Osećam se kao stranac u svom rođenom gradu, ne prepoznajem ga više: Glumac Nebojša Ilić govori za Nova.rs

"Smrti nema prekrasna moja Đulbehar" kaže jedan od likova u čuvenom komadu Ivana Viripajeva "Pijani" u kojem je Nebojša Ilić odigrao jednu od najboljih uloga u Ateljeu 212. U tom ključu, i s mišlju da smrti nema, da svi ostajemo tu bez rastanka, Ilić je pisao svoju prvu dramu "Kuća" koja je premijerno odigrana sinoć u Zvezdara teatru, a prva repriza zakazana je za sutra. Pred publikom ovog pozorišta naći će se i 17, 21. i 28. oktobra.Glavni likovi u komadu "Kuća" u kojem Ilić i igra jednu od uloga, uz Branimira Brstinu i Ivanu Zečević, su mlada devojka, njen otac, i deda. Radnja drame, koju je režirao Voja Brajović, smeštena je u Toronto, Beograd i malo selo u Srbiji, tokom zime, proleća i jeseni. Zajedničko svim junacima jeste to što svi traže - kuću.

- Kad osetim mir, onda pronađem kuću. Prijatelji su mi kuća, porodica mi je kuća, posao takođe. Tamo gde sam svoj - tamo mi je dom. Konstantna je potraga za tim osećajem mira i mesta gde autentično pripadaš. U tom ključu mi je hrišćanski pogled blizak - misao da ovo nije sve, da smrti nema, nema rastanaka, da su svi ukućani tu i da je sve dobro - priča o svom prvom dramskom komadu Nebojša Ilić za Nova.rs.„Rastavljenim“ od kuće oseća se svaki put kada dođe do nekog nesporazuma. Tad u glumcu prevlada osećaj “stranstvovanja”:

- A to je svaki put kada se ne razumeš sa nekim koga voliš, s kim druguješ ili radiš... To je osećanje promašaja i tada ne znaš šta ćeš sa rukama, nogama, ne znaš šta da misliš, kažeš, gde ti je glava, a gde duša. Bojiš se da to što budeš izgovorio neće pasti na plodno tle. Život je pun tih nesporazuma i stranstvovanja, zato je i simbol “kuće”, u stvari, nekakva želja koja vrišti iz mene da budem svoj na svome.Jagoševa smrt nas je trgnulaPozorišna kuća Ilića duboko je, kako priznaje, pogođena preranim i iznenadnim odlaskom reditelja Jagoša Markovića. To ih je, ističe za „Novu“, podsetilo na važnost zajednice.- Ukućani našeg teatarskog doma su se zbližili više nego ikad u toj tuzi. Pogledima smo jedni drugima izjavljivali saučešće, svi smo se samo grlili i pružali utehu. Ta tragedija je bila ogledalo kako je naša pozorišna kuća na okupu i još uvek postoji. A, što je najvažnije - snažna je!U komadu “Kuća” piše i o napuštanju doma, raseljavanju, jednom od velikih problema s kojim se naš narod nosi još od 20. veka. Ili, kako je to Dušan Kovačević istakao, govoreći o ovoj predstavi, naš narod je u “stalnoj potrazi za pripadanjem i identitetom”.

- U našem narodu vlada stihija. Nemamo plan, jer mislimo od danas do sutra. Nemamo prave prioritete, izgubili smo se potpuno. Ali, najveći problem je što su sve reči već potrošene. Kada kreneš da govoriš o situaciji u našem društvu shvatiš da su se sve reči isprostituisale. Ali, eto, ja u vremenu potrošenih reči ipak odlučim da napišem komad. Mislim da je to baš pretenciozno - kaže šaljivo Ilić, ali se onda vrlo brzo opet uozbilji:- Znate, kada se sve ovo sa Jagošem desilo - trgnulo nas je. Imao sam potrebu da stanem. Želeo sam da svi stanemo i čujemo da se to dogodilo. Da postanemo svesni onog što se dogodilo. Kada se desila ona nepojamna tragedija u maju mesecu u „Rubnikaru“, neuporediva s bilo čime, odmah su svi jurili da kažu svašta. Pomislio sam tada, a mislim i sada: “Moramo stati malo!” Moramo da ućutimo, promislimo. Da osetimo i da na bar jedan dan ne iznosimo svoje mišljenje - o bilo čemu…Pozorište je naše skloništeTema “stranstvovanja”, kako ističe Ilić, uvek ga je zanimala jer i danas kada se “vrti” po svom gradu, gradu u kojem je rođen, ne prepoznaje više ulice, “hvata ga osećanje da je stranac, iako nigde nije otišao”:

- To osećanje „stranstvovanja“ me ne napušta ni kada sam sâm sa sobom. Menjanju se čitavi delovi grada. Ne prepoznajem više ćoškove gde smo “visili” stalno. A to je samo vidljivi deo u kojem se sve menja. Gore od toga je što se menjamo na nivou osećanja, običaja. Ušli smo u potrošački mentalitet, gradimo tržne centre kao da smo poludeli. To mi je potpuno strano. Nemamo potrebu da gradimo kulturu. Zvezdara teatar je poslednje pozorište koje je izgrađeno, a evo nas u 39. sezoni. Beograd je u međuvremenu dobio još verovatno milion stanovnika, ali nijedno pravo veliko pozorište. To su činjenice i onda je to naš odnos prema kulturi i stvarnosti, prema onome što živimo. Osećam se kao stranac u svom gradu i zbog prenaseljenosti, zbog ludačkog broja automobila i ljudi koji voze kao bez glave… Mene vreme pretiče, ne mogu da ga uhvatim. Ne mogu da ispratim komunikaciju i odnose između ljudi koji su se promenili. Brzo imamo mišljenje o svemu na osnovu neproverenih informacija. Tu se, eto, ne pronalazim - kaže setno glumac.Ipak, odlučujemo da razgovor ne završimo u mračnom tonu. Nebojša Ilić na kraju otkriva gde pronalazi mir - u radu i umnožavanju darova koje ima:- U trudu da pravimo predstavu, u probama, u tim procesima kad se nešto dešava. Tu je moje sklonište. Tu je bilo sklonište i 1999. godine kada je bilo bombardovanje, tu smo proveli ratove i sve što nas je zadesilo - i dobro i loše. Tu smo slavili i plakali. Pozorište je bilo naše sklonište gde smo mogli da radimo i nešto stvarno uradimo. Bili bismo svesni rezulteta našeg rada kada bismo videli ljude koji su se “ogrejali” o vašu predstavu. Poneli sa sobom tu malu svetiljku. E, onda sve dobije smisla. To je kuća!Bonus video: Svetlana Bojković i Sergej Trifunović o Jagošu Markoviću