Olja Đorđević: Živke ministarke će nam se uvek vraćati, jer su korumpiranost, nepotizam i bahatost naše večne teme

„Gospođa ministarka“ je za reditelje i glumce jedan od onih legendarnih tekstova koje svi priželjkuju, a u isto vreme od kojeg svi strepe, zato što sa sobom nosi ogroman izazov i još veću odgovornost, objašnjava za Nova.rs rediteljka Olja Đorđević, koja će ovaj Nušićev komad premijerno postaviti 12. oktobra na sceni u Šabačkog pozorišta.Ovo delo se, prema rečima rediteljke, radi kad imate glumicu koja vas inspiriše i podseća da je Branislav Nušić ovo delo pisao za Žanku Stokić.

- I kad ona, usled neke povrede, nije mogla da ga igra, hteo je da ga skine sa repertoara. A ja kada sam dobila poziv iz Šabačkog pozorišta na pitanje šta bih volela da radim, dileme nije bilo, tamo je bila moja ministarka - Aneta Tomašević. Ispostavilo se da u tom teatru ovaj tekst nikad nije bio izveden, tako da se sve nekako savršeno sklopilo.Šta je kod vas probudilo želju da radite ovaj kultni komad?- Oduvek mi je bilo fascinantno samopouzdanje neobrazovanih i nekvalifikovanih ljudi koji, bez ikakve zadrške, prihvataju različite funkcije kao da su im bogomdane. Još fascinantnija biva bahatost članova njihove porodice koji smatraju da se te funkcije protežu na čitavu familiju. Na ovom našem podneblju, nema epohe ni režima u kome je to bilo drugačije. Živka Popović je najizrazitiji primer te duboko ukorenjene prakse. Njen neočekivani skok na društvenoj lestvici u Nušićevom komadu, razotkriva, nju i sve oko nje. Ali, njen neizbežni sunovrat sa pozicije je nešto što smo videli mnogo puta. Međutim, zlokobno obraćanje Nušićeve Živke publici, na kraju predstave, u kojem najavljuje da će se ona sigurno vratiti, opomena je svima nama. Dok se ovde nešto ne promeni u svesti pojedinca, dok ne preskočimo taj evolucijski stepenik na kome smo zapeli, Živke će nam se uvek vraćati.U čemu je bio rediteljski izazov u inscenaciji?- S koje strane prići, kako da se razlikuje od prethodnih i da ima smisla u odnosu na naše vreme? Pored toga, sam tekst je pun zamki. Mada nesumnjivo duhovito napisan, stvari o kojima se govori - dobijanje klasa, učenje bridža ili vežbanje pušenja cigareta - to sve danas pripada pozorišnom muzeju. Modernizacija pristupa, sa druge strane, primamljiv je postupak, ali u isto vreme i potencijalno banalan. Doduše, kad je „Gospođa ministarka“ prvi put izvedena, upravo to je i zamerano Nušiću - prizemnost, banalnost, podilaženje publici. I dalje je pitanje da li je razlog velike popularnosti ovog komada kod publike, već evo skoro sto godina, upravo to što dijalozi često podsećaju na neku scenu iz „Boljeg života“ ili „Porodičnog blaga“. Nušić u svakom svom delu razotkriva ovaj naš tvrdoglavi, nepromenjivi mentalitet koji čini da njegove drame ovde budu večito aktuelne. Tako je i sa „Gospođom ministarkom“ koja može da se smesti u svaku epohu i, nažalost po nas, uvek je savremen.

Koje su vaše intervencije kad je reč o modernizaciji predstave?- U razmatranju idealnog vremena, krenula sam od Nušićeve naznake da se radnja dešava na prelasku iz jednog u drugi vek. Kod njega je to prelaz iz devetnaestog u dvadeseti, a naša predstava je otišla sto godina kasnije, na kraj 90-tih godina i koren našeg današnjeg stanja. Ispostavilo se da je adaptacija dovela samo do menjanja neke terminologije, ali sve ostalo je u suštini ostalo isto. Korumpiranost, nepotizam, pokondirenost, nipodaštavanje obrazovanja, bahatost, to su teme koje ovde opstaju u svim vremenima. Sledeća velika intervencija je broj glumaca koji ovu predstavu izvodi, u našem slučaju njih je osam.

Da li to znači da će neki glumci igrati više uloga?- Da, jer poznato je da je „Gospođa ministarka“ velika ansambl predstava, sa integralnim trajanjem od preko tri sata. Nažalost, u pozorištima van Beograda su se ansambli, posle zabrane zapošljavanja, nekako sistematski sveli na minimum minimuma. O tehničkom osoblju i ostalim ljudima neophodnim za izvođenje predstave, da i ne govorim. Komade sa velikim podelama kao što je, na primer, većina Šekspirovih, više nije moguće raditi skoro nigde. Bar ne u izvornoj verziji. Ako se neko i odluči za njih, pribegava se neizbežnim dramaturškim intervencijama i „ubijanju“ izvesnog broja likova, ne iz umetničkih, već čisto praktičnih razloga. Nema se, ne može se. Te velike predstave su sa više od 20 likova, a ansambli van Beograda često ne broje ni 15 glumaca.- Tako dolazimo do zanimljivog paradoksa da tamo ne možete napraviti veliku podelu, mada su vam svi glumci na raspolaganju. U prestonici to možete, ali do pretpremijere nećete videti celu ekipu na broju, usled raznih drugih obaveza. Osim nedovoljnog broja glumaca za veće podele, problem je i u nedostatku mogućnosti za zapošljavanje mladih. U „starim“ ansamblima uloge mladih ljubavnika, ukoliko ne postoje sredstva za angažovanje gostujućih glumaca, često igraju i sredovečni ljudi, a publika neretko kaže da joj je dosadilo da stalno gleda „ista lica”. Sve to je uticalo na moje razmišljanje o podeli „Ministarke“.

Kako ste to izveli?- Pošto nisam želela da „ubijam“ Nušićeve likove, a i zato što mi se to učinilo kao uzbudljiv glumački zadatak, rešila sam da 23 lika u komadu igra osam glumaca. Sada, na samom kraju ovog procesa, izuzetno mi je drago zbog takve odluke. Živku, ministarku, igra Aneta Tomašević, antagonistu, njenog zeta Čedu tumači Vladimir Milojević. Sve ostale likove igraju Sonja Milojević, Deana Kostić, Dragana Radojević, Ivan Tomašević, Slobodan Petranović - Šarac i Miloš Vojnović.Bonus video: Opera "Deca" na Pozorišnom festivalu MESS 2023