Iako živimo u burnom vremenu koje neprestano otvara nove dileme i rasprave, izložbe dokumentarne fotografije u vidu eseja u slikama kod nas su veoma retke. Da li je razlog što se dokumentarnom fotografijom uglavnom bave novinski fotografi koji zbog brzine smanjivanja redakcijskih zadataka ne stižu da se posvete foto-eseju, ili što nema dovoljno inicijative, elem, mali je broj autora koji dugotrajno prate jednu „priču iz života“, reagujući njome na aktuelni fenomen. Jedan od njih je Mitar Sikimić, ovog puta sa pričom o „Ugljeviku“ koja oslikava nestanak jednog gradića u takozvanoj tranziciji odnosno bezočnoj privatizaciji.
Likovna kritika: Mitar Sikimić, „Ugljevik“; KCB, Galerija „Artget“; umetnička direktorka Ivana Tomanović
Mitar Sikimić (1986) je završio osnovne studije na Akademiji umetnosti u Bijeljini, a master studije na Akademiji u Novom Sadu, smer Fotografija. Učestvovao je na radionicama za „građanski angažman“, „dokumentarnu praksu“, „fokusiranje demokratije“. Kao fotografski narator sada nam saopštava storiju o ugljenokopu koji proždire prirodno i ljudsko stanište.
Naime, gradić Stari Ugljevik tone u crnu zemlju od kad je meštanima, mahom poljoprivrednicima, ugljenokop stigao do kućnog praga. Nadomak njega, na magistrali Bjeljina – Tuzla nikao je novi grad. Ugljevik je danas centar opštine sa dvadesetak mesta i 80 miliona tona rezervi uglja, proizvođač trećine struje u RS.
Upravo zbog tih rezervi, pored postojeće planirana je i druga termoelektrana uz nove kopove nauštrb plodne semberijske zemlje.
Uz obećane nove stanove, kuće ili odštetu, naizgled, društvene odgovornosti ne nedostaje: da slike Starog Ugljevika ne upozoravaju na odbrojavanje do ekološke katastrofe, jedne od onih zbog kojih je EU sugerisala dekarbonizaciju Starog kontinenta.
Ova dokumentaristička priča deluje na dva nivoa. Ona pre svega prenosi nostalgičnu emociju lične prirode: zbog širenja kopa Mitrov deda iselio se iz svoje kuće u Starom Ugljeviku, njegovog doma odavno više nema; istu sudbinu dele i drugi. Slikajući posledice ekspoloatacije uglja i eksproprijacije zemljišta, efikasnije od svake polemike, podiže svest pojedinca o stvarnosti zaustavljenoj u vremenu zahvaljujući fotoaparatu i umešnosti fotografa da u gledaocu probudi empatiju.
Fotografija koja motiviše
Često se pitamo može li fotografija svojim očiglednim, sugestivnim vizuelnim potencijalom išta da promeni? Itekako može. U istoriji fotografije ima i takvih primera – koji pokreću širu društvenu akciju. Judžin Smit, američki fotoreporter zaslužan za razvoj foto-eseja, snimao je žrtve ekološke katastrofe u mestu Minamata, na japanskom ostrvu Kjuši, gde se lokalno stanovništvo pobunilo protiv višedecenijeske pohlepe jedne korporacije. Smit je „ustanak“ dokumentovao (u magazinu Life, 1971), objavio kljigu, priredio izložbu, što je rezultiralo zatvaranjem fabričkih postrojenja koja su ispuštala smrtonosni otrov. Inače, o potresnom slučaju „Minamata“ nedavno je, delimično kod nas, snimljen istoimeni film sa Džonijem Depom u ulozi fotografa.
Sikimićeva dokumentarna fotografija nije hladni dokument, mada je prilično svedena: njen sadržaj je fokusiran na detalj kao simbol propadanja, kolorit smiren, kompozicija harmonična. „Ugljevik“ je metafora o ljudima (iako su oni sami prisutni u tragovima) kojima se izmiče mesto pod suncem. Nema važnije teme za budućnost čovečanstva, i našu, ovde. Pun pogodak selektorke Ivane Tomanović.
Bonus video: Marko Mandić – Još uvek tražim svoj muzički izraz
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar