0
Desetine njenih murala su na školama i drugim javnim ustanovama i zgradama u Kruševcu. Njena je i skulptura na kružnom toku na Trgu Kosturnica. Njena slika nalazi se u Narodnom muzeju u ovom gradu... Kruševljani dobro znaju ko je ona, ali je grad Kruševac, formalno gledano, još ne priznaje.
Kad vidite neki mural u Kruševcu, velika je verovatnoća da je to delo akademske slikarke Marije Ćirić. Za nju je takav način izražavanja, kako kaže, stvar potrebe da pokaže da umetnost menja stvari.
– Još kada sam diplomirala 2008. pokušala da nađem taj momenat samoaktualizacije, pokušavam da pretočim teoriju u praksu kroz umetnost, kroz apliciranje na što veći broj projekata, kroz rad sa decom i mladima. I gura se, borimo se – kaže Marija Ćirić.
Njena borba traje praktično od kad je diplomirala. Prvo za status slobodnog umetnika, pa onda i da joj taj status prizna i država, odnosno grad u kom živi i stvara.
– Prvo je bila velika borba da se stekne status samostalnog umetnika. Kada ne živite u Beogradu, nemate baš mnogo mogućnosti da se učlanite u ULUS. To zahteva neka određena sredstva, donošenje radova i slično. A to je jedina matična institucija koja bi trebalo da zaštiti svoje umetnike, s obzirom na to da smo samostalci. U aprilu 2019. dobila sam taj status i od tada nastavljam sa borbom u tom smislu: da stvaram dela iz oblasti kulture, da budem aktivan član društva, u nadi da će se to promeniti. To ne može na lokalnom nivou nikako da se reši, s obzirom na to da je još 2005. zakon promenjen. A kako sam ja razumela, 2009. godine je u Kruševcu tadašnja vlast jednostavno ukinula doprinose za umetnike i od 2009. do sada, evo, ja sam jedini umetnik iz svih delatnosti koji radi kao samostalac. ULUS je napravio neke neverovatne promene, počevši od te situacije sa epidemijom, i u sekciji samostalaca pri udruženju ulili su mi nadu da će se nešto rešiti. Kolege u Beogradu imaju sreće da ih je više, da mogu zajedno da rade na tim temama, a neverovatna je vest da je ministarka kulture predložila izmenu zakona i daje mi to veliku nadu da ćemo jednostavno biti prepoznati. Pisala sam i molbu ULUS-u za razrešenje te situacije i ne sumnjam da će se to dogoditi – priča Marija Ćirić.
Ministarka kulture podnela je inicijativu Ministarstvu finansija za izmenu člana Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i da se time jasno definiše da te doprinose plaćaju lokalne samouprave. Marija Ćirić podnela je prošle godine molbu gradu Kruševcu.
– Podnela sam molbu, a ULUS je poslao preporuku. To je verovatno na razmatranju i ne sumnjam da će rešiti kada to bude moglo. Nisam znala, iskreno, ni koji je put da se pokrene takva procedura i onda morate da savladate mnoge stvari, od Zakona u kulturi, autorskih prava, pa različite lokalne i državne strategije za razvoj kulture, radite sve što je moguće da kao umetnik dođete u poziciju da budete zaštićeniji – objašnjava umetnica.
Kao i drugim njenim kolegama, slobodnim umetnicima van Beograda, i njoj je važno da je njen grad prepozna. Zašto je to važno?
– Nemam zdravstveno osiguranje još od kada sam diplomirala 2008. godine i trebalo je da se razume kako doći do te neke vrste zaštite. Kad niste zaposleno lice, onda ste apsolutno neprihvatljivi za saradnju. Samozaposlenom licu, kulturnom radniku, država naplaćuje porez na bilo kakav ugovor o delu, predavanju… Status samostalnog umetnika daje neke olakšice, ali to su začkoljice koje saznate posle par godina. Na primer, ako pređete godišnju zaradu od 350.000 dinara, vi plaćate porez po mnogo većoj osnovici, i to bude jako veliko opterećenje. Ostaje jedino ta nada da će se to promeniti i da ćemo moći da očekujemo i neku vrstu penzije – priča Marija Ćirić.
Slobodnim umetnicima je, posle niza peripetija, uplaćena letos pomoć od 90.000 dinara za tri meseca kada ustanove kulture nisu radile tokom vanrednog stanja uvedenog zbog pandemije, ali je to tek kap u moru stvari koje treba regulistati da bi se slobodnim umetnicima iole olakšao život, često na ivici egzistencije.
– Meni situacija ni pre pandemije nije bila drastično različita u odnosu na sad. Umetnici, samostalci, teško žive. Ja mogu da potvrdim da je tako od kako sam diplomirala. Slike se ne prodaju. To je i stvar društva, već 30 godina nam je teško. Pamtim i devedesete godine, ovo je treći kolektivni šok i prosto ne možete ni da se ljutite kada ljudi nemaju para ili ne shvataju šta znači kupovina jedne slike. A ja sam slikarka. Oni ne shvataju da je to jedna emocija, filozofija, da je to ulaganje u budućnost jer nikad ne znate ko će zazvučati kao ime. A danas svi živimo pod velikom težinom. Svi mi samostalni umetnici živimo u drastičnim problemima. Prošle godine je i uz tu pomoć od 90.000 dinara bilo jako teško. Ja se finansiram putem konkursa za programe u kulturi na lokalnom planu, preko javnog akcionog plana za decu i mlade. Sada smo prvi put smo registrovani kao udruženje, u odnosu na prethodne uspehe, pa smo konkurisali i na konkurse Ministarstva kulture i nadamo se da ćemo proći. To je ta vrsta borbe i pokušaj da održimo neki pozitivan pogled, da se sačuva talenat, uz ogroman rad. To su nedovoljna sredstva za život. Bez prijatelja i porodice prosto ne bih mogla da se prehranim – jasna je umetnica.
A ne misli samo na sebe, nego gleda da i u ovoj situaciji pomogne, ne samo sebi, nego i drugima.
– Nezgodno je, kad završite školu niko vam ne priča o realnosti, i pokušavate da radite svakakve moguće poslove da preživite i onda jednog dana prirodno dođete u doba kada shvatite da morate da se borite za svoju profesiju. Biram svoje saradnike, radim sa mladima, trudim se da promovišem kulturu. Sada radimo kroz udruženje „BukvArt“, poslednjih godinu i po dana, borimo se za neki prostor i spremamo inicijativu da se radionice svih kulturnih delatnosti prepoznaju preko u praksi dokazanog programa vaspitanja u umetnosti kroz aktivno razvijanje kreativnosti, mikromotorike, stvaranje i održavanje pažnje i fokusa. Izuzetno brz napredak polaznika mi je fascinantan jer rešava probleme rasutosti pažnje nastale modernim načinom života, odnosno prevelikim uplivom virtuelne stvarnosti. To bi trebalo da bude podsticaj u razvoju i želja nam je da pošaljemo neke talente, kojih imamo zaista mnogo, na dalje školovanje – priča Marija Ćirić.
Kada priča o radionicama koje organizuje za mlade, oseti se energija i entuzijazam. Razgovaramo dok se sprema za čas u jednoj školi.
– Volonterski radim u školi, koristim svaku vrstu prilike da mogu da budem u kontaktu sa decom i mladima, jednostavno da bih mogla da nađem talente koje ću uključivati u radionice neformalnog tipa, koje su smisao udruženja. Organizujemo ih uz podršku i pomoć gradskih institucija. Imala sam mnogo sreće i dobre komunikacijske sposobnosti da mogu da se razumem sa ljudima u privatnom i javnom sektoru, imam ogromnu podršku nekih neverovatnih ljudi koji stvarno razumeju probleme umetnosti i onoga što pokušavam da radim. Što se tiče udruženja, zastupamo neformalno obrazovanje koje je nenaplativo. Kontraproduktivno je da naplatite individualni rad, jer umetnost ne može da se predaje u grupama. Imam i iskustvo od pet godina kao honorarni trener sportskog plesa, time se bavim od malena, i prosto znate da je kontraproduktivno. Postoje ljudi koji ne mogu da shvate početne korake u umetnosti, a imate i neke neverovatno talentovane mlade ljude. Bavim se humanim pristupom svemu tome, u nadi da ću jednog dana preneti svoje znanje budućim generacijama. To je pozitivna priča koju želimo da održimo i da postignemo neko programsko finansiranje cele te ideje – navodi ona.
Za njom su desetine murala u Kruševcu. I njih je, kaže, radila volonterski.
– Kada diplomirate, treba da steknete reference da biste dobili status slobodnog umetnika. Krenulo je od nekih privatnih razgovora, neko je saznao da sam završila slikarstvo, ali to što sam radila, sve je volonterski. Uradila sam prvo mural u jednoj školi, pa se to proširilo dalje. Od kako imam saradnju sa gradskim institucijama, shvatila sam da je udruženje neophodno i nastavili smo sa tim volonterskim radom. Sada već uključujemo ozbiljne mlade talente koji nameravaju profesionalno da se bave ovim poslom. Ozbiljno radimo – priča umetnica.
Kao primere svog rada nabraja mural u školi „Jovan Popović“, kaže da sa školom „Dragomir Marković“ sarađuje pune dve godine i tokom leta želi da holove prekrije muralima sa naslikanim „svim onim što se dešava mališanima“, a sa tim projektom konkurisala je kod Ministarstva kulture i nada se da će dobiti podršku. Spominje mural koji je u saradnji sa Kancelarijom za mlade, sa polaznicima svoje radionice, po zadatku da prikaže motive grada izvela na Trgu Kosturnica.
– Usledili su još neki radovi, a ja sam imala sreće da uradim rad po pozivu, tako da se moja skulptura nalazi na kružnom toku na Trgu Kosturnica i to je za mene velika čast. To je bila neka vrsta podrške. I sve se to spontano dešavalo, iz dela u delo. To je moja potreba da pokažem da umetnost menja stvari i istraživanja u tome šta se dešava na relaciji umetnik – delo – publika. Jedan od najvećih projekata nam je ta ideja da od Kruševca napravimo najveću galeriju u Srbiji, tako da na svih svih 18 autobuskih stajališta imamo radove. Uradili smo pet, sada spremamo šestu izložbu ove godine. Prva je bila sa mojim autorskim radovima, a nakon toga su usledili i gradski konkursi i uključili su se ozbiljni mladi ljudi, kroz radionice crtanja, slikanja, razmišljanja o kompoziciji i uglavnom prenose pozitivnu sliku sugrađanima. Sve to u nadi da će se kolege priključiti, da će se napraviti neke tribine, da će se pričati što više pričati o umetnosti i stvaranju – priča Marija Ćirić.
I sve to radi, a ispada da je grad formalno ne prepoznaje kao umetnicu kojoj treba da uplaćuje doprinose.
– Vidite, trudim se da to ne doživljavam lično. To traje mnogo dugo. To je problem koji je nastao 2005. i ispoljio se 2009. u Kruševcu i ja samo strpljivo čekam da sve dođe na svoje. Trudim se da zadržim svoj mir i da svojom snagom i energijom dokažem da treba podržati umetnost. Svima je, nažalost, teško. Postoji veliki problem u društvu, kolektivna depresija je neizbežna, zagrljaj je retkost, kad vas neko pita kako ste, prosto ne možete da poverujete da se takva ljudskost dešava. Jednostavno znam šta se dešava u ovakvim kriznim situacijama. Radila sam na kruzerima i imala treninge na razne teme, pa i na temu kontrole mase u kriznim situacijama, ali je tu i sposobnost umetnika da racionalno razmišljaju. Naš posao je da proživljavamo razne stvari i prenosimo emocije na platna. To je opis posla. I da verujemo u to što radimo. A verujem da će to što radimo biti prepoznato, da će ta energija biti prepoznata, i da će se razumeti da je umetnost važna i za očuvanje mentalnog zdravlja. Na radniku u kulturi je da da svoj maksimum, a na državi je da nas podrži – zaključuje Marija Ćirić.
