"Otadžbina", "Minutaur" i "Fjord" - 3 vrhunska evropska filma o porodici

Piše: Dejan Šapić

Pre par godina je Ognjen Sviličić selektor Filmskog festivala režije u Leskovcu izabrao regionalne filmove koji na različite načine govore o porodici i porodičnim odnosima. Takođe ove godine na Palić film festivalu seletor Nikolaj Nikitin je istakao da su se mnogobrojni evropski autori uprkos ratovima i ogromnim društvenim problemima sa kojima se bori ceo svet opredelili za intimne priče na temu porodičnih odnosa. Festival u Kanu je prikazao neke od trenutno najznačajnijih evropskih autora čiji se filmovi bave upravo odnosima u porodici iz različitih perspektiva.

Na Sarajevo film festivalu mogu se pogledati tri ostvarenja nagrađena u Kanu koji u užem smislu obrađuju odnose u porodici. Film koji je otvorio SFF „Otadžbina“ Pavela Pavlikovskog (o kome smo već pisali) je od ovih naslova najintimnija, skoro kamerna porodična priča. Pratimo putovanje oca i ćerke iz savezničke Zapadne Nemačke u sovjetski okupiranu Istočnu Nemačku 1949. godine. Reditelj je u izboru uloga napravio dobar spoj odabravši trenutno jednu od najboljih evropskih glumica Sandru Hiler u ulozi Erike Man koja prati svog oca, dobitnika Nobelove nagrade Tomasa Mana koga uverljivo igra Hans Cišler.

Pavlikovski insistira na rivalstvu dve Nemačke - Zapadne pod Amerikancima i Istočne pod Sovjetima. Kada Tomas Man stiže u Frankfurt da primi Geteovu nagradu dobija dopis kojim se poziva u Vajmar da primi još jednu nagradu. U Vajmaru koji pripada Istočnoj Nemačkoj dobiće, takođe, nagradu koja nosi ime Getea.

Erika je dominantan lik koja je očaravajuća i čvrsto nosi film često se nalazeći u prvom planu. Hladnoća kojom odiše svaki Manov pokret i pogled apsorbovan je Erikinom staloženošću, toplinom i racionalnošću. Odnos između ćerke i oca, dijalozi i rasprave odnose se na brata Klausa koji je zavistan od droge i lekova. Koliko ga otac ne voli toliko mu je Erika, sestra bliznakinja privržena, pa joj u jednom trenutku postaje opsesija njegovo zdravlje. Prvobitna ideja da nam dočara portret slavnog pisca pretočena je u svedočanstvo o raspadu jedne porodice, čiji su članovi rasuti po svetu a smrt jednog od njih pokazaće koliko su njihov odnosi prekinuti.

Drugi ostvarenje sa Kana u Sarajevu - „Minotaur“ ruskog reditelja Andreja Zvjaginceva je ujedno i jedan od najboljih ovogodišnjih filmova.

Posle filmova „Bez ljubavi“ i „Levijatan“ gde je u prvom obradio potresnu priču o dečaku čiji se roditelji razvode a u drugom o ruskim tajkunima i bogatašima koji „otimaju“ sve što im se nađe na putu u novom „Minotauru“ se koncetrisao na jednog čoveka koji će kroz priču o ženi koja ga vara dočarati politički svet današnje Rusije. Tim izborom Zvjagincev je ostao na poznatom terenu obrađujući sudbine pojedinaca involviranih u aktuelnu povezanost ruske politike i biznisa. Galeb (Dmitriy Mazurov), moćni izvršni direktor uspešne kompanije u predgrađu Rusije otkriva da ga supruga Galina (Iris Lebedeva) vara sa mlađim nepoznatim muškarcem. Zasnovan je na erotskom trileru Kloda Šabrola iz 1969. godine „Neverna žena“, koji se danas smatra klasikom, što potencijalno otkriva ishod.

Ono što Zvjagincevo novo ostvarenje čini aktuelnim jeste politički kontekst rata u Ukrajini gde je glavni junak Galeb pod pritiskom gradske vlasti da svoje zaposlene upućuje na vojnu obavezu. Nasilje izazvano prevarom koje će hladokrvno izvršiti inače mirni, staloženi ali i podmukli Galeb predstavlja omaž klasičnim noar filmovima. Prikazujući Galeba u prostranim stanovima i u polupraznim kadrovima ili skučenim socrealističnim kancelarijama političkih birokrata sa mirnom i statičnom kamerom Zvjagincev precizno vodi junaka po već oprobanom principu gde cilj opravdava sredstvo. Cilj je spasiti porodicu po svaku cenu i ono što je podjednako važno zadržati ugled i ostati uspešan građanin malog mesta gde se svi viđeniji članovi praktično poznaju.

Treći naslov „Fjord“ Kristijana Munđija koji je ove godine u Kanu osvojio Zlatnu palmu na najkompleksniji način od prethodno pomentuih filmova bavi se porodicom i odnosima sa okolinom. Glavne uloge tumače Sebastijan Sten i Renate Reinsve kao rumunsko-norveški konzervativni bračni par koji upada u porodičnu krizu nakon što se presele u malo mesto u Norveškoj. Problemi nastaju usled njihovih verskih uverenja i pripadnosti evangelističkoj crkvi kojoj su privrženi još od života u Rumuniji. Vaspitavaju svoje petoro dece u duhu religioznih načela i uverenja gde svakodnevno izučavaju Bibliju i više puta dnevno pribegavaju molitvi.

Posle trivijalnog problema u školi oni će dospeti pod udar strogih zakonskih regulativa Norveške i biće pod istragom lokalnog pravosudnog i socijalnog sistema. Glavne teme kojima se Munđiju bavi su sukob tradicionalnih roditeljskih vrednosti i modernih zakonskih normi. Pitanje je gde su granice roditeljskog vaspitanja u modernom svetu kroz sudar različitih kultura u savremenoj Evropi.

Munđiju gradi čitavu mrežu interesa gde socijalni radnici bolje znaju od roditelja kako treba vaspitavati decu a zakonske regulative im dozvoljavaju da ih oduzmu i dodele drugoj hraniteljskoj porodici. Istovremeno u podtekstu prikazuje sukob konzervativne desnice i još konzervativnije nove levice. Kroz uverenja i pripadnosti jednom od ova dva pola, sredine praktično da nema, reflektuju se interesi i zasnivaju uverenja o tome šta je istina i kako opravdati postupke roditelja. Priča je inspirisana stvarnim slučajem porodice Bodnariu, čiju su decu nasilno oduzele norveške službe za zaštitu dece. To je filmu pružilo dodatni značaj.