Iznenađujuća otkrića u rukopisima Prusta, Vajlda, Vulfove…

Kultura 03. okt. 202015:38 > 15:39
Podeli:
Foto: Profimedia

Klasici književnosti poput "U potrazi za izgubljenim vremenom" Marsela Prusta, "Slike Dorijana Greja" Oskara Vajlda ili "Gospođe Dalovej" u "prvim rukama" njihovih autora izgledala su značajno drugačije. Zato i uvid u rukopise slavnih autora, čuvane mahom pod ključem u bibliotekama i arhivama, bacaju ponekad znatno drugačije poglede na njihova dela.

Priredio: Matija Jovandić

Pisci koji zateknu sebe kako beskrajno odlažu obaveze trebalo bi da pogledaju stranicu iz najpoznatije knjige Marsela Prusta, posebno neku od stranica iz rukopisa „U potrazi za izgubljenim vremenom“. Ništa toliko dobro ne ilustruje maksimu „pisanje je prepravljanje“ kao ta naveliko precrtavana, naveliko dopisivana na marginama, stranica povremeno prebacivana u sveskama u kojima je Prust stvarao svoj tekst za sedam tomova knjige, piše Hefsiba Anderson za BBC.

Marsel Prust Foto: Pictorial Press Ltd / Alamy / Alamy / Profimedia

Dok izbledelo mastilo i vremenom požuteli papir podsećaju na fizičku krhkost, njegov rukopis pokazuje čvrstu, skoro agresivnu rešenost. Ovakav trud svojevrsni je književni manifest, kaže ona, koji sugeriše da ništa nije dragoceno i sveto. Koliko god da je Prust sumnjao u sebe, a sumnjao je i u formu koju je odabrao, nastavio je svoj zamašni zadatak i njime je bio okupiran do kraja života.

Stranica iz rukopisa Marsela Prusta Foto: Promo

„Prve ruke“ dela fascinantne su na više nivoa, od onog uzbuđenja kakvo izaziva špijuniranje nečega izuzetno ličnog ili leptirića u stomaku kada se zna da je ruka legendarnog pisca bila položena na isti papir pre vaše, sve do onoga da ti rukopisi bacaju svetlo na metode i namere autora. Nekada izgleda i da sama suština onoga što su pisci hteli da izraze treperi u prostoru između izbrisane reči i one napisane na njenom mestu. Na drugim mestima, razlike mogu čitaoce da nadahnu da ponovo, svežim očima vide čak i mnogo puta pročitane tekstove. Na primer, Skarlet O’Hara iz „Prohujalo sa vihorom“ isprva se zvala Pensi, čuveni detektiv Artura Konana Dojla odazivao se na ime Šerinford Houp, a Dejzi i Nik iz „Velikog Getsbija“ Skota Ficdžeralda bili su Ada i Dad, navodi Hefsiba Anderson.

„Pisaću šta god poželim da napišem“

Naizgled male promene mogu da naprave ogromnu razliku, ali autori i autorke romana, dok ispisuju svoj put kroz priču, ponekad se nađu u situaciji da ponovo promisle zaplete i da oni budu radikalno drugačiji. Kada je Virdžinija Vulf započela „Gospođu Dalovej“, bio je to roman u kom se heroina iz naslova, inače lik koji se već pojavio u njenom literarnom debiju, ubila. Ali umesto toga, Septimus Smit, veteran iz Prvog svetskog rata, ispao je onaj koji skače u smrt. U sveskama u kojima je skicirala svoj roman, može se videti kako je je autorka razvijala ovaj lik u pravcu koji će zapečatiti njegovu sudbinu. U međuvremenu se kolebala i oko samog naslova, između onog po kom roman znamo danas i onoga koji je Majkl Kaningem pozajmio za svoje „Sate“.

Virdžinija Vulf Foto: Fine Art Images / Heritage Images / Profimedia

Tu je i detalj od kog bi se svakom ljubitelju grafologije ubrzao puls: Vulfova je pisala purpurnim mastilom, primećuje britanska novinarka. Sama je povlačila margine, plavom olovkom, i nju je koristila ne samo za ispravke, nego i za neku vrstu brojanja reči, što je bio veoma praktičan način da se oraspoloži, opisuje ona. U rukopisu su i beleške slične dnevničkim: „izvrsna ideja mi je pala napamet i pisaću šta god poželim da napišem“, navodi ona pri vrhu stranice, sasvim nasuprot manjku samopouzdanja koje ju je povremeno mučilo.

Stranica iz rukopisa „Gospođe Dalovej“ sa naslovom „Sati“ Foto: Promo

U dnevniku onog dana kada je dospela do stote stranice rukopisa napisala je: „Možda je ovo sve previše kruto, previše svetlucavo i šljašteće“. Pa ipak je nastavila da piše i prepravlja sve dok, godinu kasnije, nije promenila svoj ugao. „Evo gde sam – konačno zabava… Sad mislim da bi ovo mogao da mi bude najbolji kraj“. Roman je objavljen sledeće, 1925. godine.

Autocenzura Oskara Vajlda 

U „Umetnosti pripovedanja“, Doroti Parker kaže: „Knjigu, ili priču, pisala bih najmanje triput: jednom da bih je razumela, drugi put da bih unapredila stil, a treći da bih se primorala da kažem ono što ipak moram da kažem“. Ali svet nije otvoren za svaku poruku, znao je Oskar Vajld. „Slika Dorijana Greja“, njegovo najpoznatije delo, došla je na svet kao kratka priča i, kako rukopis pokazuje, menjana je do mere autocenzure. Reference na odnos Bazila Halvorda prema Dorijanu su ublažene. Bazil govori o tome kako Dorijan „dobro izgleda“ umesto o tome kako je „lep“, dok njegova „strast“ postaje „osećanje“, primećuje Hefsiba Anderson.

Oskar Vajld Foto: Roger-Viollet / Roger Viollet / Profimedia

Neki od pasusa su skroz precrtani, a među njima je i Bazilovo priznanje da se „svet podmladi kad držim (Dorijana) za ruku“. Vajldov urednik, Džejms Stodart, dodatno je cenzurisao knjigu, ali je njeno objavljivanje 1890. u nastavcim u književnom magazinu ipak izazvalo buru u javnosti. Kritičari su je odbacivali iz raznih razloga, navodeći za nju da je „nevaljala“ ili „prepuna moralne i duhovne truleži“, a knjižari su odbijali da je prodaju u svojim radnjama.

Izbacivao cele pasuse: Iz rukopisa Oskara Vajlda Foto: Promo

I Vajldov rukopis, kao i rukopisi Meri Šeli, Virdžinije Vulf i Prusta, pojavili su se u izdanjima malog izdavača „SP Buks“, osnovanog u Parizu 2012. godine, na poleđini štampanih stranica, sa idejom da se vizuelno očuva razlika u odnosu na prve ruke. Džesika Nelson, suosnivačica ove izdavačke kuće, rekla je za BBC-jevu rubriku za kulturu da je njihov cilj da im je cilj da „u kontekstu širenja digitalizovanog okruženja ožive magiju pisanja kao moćne veze između umetnika i njihovog rada“.

Originalne sveske i rukopisi mahom se drže pod ključem u bibliotekama i akademskim arhivama, gde je pristup striktno regulisan. Sa druge strane, tu je i opasnost od pretvaranja ovakvih artefakata u fetiš njihove analogne autentičnosti. Istinska životnost književnosti, ne zaboravimo, leži u mogućnosti da se uzleti sa stranice, a knjige pripadaju njihovim čitaocima, upozorava novinarka BBC-a.

Međutim, teško je odoleti dinamičnosti na stranicama rukopisa „Poziva na pogubljenje“ Vladimira Nabokova, sa sve strelicama i zvezdicama, a to je sigurno najveće moguće približavanje onome što je autoru bilo na pameti, ili jednako živom utisku kakav ostavlja prva ruka knjige „Gileada“ Merilin Robinson, zaključuje Hefsiba Anderson.

Robinsonova, poput Pola Ostera i Martina Amisa, kao i mnogih drugih savremenih živih autora, i dalje piše rukom. A pesnik Filip Larkin rekao je svojevremeno za „Pariz rivju“ da književni rukopisi sadrže „magičnu“ i „smislenu“ vrednost.