„True West“ je nova biografija dramskog pisca i glumca koji je bio samozatajan, ali je mnogo govorio u svom radu.
Priča se da je prvo pravilo da budete prijatelj Boba Dilana je da ne pričate o Bobu Dilanu. Čini se da se sličan kodeks omerte odnosi na Sema Šeparda, dramskog pisca i glumca, i važi od njegove smrti 2017. Mnogi ljudi su stajali u redu da ne razgovaraju sa njegovim najnovijim biografom, uglavnom isti ljudi koji su stajali u redu da ne razgovaraju ni sa prethodnim, piše Dvajt Garner, književni kritičar „Njujork tajmsa“:
“True West: Sam Shepard’s Life, Work, and Times” Roberta Grinfilda je četvrta Šepardova životna biografija, posle knjiga Dona Ševija 1985, Elen Oumano 1986. i Džona Džej Vintersa 2017. Grinfild je ubedio 38 ljudi da daju intervjue, prema njegovim izvornim beleškama.
Procenjujte stranku ne po tome ko je tamo, kaže stara deviza, već po tome ko nije. Glasovi koji nedostaju uključuju O-Lan Džons, Šepardovu prvu ženu, njegovu dugogodišnju partnerku Džesike Lang, njegove devojke Peti Smit, Bruk Adams i Džoni Mičel (njena pesma „Kojot” govori o njemu), i bezbroj prijatelja i saradnika, uključujući Terensa Malika, Kita Ričardsa, Eda Harisa, Pitera Kojota, Vima Vendersa, Džona Malkoviča, Ti Bonea Berneta, Dajane Kiton, Itana Houka i samog Dilana, sa kojim je Šepard, sarađivao u „Devojci iz Braunsvila“.
Grinfildova knjiga je verna životu čoveka koji je proveo mnogo vremena brinući se o sopstvenoj mitologiji. Šepard je u intervjuima pričao o tome kako mrzi da daje intervjue. Poput Dilana, on je bio samozatajan, dok je u svom poslu prosipao reči “u kantama”. Kao i Dilan, takođe je izbacio milion ideja i slika i ostavio ih drugima da pokušaju da ih pokupe.
Šepard je refleksno lagao o svom životu, tako da ima mnogo toga da se raspetljava. Bio je toliko zgodan da je izazivao šok oko sebe, činio je ljude glupim, ili plačljivim, ili ljutim ili izgladnelim, ponekad sve odjednom. Uglavnom se izvlačio tako što je nosio šešire i žvakao čačkalice i davao uobičajena zapažanja kao što su „Naučim više na trkalištu nego od Šekspira“ i „Ja ostajem u filmskom poslu da bih nahranio svoje konje“.
„Pravi Zapad“ je prva Šepardova biografija od njegove smrti, u 73. godini, od komplikacija lateralne skleroze, ili Lu Gerigove bolesti. Njegovo pušenje ga je sustiglo. Ugrađen mu je stent za začepljenu arteriju i nosio je aparat za kiseonik.
Grinfild je plodan pisac koji je napisao biografije Džerija Garsije, Timotija Lirija i Berta Bakaraka, između ostalih. Njegovoj knjizi o Šepardu nedostaje određena gustina i kritički senzibilitet, ali je dobro organizovana i čisto napisana. Uredno pokriva osnovne stvari.
Kada je Sem Šepard stigao na Menhetn 1963. godine, sa 19 godina, bio je Stiv Rodžers, iako je njegovo puno ime bilo Semjuel Šepard Rodžers III.
Otac mu je bio pilot tokom Drugog svetskog rata. Njegovo opijanje i mačo stav, nepredvidivo raspoloženje, karakterisalo je likove u nekim od Šepardovih najboljih drama, uključujući „Ludi od ljubavi“ (1983). Šepard je odrastao u Južnoj Kaliforniji, u Južnoj Pasadeni, a zatim u Duarteu, na ranču sa avokadom, iako su mu oba roditelja predavala u ekskluzivnim srednjim školama. Mislio je da bi mogao da postane veterinar. Počeo je da piše drame dok je bio na koledžu, pre nego što ga je napustio.
Šepard je poznavao sina čuvenog džez pijaniste Čarlsa Mingusa, u srednjoj školi. Mlađi Mingus je pomogao Šepardu da dobije posao prevozeći stolove u noćnom klubu u Grinič Vilidžu. Odakle je došao Šepardova moć za pisanje? Grinfild to ne može da objasni. Ali iz njega su počele da izlaze predstave, na desetine.
Šepardovi rani radovi, sa naslovima kao što su „Shaved Splits“ i „Back Bog Beast Bait“, bili su halucinantne kaskade i prekinule su skoro svaku konvenciju. Sve što je Šepard napisao bilo je ogoljeno i pomalo nespretno, Beket i Pinter su mu stajali kao stražari preko ramena. Nestao je bilo kakav ostatak vlažnog humanizma ili uboda u „dubinu“ poput Artura Milera. Njegove drame su postavljane u mladim eksperimentalnim pozorištima u centru grada kao što su Cafe La MaMa, Theatre Genesis i Caffe Cino.
Ponekad bi imao rok bend na sceni, ponekad je taj bend bio Holy Modal Rounders, sa kojima je svirao bubnjeve. (1968. godine, u sali Avalon Ballroom u San Francisku, Rounders su otvorili koncert za Pink Floyd.) Šepard je bio osoba koja je ubedila Peti Smit, pesnikinju, da pokuša da stane ispred glasne i neposlušne grupe muzičara, i da postane rok zvezda.
Svoju prvu nagradu “Obie” osvojio je 1967. za „La Turista“. Elizabet Hardvik ga je recenzirala u “The New York Reviev of Books” i nazvala ga „delom od izuzetnog značaja“. Imao je 24 godine kada ga je Mikelanđelo Antonioni doveo u Rim da pomogne u pisanju scenarija za film „Zabriskie Point“. Kasnije te godine, živeo je na seoskom imanju Kita Ričardsa dok je radio na scenariju za Rolingstonse.
Šepardovi prijatelji u Njujorku mislili su da postaje užasno pun sebe. Pokušali su jedne večeri da ga kidnapuju nakon premijere, kao svojevrsnu intervenciju. Između 1977. i 1985. napisao je svoje najbolje i najzrelije delo: drame „Prokletstvo izgladnele klase“, „Zakopano dete“, „Pravi Zapad“, „Ludi od ljubavi“ i „Laž uma“, mnoge od njih su bile o raspadu porodice.
Imao je taj redak dar, među dramskim piscima, da može da artikuliše ono što nije rečeno pored onoga što je rečeno. Mrzeo je da leti i pisao je neke od svojih drama dok je vozio, prikačivši papire za volan.
Šepardova slava je dostigla vrhunac 1983. godine, kada se pojavio kao test pilot iz Zapadne Virdžinije Čak Jeger u filmu Filipa Kaufmana prema bestseleru Toma Volfa „The Right Stuff“. Dobio je nominaciju za Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu, izgubivši od Džeka Nikolsona u filmu „Vreme nežnosti“.
Grinfild opisuje Šepardove sukobe sa autoritetima uključujući Antonionija, Dilana i režisera Roberta Altmana, koji je snimio film „Ludi od ljubavi“.
Delovi o Šepardovom vremenu sa Peti Smit su divni. Lutali su u opasnoj ljubavi kroz hodnike hotela Čelzi. Šepard je bio tek oženjen sa O-Lan Džons kada se zaljubio u Peti. Džons je znala, i on je znao da je bio “loš momak”.
Upoznao je Džesiku Lang na snimanju filma „Frances“ iz 1982. Bila je šest godina mlađa i upravo je dobila dete sa Mihailom Barišnjikovim. Iako se ona i Šepard nikada nisu venčali, bili su zajedno skoro tri decenije, veći deo tog vremena proveli su na farmi konja od 107 hektara.
Šepardove kasnije drame nisu bile među njegovim najboljim, ali je imao takav ugled da je publika imala tendenciju da oseća da je neuspeh njihov, jer ih nije u potpunosti cenila.
Šepardov život je bio takav da je bilo teško da biograf nešto upropasti, ni Grinfild nije. Njegovo pisanje o poslednjim godinama pisca je detaljno i dirljivo. Uprkos osrednjim televizijskim serijama, naziremo njegovo lično dostojanstvo. Kao da je Šepard sledio Šekspirovu scensku režiju: „Budi u pripravnosti za neke stvari i onda samo nestani“.
Bonus video: Sve što niste znali o Leonardu Dikapriju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar