5
Za života su imali legendarni status, a danas s onog sveta ratuju. Endi Vorhol i Prins u centru su parnice koja se trenutno odvija u Vrhovnom sudu SAD, a ova sudska "borba pokojnika" ponovo je pokrenula važno pitanje u svetu umetnosti - da li bi umetnik trebalo da bude plaćen kada se njegovo originalno autorsko delo "kreativno izmeni" zarad filma, knjige, bilo kakve publikacije...
I dok je u SAD određena vrsta kršenja autorskog prava dozvoljena nečim što se u tamošnjem zakonu zove „poštena upotreba“, ako je posredi prisvajanje tuđeg autorskog prava u većoj meri, onda je to nelegalno. I slučaj Prins-Vorhol, koji se već nekoliko godina povlači po većnicama, a sada i po Vrhovnom sudu, odražava se, kako prenose američki mediji, na sve umetnike, autore, filmske stvaraoce, muzeje, holivudske studije…
A kako su Prins i Vorhol „s onog sveta“ stigli do američkog Vrhovnog suda? Kada je Prins bio na vrhuncu slave, objaviši album „Purple Rain“, nije bilo medija koji nije izveštavao o muzičkom geniju iz Minesote. Jedan od njih bio je i magazin „Veniti fer“ koji je angažovao nikog drugog do Endija Vorhola da napravi portret Prinsa. A kako bi mu pomogao magazin je platio 400 dolara za fotografiju Prinsa koju je nekoliko godina ranije uradila poznata muzička fotografkinja Lin Goldsmit.
I Vorhol ju je iskoristio da napravi portret Prinsa u sličnom maniru kojim je ovekovečio legendarne portrete Merilin Monro, Džeki Kenedi ili Mao Cedunga. Portret s fotografije je malo, za potrebe svog umetničkog dela, kropovao, promenio veličinu, tonove i svetlo. A onda je pridodao boje po kojima je prepoznatljiv i rukom potcrtao Prinsove crte lica.
Ali, to mu nije bilo dovoljno. Od originala je načinio još nekoliko verzija, od kojih je jedna s licem Prinsa u ljubičastoj boji. Upravo ta verzija išla je u članku u „Veniti feru“, a Goldsmitova je potpisana pored fotke.
I sve je to bilo kako treba dok Prins nije preminuo 21. aprila 2016. godine. Naime, uz tekst o muzičkoj ikoni „Veniti fer“ je iskoristio još jedan Prinsov portet koji je uradio Vorhol, ovoga puta u narandžastoj varijanti i to na naslovnoj strani magazina.
A s obzirom da o zaostavštini njujorškog likovnog umetnika brine Fondacija Endi Vorhol, američki magazin im je za korišćenje portreta na naslovnoj strani platio nešto više od deset hiljada dolara.
I kada je Lin Goldsmit ugledala naslovnicu „Veniti fera“, kontaktirala je Vorholovu fondaciju tražeći, između ostalog, i finansijsku nadoknadu. Međutim, ta fondacija, ne samo što se oglušila o zahtev fotografkinje, već se obratila sudu da donese odluku kako Vorholovi portreti Prinsa ne krše autorska prava fotografkinje. I dok je na prvostepenom suđenju Fondacija Endi Vorhol odnela pobedu, apelacija je dala sasvim drugačiji ishod. Naime, presuđeno je u korist Lin Goldsmit, jer je „transformisanjem originalnog dela“ fotografkinji načinjena moralna i finansijska šteta, a naročito publikovanjem bez dozvole.
I slučaj je stigao do Vrhovnog suda SAD. Sudija koji predsedava parnicom Džastis Tomas, kako je prenela agencija AP u izveštaju s prvog ročišta, upitao je na suđenju advokata Fondacije Romana Martineza da li bi ga ta institucija tužila za kršenje autorskog prava ukoliko sam sebi da dozvolu da se „poigra“ s Vorholovim radom, dodavši:
– Recimo da sam u isto vreme fan Prinsa, što i jesam bio tokom osamdesetih, ali i fan atletskog tima „Sirakuz oranž“. I ja odlučim da napravim jedan od onih velikih postera, malo promenim boje na krajevima i stavim natpis „Hajmo narandžasto“ ispod. Taj poster bih s ponosom nosio na mečeve i prodavao ih svim svojim prijateljima, obožavaocima Sirakuze…
Na to je advokat odgovorio da bi „mogao da ga tuži“ i da bi verovatno dobio sudski proces...
I dok neki laik može, s punim pravom, da misli kako je ovo još jedna u nizu bizarnosti američkog društva, ishod ovog spora može imati dalekosežne posledice. Jer, iznova je skrenuo pažnju na vrlo bitnu stvar u svetu umetnosti. Naime, suđenje je ponovo pokenulo pitanje šta je to „poštena upotreba“, kad su posredi autorska prava.
I zbog ovog slučaja oglasile su se u javnosti i brojne organizacije i udruženja, naglašavajući koliko je značajno donošenje odluke u ovom sporu, jer od nje zavisi „sudbina“ mnogih umetnika. Među njima su Američka filmska asocijacija, pa njujorški i losanđeleski muzeji, ali i tvorci kultne „Ulice Sezam“, koji su istakli kako se i sami često oslanjaju na „poštenu upotrebu“ za svoje parodične šou programe, ali takođe i da licenciraju junake koji su zaštićeni autorskim pravom, poput Elma.
Podršku Goldsmitovoj u sudskoj borbi dokazivanja da se nečije originalno delo ne sme „transformisati“ bez dozvole pružili su zvaničnici Bajdenove administracije, potom organizacije koja se bavi licenciranjem dela Doktora Susa, ali i Asocijacija muzičkih izvođača, pa i organizacije koje se bave zaštitom intelektualnih prava.
Iza Vorholove fondacije stale su one koje se takođe staraju o opusu likovnih umetnika Roberta Raušenberga i Roja Lihtenštajna.
Očekuje se da će presuda u ovom slučaju biti doneta do kraja juna.
Bonus video: Vorhol, otac pop-arta