3
U Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu, 1. septembra upriličeno je predstavljanje reizdanja najboljeg ex-YU rock albuma grupe Idoli – „Odbrana i poslednji dani“. Tim povodom Idolima su uručena priznanja za poseban doprinos diskografiji, a primili su ih Srđan Šaper, Zdenko Kolar i supruga Vlade Divljana – Dina Divljan. Uz ovo predstavljanje, postavljena je i prigodna izložba sa fotografijama grupe iz doba snimanja ove ploče, koje potpisuju Goranka Matić i Goran Vejvoda.
O značaju ovog izuzetnog albuma – originalno objavljenog pre punih 40 godina – pred prepunom salom MSU u Zagrebu govorili su muzički kritičari Hrvoje Horvat, Zorica Kojić i Dragan Ambrozić, ispred izdavača Croatia Records gospodin Želimir Babogredac, te nekadašnji članovi grupe Idoli – Zdenko Kolar i Srđan Šaper. Izvanredan voditelj promocije bio je urednik reizdanja Nikola Knežević. Ovom izuzetnom događaju, kao specijalna gošća, prisustvovala je i Dina Divljan, udovica Vlade Divljana.
„Odbrana i poslednji dani“ četrdeset godina kasnije. Kakav samo misteriozan i izazovan muzički album, objavljen 18. marta sada već davne 1982. godine, za izdavačku kuću Jugoton iz Zagreba. Mnogo toga se kazalo u međuvremenu o unikatnoj auri ove ploče grupe Idoli, koja je zauvek promenila istoriju jugoslovenskog rokenrola i uvela u pop kulturu neke nove teme, razmišljanja i filozofiju „novog talasa“ na njegovom zalasku. Stvorili su je Vladimir Divljan, Srđan Šaper, Nebojša Krstić, Zdenko Kolar i Kokan Popović. Ova nenadmašna ploča, označila je dolazak nove ere uopšte: autentične ideje o stanju duhova u tadašnjoj SFRJ, fluidnost uobičajenih rodnih uloga, hrabrost Idola da se upuste u elektro-pop izraz, praktično na samom njegovom nastanku u Velikoj Britaniji i ostatku sveta, egzotika pravoslavlja i njegovog drevnog pojanja, sa odsevima daleke budućnosti super-savremenog doba tome nasuprot – sve zajedno zbunilo je, štaviše zaprepastilo, uzrujalo, opomenulo i probudilo čitavu jednu generaciju ljudi, koji su iz pozicije svog tinejdžerstva i mladalaštva bili samo na korak od stupanja u preteći svet odraslih.
Ovaj album, u neku ruku, proizveo je u našim životima onaj istovetan efekat kao i filmovi „Rolerbol“ iz 1975. ili „Loganovo bekstvo“ iz 1976. u svetskim okvirima. Definisao je, ukratko, mladog snažnog čoveka koji se opire sistemu i – u potrazi za sobom samim i sopstvenim identitetom – poseže za „zabranjenim voćem“, u ovom slučaju onim iz socijalističke zbilje. Bez obzira da li je reč o skrajnutoj religiji, poigravanju sa zvučnim idiomima ukinute nacionalne svesti, avangardnoj umetnosti ili seksualnoj zapitanosti, ploča „Odbrana i poslednji dani“ povela je ex-Jugoslaviju ka istinski modernim vremenima i suočavanju sa tragedijom svih samoupravnih iluzija. Drugim rečima, sa svim onim što je potisnulo probleme malog mladog čoveka i gurnulo ih pod tepih uravnilovke i poništavanja individualnosti. Ostalo je… istorija.
Zanimljivo je da ova ploča, umesto one isključivo muške, poseduje i jednu očaravajuću žensku dimenziju. Prvi put, u novom razdoblju samoupravnog socijalizma – koji, ruku na srce, jeste postavio znak jednakosti između žena i muškaraca – mi sa zvanične rok scene dobijamo ’input’ da devojke nikako nisu „slabiji pol“. Ne samo da su, dakle, po zakonu jednake, već – kako to uostalom sugeriše tekst pesme „Rusija“ – imaju snažnije ruke nego njihov voljeni muški partner i, svoj svojoj ljubavi uprkos, jednostavno ne dopuštaju da ih on savlada. Tekst pomenute pesme, muško je priznanje jedne veoma dalekovide činjenice, prvi put izgovorene na našem jeziku.
O tekstu kompleksne „Moja si“, da i ne govorimo. On je na svoj način zgromljujuća oda ženstvu kao takvom. Svakako da se stihovi: „Moja si, moja si / I sebe gleda / Moja si, moja si / I sebe gleda dok se oblači / On bi voleo biti ta devojka / On bi voleo da ga vole drugovi / Da proba sebe da se izmeni“, mogu odnositi na mnogo toga i tumačiti na mnoštvo kreativnih načina. Oni, međutim, jasno tretiraju femininu stranu ličnosti kao aktivnu, što je svakako bilo decenijama ispred svog doba. Mimo svakog banalnog komentarisanja, ove rime sasvim sigurno svedoče o grčevitoj borbi svakog pojedinca sa omamljujućom indoktrinacijom, naspram koje stoji stvarna šansa da se učini nešto sa sobom i autentičnim težnjama sopstvenog bića. Ta šansa bila je u ono doba, a po svoj prilici i danas, skroz-naskroz pogibeljna, u to nema nikakve sumnje, ali je ona u isti mah presudno ohrabrila ne samo samosvest mladih žena s početka 1980-ih, već i svih onih rodno tragajućih u periodu seksualne tranzicije iz razuzdanih disko sedamdesetih prema sve krućim novotalasnim osamdesetim godinama prošlog veka.
Posezanje za novelom Borislava Pekića „Odbrana i poslednji dani“ (1977) nikako nije bilo slučajno takođe. Pekić je ovim svojim delom zabeležio sudbinu izvesnog nebitnog ljudskog stvora u osetljivim vremenima, koja su sama po sebi još konfuznija od životne zbrke glavnog junaka. Koju godinu kasnije, Idoli su oživeli tu zebnju pred mogućnošću da se dobro delo razmatra kao zločin, te da se podnose besmislene patnje bez istinske krivice. Pomućenost vrednosne lestvice, inverzija plemenitosti u kriminalni akt, bojazan i stid zbog spontanih ljudskih osećanja i činova – sve to sadrži album „Odbrana i poslednji dani“. Iz tih razloga, ova ploča predstavlja trijumf ljudskog duha nad ponorom pukog priklanjanja sili i ukidanja sebe samog.
Da li je trebalo pažljivije slušati album „Odbrana i poslednji dani“ u onom realnom trenutku njegovog pojavljivanja? Verovatno, da. Da li je to moglo da zaustavi krvave društveno-političke promene koje su nepunu deceniju kasnije zahvatile nekadašnji, naoko besprekorno miroljubivi SFRJ prostor, sa njegovim temeljno instaliranim bratstvom i jedinstvom, u koje su slušaoci, paradoksalno, do poslednjeg časa verovali? Definitivno, ne. Umetnička dela, makar i vrhunska, kakva je „Odbrana i poslednji dani“, ne mogu nažalost zaustaviti bestijalnost, gramzivost i primitivizam.
Događaj u MSU u Zagrebu, i sama činjenica da se u takvoj instituciji razgovaralo o ovom jedinstvenom albumu na godišnjicu izdavanja, predstavlja prekretnicu u načinu na koji se tretira rokenrol zaostavština kod nas. On je rečito priznanje da je naša rok muzika zaista dala vrhunska umetnička dela, koja su postavljala nove kulturne standarde i širila obzorja ove sredine. U tome je skrivena misija „Odbrane i poslednjih dana“: ona i danas uzbuđuje duhove, jer priča jednu večnu priču o odrastanju. Svako ima svoje dileme, svako se pita šta je njegov put kroz život, koje duhovne i telesne istine važe za njega – ali tema traženja sebe neće nikad prestati da bude aktuelna.
Istorijska je činjenica, koja sad postaje sve jasnija sa nizom reizdanja „novotalasnih“ albuma i interesovanjem mlade publike za njih, da je upravo ta generacija autora, učinila našu popularnu muziku umetnički verodostojnim izrazom unutar naše kulture. Zato je albumima kao što je „Odbrana i poslednji dani“, sada zaista mesto u muzejima i na fakultetima, jer ih treba proučavati kao večna artistička dostignuća i ponositi se njima. Pravi je trenutak da se rokenrol stvaralaštvo prepozna kao deo visoke umetnosti sa ovih prostora.
Bonus: Šaper: „Idoli“ promišljali o životu, mladosti, zemlji u kojoj smo živeli
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
