0
Poslednji je dan odmora, a beskrajni zen i lepota Hvara već sada su postali samo uspomena dok silazim s trajekta i po Splitu vučem svoj smešni koferčić. Već sutra biću na poslu, uzeti kafu (veliku, trebaće mi) i napraviti poslovični selfi u liftu uz komentar na Instagramu: "Odmor ripčina". Ali, pre toga, pre busa za aerodrom, imam vremena taman za još jedan gušt – ledeni kapućino u jednoj predobroj hipsterskoj kafeteriji među zidinama starog jezgra grada.
Spuštam torbu, povezujem se na vajfaj i pravim prvi srk. Blaženstvo. I taman pre nego što ću nastaviti da čitam knjigu koju ne ispuštam već danima, bacio sam pogled po kafani. Gomila mršavih i gotovo prozirnih severnjaka cvrkuće na svojim germanskim jezicima, par preglasnih Španaca i još glasnijih Italijana i… Samo malo: Da li ja to dobro vidim?
Sam za stolom, visok i vižljast, pomalo pogrbljen za laptopom sedi sredovečni muškarac. Na stolici pored njega veliki šešir, u ušima slušalice, na laptopu nalepnica s citatom koji se prvobitno kočio na najopasnijoj gitari u istoriji sveta, onoj Vudija Gatrija: This machine kills fascists.
Dok nisam video nalepnicu, nisam bio siguran, ali od tog trenutka dileme nije bilo: U pitanju je Ante Tomić!
Severnjaci, Grci i Italijani nastavili su da bezbrižno ćakulaju i urlaju, blaženo nesvesni prizora koji im se odvijao pred nosom. Doduše, ekipa je takva da bi isto reagovali i da su u stokholskom kafiću videli Knausgora kako piše nastavak „Moje borbe“ (23958. tom!), u đironskom Havijera Serkasa ili u napuljskom Paola Sorentina.
I tad skapiram: Lukavi dalmatinski kauboj baš je zato izabrao ovo mesto. Niko ga ne zna, kafa je vrhunska, u ušima muzika iz repertoara Žikice Simića i – udri.
A kad Ante udari, onda od fašista vaistinu ne ostane kamen na kamenu. Pamtim moj prvi susret s njegovim tekstovima tokom devedesetih, u legendarnoj antologiji „Fak-ju!“. Pisao je kao što je Ali boksovao – leteo je kao leptir, a ubadao kao pčelica. Na prvi pogled lako i lepršavo, gotovo populistički, a onda te zakuca za stolicu. „Što je muškarac bez brkova“, „Karaula“ i „Čudo u Poskokovoj Dragi“ postali su, iz moje perspektive, domaći zadaci za srpske pisce, tada duboko zaglibljene u živom blatu i jalovom izdrkavanju (izvinjavam se na ovom „jalovo“) postmodernizma.
Raspali su se država i ljudski životi, promenila se epoha i nastupilo je novo doba, ali o tome u većini naših knjiga (čast izuzecima) niste mogli mnogo toga suvislog da pročitate.
Čitam ceo život o tome kako su srpske knjige i filmovi tako šmekerski duhoviti i opušteni, a hrvatski uštogljeni i sterilni, a evo me kako se cepam od smeha i otvoreno uživam u pisanijima jednog Spliće.
FAK ekipe se u međuvremenu pokarabasila, a Ante je postao praktično mejnstrim zvezda. Po njegovim knjigama snimljeni su filmovi, redovno piše kolumnu za „Jutarnji list“ i „NIN“, čest je gost festivala i drugih kulturnih događaja.
Ledeni kapućino već mi se pretvorio u šućmurastu toplu vodicu dok je Ante još pisao. U jednom trenutku sam podigao pogled i užasnut shvatio da me gleda. Da li je provalio da blenem u njega? Da li je video da sam ga slikao? Da li imamo zajedničke prijatelje na Instagramu, pa mu je neko javio da je upravo postao žrtva paparaca? I shvatim – ništa od navedenog. Čovek je gledao pravo kroz mene dok je očigledno smišljao rečenicu .
Novi roman? Kolumna? Scenario? Bilo šta od toga je ok, osim statusa „Odmor ripčina“. Jer kad Ante ode na odmor, ko će pisati o Nama?
