Odgovor urednice DKSG na kolumnu Ivana Mrđena povodom romana "Daske"

Odgovor Tamare Mitrović na kolumnu Ivana Mrđena objavljujemo u celosti:

- Poštovani gospodine Mrđen, najpre se izvinjavam što Vam se obraćam javno, ali ne poznajem Vas pa je nemoguće drugačije. Ovo će biti moje jedino obraćanje Vama, Vašem prijatelju i, posredno, gospodinu iz „Instituta za dečiju književnost“, koje pominjete u tekstu povodom nagrade “Politikinog zabavnika” Urošu Dimitrijeviću odnosno njegovom romanu „Daske“, čija sam bila urednica.

Napomenula bih da je o knjizi na istom ovom mestu pisala i stalna književna kritičarka ovog portala – pozitivno. Iz Vaše kolumne može se videti da govorite o knjizi koju niste čitali. To je uvek nezahvalno, možda bi čitaocima bilo nešto jasnije da je o njoj pisao Vaš prijatelj koji je podvlačio nepodobne reči. Mada, nije izvesno da bi se i tada išta više saznalo o ovom delu kao književnoj celini, budući da se on bavio vaspitnim dometima „Dasaka“ – tražeći, prebrojavajući i zaokružujući bezobrazne srpske reči. Bojim se da mu je zbog tog posla promakla suština priče. Kao i njena vedrina i duhovitost.

Čitaoci Vaše kolumne su, umesto književno-teorijskih, dobili kvazivaspitne argumente. “Zabavnikova” književna nagrada se dodeljuje piscima, ne vaspitačima. Tendencija omalovažavanja naše knjige dodatno je pojačana fotografijom na kojoj je odlomak sa zaokruženim, pa zamagljenim, nepodobnim rečima. Ostavili ste vidljivim početna slova, ali mislim da to razbuktava dečiju maštu mnogo jače nego direktan sudar s ovakvim rečima. Koje postoje, i upotrebljavaju se, niti ih je autor izmislio niti neumesno upotrebio. Kako mi se čini, Vi i Vaš prijatelj, i prijatelj iz organizacije koja kao svoj cilj na fejsbuk strani (sajt nema ili ga nisam pronašla) ističe „propagiranje književnosti za decu i mlade“ (ali u tekstu nema propagiranja, ima jedino degradiranja), verujete da ovu knjigu treba držati podalje od dece jer može pokvariti ovovremsku mladež.

Ali, naša omladina nije ništa drugačija od one od pre veka ili dva, pa, sećate se da su se iste te reči koristile još u XIX veku, i to u književnosti. A o stvarnosti da i ne pomišljamo. Iako se u svojoj kolumni ne bavite književno-teorijskom analizom dela, što je uobičajeno kada se govori o knjigama, već samo jednim od njegovih jezičkih slojeva, a to su psovke, želim da Vam skrenem pažnju na činjenicu da ni ovaj, jezički sloj romana, sagledavajući ga s nivoa dela kao književno-jezičke celine, a uzimajući u obzir strukturu, kao i ideju romana, nije nepodobno, preterano ili neuverljivo prikazan. Naprotiv, jedan od najvećih darova autora je upotreba jezika, u svim varijantama: književni, sleng, žargon, sociolekt, dijalekat...

Kao neko ko objavljuje knjige i voli srpski jezik, smatram mnogo pogubnijim uzrečice kakva je, na primer, by the way (na koju naleteh u jednoj od Vaših kolumni) od, recimo, reči idiot. A i ona je već izašla iz govora, sada bi na tom mestu moglo da stoji retard. To je naša jezička stvarnost, ne izmišljaju je pisci; a dobre knjige su uverljivi odraz života, a ne izveštačeno govorenje kojim se više niko ne služi. Deca kao čitaoci to savršeno prepoznaju.

Budući da u Vašem tekstu nema ni reči o sadržaju knjige već samo gnušanja nad „ovakvim sadržajima“, „psovkama“ i „lascivnim izrazima“ (i jedne anegdote iz mladosti), hajde da upoznamo javnost s ovim sadržajem. U omladinskom romanu „Daske“ radi se o grupi srednjoškolaca, čije doživljaje kao što su vožnja skejta, druženje po gradskim ulicama, trgovima, parkovima i igralištima, rasprave s roditeljima, međusobne svađe, posećivanje babe i dede, snimanje kamerom, prva zaljubljivanja, žurke, na kojima se, gle čuda, piju zeleni kokteli, i sve tome slično, pratimo tokom njihovog letnjeg raspusta između treće i završne školske godine, s pitanjem koje muči glavnog junaka – koji fakultet upisati.

U romanu ima i dijaloga. A u njima i psovki. Mladi i psuju. Psujemo i mi. Ne psujete Vi jer je to nekada bilo nepristojno, to je u redu. Nepristojno je i sada. Ali naši životi nisu književno-umetničke celine. A ove imaju svoje zakonitosti, u kojima je svaka reč u funkciji priče.

Kako je obrazložio žiri (koji je – nije suvišno u ovom kontekstu naglasiti – odluku doneo jednoglasno), čijih ste pet sjajnih imena Vi već naveli u svom tekstu, ovo je: „priča o običnom književnom junaku koji skejtom juri kroz svoje odrastanje i društvenu panoramu ispunjenu živopisnim likovima i događajima i da na prvi pogled nepretenciozno pripovedanje otvara prostore duboke emotivnosti, nepatvorene dečačke naivnosti i osobene otvorenosti svojstvene mladima.”

Dakle, žiri ističe: emotivnost, naivnost, otvorenost, nepatvorenost… Ni traga lascivnosti. Jer je u ovoj knjizi nema. Ima još nečeg, što je predsednica žirija istakla na dodeli nagrade, koja je ujedno bila proslava 85 godina “Politikinog zabavnika”. Citirajući po sećanju, ona je uporedila Urošev sa Sremčevim Nišem, jer je i grad jedan od junaka romana.

Dakle, u ovoj knjizi, i pored česte upotrebe narodskog izraza za muški polni organ, koji srećemo mnogo pre i Vašeg i mog detinjstva, još kod Vuka – nema nimalo skarednog sadržaja. Nisam sigurna da su reči koje Vama i prijateljima smetaju lascivnije od, na primer, ovih: rat, zlo, silovanje, nasilje, smrt itd. Gospodine Mrđen, preporučujem Vam da poslušate sebe iz jedne od Vaših kolumni u kojој citirate junaka filma koji gledate dva dana pre 12. rođendana svoje unuke: „Kad pričate s decom, stavite se u njihov položaj…” i poklonite njoj „Daske”, pa nam napišite šta ona kaže. Jer, nije „takvo ovo vreme”, takva su vremena sva. Samo treba gledati. I slušati – napisala je Tamara Mitrović, urednica romana „Daske“ Uroša Dimitrijevića i urednica Književnog programa Doma kulture Studentski grad, kao i članica NIN-ovog žirija.

Bonus video: Politikin zabavnik slavi 85. rođendan