigne atmosferu i da slikarskim putem izrazi jednu epohu strave i užasa.
Pričao je kako u Francuskoj postoji knjiga u kojoj se nalaze svi slikari koji nešto vrede na tržištu.
– Otvorite knjigu i vidite koliko ko košta. Ne može kao kod nas da se prave neke imaginarne cene. S tim cenama može da se koketira u Srbiji, ali kad doneseš Lubardu ili nekog drugog našeg vrednog slikara u Pariz, ne možeš da dobiješ ni sto evra. Međutim, pojavi se neki naš koji to kupi, donese u Beograd i proda duplo. Pored Veličkovića, Dada i mene, jedini naš slikar na toj listi je Paja Jovanović, on ima tržišnu cenu. Recimo, Olja Ivanjicki je ovde prodavala dosta skupo slike, dok u Parizu ne vredi, ne možeš da dobiješ ništa, jednostavno ne postoji. Sve ima određenu tržišnu vrednost i nije navijački raspoređeno kao u Beogradu, gde su se takozvani modernisti uvukli u ministarstva i sve što je slika ne priznaju. To je potpuno provincijalna varijanta. U moje vreme, kad je Broz pustio apstrakciju, koju su prihvatili Lazar Trifunović i društvo, radila je Mediala. Mi smo bili paralelni u smislu vrednovanja.
Bilo je Srba u Parizu koju su Popovića ocrnili, jer „ne slika ništa srpsko“.
– Žika Stojković i razni drugi ljudi, kao Kosta Hristić, smatrali su da na mojim slikama nema ništa srpsko. Na primer, Vuk Drašković dođe kod mene, gleda slike, znam da nema pojma o slikarstvu, i kaže: ’Mnogo su ti veliki formati, nemam ja mesta kod mene. Znaš šta, ja bih jednu kao pola ove, ali da mi naslikaš Svetog Savu.’ Ja da slikam Svetog Savu?! Pa da li je on normalan! Ili starešina Saborne crkve u Beogradu, pop Pera, hoće da kupi moju sliku. ’Pope Pero’, kažem, ’gde ćeš ove moje picoše da uvodiš tamo u one svetinje tvoje?’ Ja nemam ništa protiv pravoslavne crkve, moji su svi popovi bili, ali ne mogu ja sad Kačavendi da dam sliku.
Nisu moje slike za svakoga, treba biti objektivan. Pokojni Žika Stojković je često dolazio kod mene u atelje, imao je neku stipendiju tada, i pretio mi Dobricom. Kao dovešće on meni Dobricu Ćosića da presudi šta ima srpsko na mojim slikama. Jednog dana mi kaže: ’Da te pitam nešto iskreno, možeš li nešto da naslikaš normalno?’ Ja ga pitam šta on podrazumeva pod tim ’normalno’. On kaže da pod tim podrazumeva neki portret, na primer, njegov portret. ’Pa Stojkoviću, ja sam pet godina na akademiji ribao portrete i aktove, i kako onda da ne umem da napravim portret. Sedi pa ću da ti napravim portret.’
Žika sedne u čošak, ja krenem na nekom zelenom kartonu kobajagi da slikam. Nešto kao gledam u njega, a u stvari sam gledao u ogledalo i slikao moj portret. I sad, on tako kao klen stoji, ne sme da mrdne, da bi na kraju ustao da vidi svoj portret. Gleda, pa kaže: ’Pa ovo si ti!’ Rekoh mu: ’Stojkoviću, da ti nešto kažem, svaka glava nije za slikanje.’ Toliko sam se bio rastužio, da sam mu poklonio sliku. On je jedini čovek koji je imao moj autoportret sa potpisom. Posle je doveo Dobricu kod mene. Dobrica, koji ništa ne zna o slikarstvu, kaže u jednom trenutku: ’Pa, Žiko, ima ovde onih topola iz Srbije!’ A ono neki čempresi.
Bonus video: Izložba
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
