Osećam posebnu emociju kada čujem harmoniku u srpskoj kafani: Slavna Ksenija Sidorova iz Letonije gošća naše prestonice

Uz široki osmeh i po koju reč na srpskom jeziku, Sidorova nas je sačekala u prostorijama Beogradske filharmonije, a na prvo pitanje otkud razume naš jezik, uz još veći osmeh odgovorila je: "Imala sam jednu ljubav ovde i davno sam se zaljubila u vašu zemlju".- Srbija mi je veoma draga. Sada kada sam se vratila posle toliko vremena i dalje je nekako osećam svojom i bliskom. Imate predivnu kulturu i muziku koja je toliko duboka i emotivna. Divim se mladim ljudima koji neguju kulturu i tradiciju što je retko u ovom globalističkom svetu gde se prave vrednosti sve više gube i zaboravljaju - kaže Sidorova.

Posebno joj je milo, kako kaže, što je njen instrument toliko popularan i što može da ga čuje u svakoj kafani:- Posebnu emociju imam kada čujem harmoniku. Muzičari su tako bliski s instrumentom, vole ga i sviraju sjajno. Teško im je, doduše, da prihvate klasičnu harmoniku jer nisu navikli. Sviraju iz duše i to je divno. Takođe, vrsni su profesionalnici i tehnika im je odlična. Uživam slušajući ih, ali naravno da mi je važno da istaknem da harmonika može toliko toga i u klasičnom smislu, van kafane.Ljubav prema ovom instrumentu prenela joj je baka koja ju je učila odmalena.- Pokazala mi je, probala sam i zaljubila se. Od tada sam duboko povezana sa tim dirkama. Iako je veoma težak instrument, poprilično je mobilan, i mogu da ga nosim svuda sa sobom. Harmonika mi je kao produžetak tela, ona prevodi sve emocije iz mene direktno do publike. Obožavam sve te divne, različite zvukove koje proizvodi i pruža toliko mogućnosti - kaže naša sagovornica.

Jedinstvena i harizmatična umetnica u svom strastvenom muziciranju dočarava sve mogućnosti svog instrumenta. Njen repertoar se proteže od Baha do Pjacole, a uključuje i nove, samo za nju komponovane, koncerte za harmoniku.

- Mislim da svaki muzičar kada izađe na scenu širi svoju strast. Za mene je najveća strast muzika koju osećam najbliže sebi, koja mi pristaje i tako i biram šta ću svirati. Neminovno je da će koncert biti uspešan ukoliko radiš nešto što voliš i u to se daješ apsolutno. Koncertom u Beogradu smo želeli da donesemo vetru, začine, vruće ritmove Argentine, španske muzike, strasti… Presrećna sam što sam konačno u Beogradu, zato što sam morala da otkazujem tri puta, jednom zbog kovida, dva puta zbog dece. Počastvovana sam što su me sačekali. Orkestar Filharmonije je predivan, pun vrsnih muzičara.

Ksenija je sarađivala sa mnogim vodećim orkestrima, a njeni partneri u kamernoj muzici su najatraktivniji umetnici današnjice poput Andreasa Otenzamera, Miloša Karadaglića, Avija Avitala, ali i Nemanje Radulovića:- Nemanja je divan! Jedan je od najboljih muzičara koje znam. Znamo se jako dugo, i kada se susretnemo na koncertima imam osećaj kao da je to porodično okupljanje. Nemanja je divno biće sa prelepom dušom.Na pitanje koliko je bilo teško probiti se u sam vrh kao žena koja svira harmoniku, kaže da to nije toliko neuobičajeno i da zna mnoge devojke u Srbiji koje su se odlučile baš za ovaj instrument.- Divim im se jer je predivno kako neguju tradiciju i što se i danas skoro u svakoj kafani i na ulicama čuje zvuk harmonike. Ne bih isticala razliku da li je muški ili ženski instrument. Ionako dovoljno živimo u vremenu "cancel" kulture, mnogo je deljanja, muško - žensko, strejt-gej, crni- beli, mnogo je zidova i granica i ja volim da gledam iznad njih. Ne volim deljanja u bilo kom smislu i zaista mislim da moramo da naučimo da prihvatamo različitosti, da se zbližavamo, a ne dodatno otuđujemo. Trebalo bi da bude normalno biti ženski dirigent - kao što je to slučaj sa našim koncertom na kojem diriguje Nil Venditi i svirati koji god instrument - kaže i dodaje:

- Iskreno, nikada nisam imala problema, niti mi je bilo posebno teže zato što sam žena koja svira harmoniku. Generalno i muškarcima i ženama koji se odluče za ovaj instrument je teško jer dolazi iz sfere folklora i kada je reč o klasičnim koncertima publika je vrlo skeptična. Tada nije bitno da li si žena ili muškarac.Ksenija Sidorova je rodom iz Letonije, gde se nakon Londona i Španija vratila sa mužem i decom.- Sada kada imam decu razmišljam na duže staze. Šta ima da im ponudi naša zemlja. Lično nikada nisam osećala kao problem to što sam govorila drugi jezik. Živela sam pet godina i u Španiji i Londonu i osećala sam se kao riba u akvarijumu. Za mene nije bilo problema. Ali, živimo teška vremena i mislim da svako na ovom svetu samo želi mir i normalan život za običnog čoveka. Šta nam drugo treba osim mira, porodice i prijatalja blizu nas?

Govoreći o životu u zemlji koja je tako blizu ratnih sukoba Sidorova kaže:- Komplikovano je i teško. U Španiji niko o tome nije ni pričao, u Letoniji je, normalno, sve osetljivije. Kada je reč o umetnicima, jako je problematično zbog poteškoća sa ruskom muzikom i umetnošću uopšte. Mislim da je stvarno strašno da umetnici trpe zbog politike. Toliko je dirigenata i muzičara koji su proterani ili im je zabranjen rad, a oni su samo pokušavali da rade ono u čemu su najbolji. Naravno, moramo napomenuti da s druge strane umetnost jeste nešto što reflektuje stanje u svetu, tako da jedno bez drugog ne može. Sve je previše komplikovano. Trenutno živimo u teškom i tužnom svetu i ako me pitate šta mogu ja da uradim za sebe odgovor bi bio - da se trudim da radim ono što volim, da moja deca budu srećna i da uživaju u svom detinjstvu jer im to dugujem.Bonus video: Prvi koncertni klavir Kolarca ponovo u zadužbini

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=prvikoncertniklavirkolarcaponovouzadubini-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4772958"]