Priča o remek-delu grupe Idoli – “Odbrana i poslednji dani” – čiju četrdesetogodišnjicu ovog proleća slavimo, kao da nikada do kraja ne može biti ispričana. Stalno se pojavljuju novi podaci i svedoci zbivanja, koji nam donose dosad nepoznate činjenice i pružaju unekoliko drugačiji pogled na visok umetnički domet ove ploče, koja je više puta birana za najbolji ikad snimljeni album u nekadašnjoj Jugoslaviji.
Ovo je, međutim, prvi put da o njoj ekskluzivno govori Goran Vejvoda, kao jedan od aktera samog snimanja, u to vreme pridruženi, maltene “šesti član” Idola. Njegova sećanja na kreativni proces koji stoji iza “Odbrane…”, kao i na odnose unutar grupe, dragoceno su i jedinstveno istorijsko svedočanstvo o jednom vremenu i jednom prostoru u kome je bio moguć ovakav ambiciozan, herojski poduhvat unutar naše popularne muzike. Ovo je nastavak intervjua sa Goranom Vejvodom.
Prvi put se na „Odbrani…“ javlja u našoj rok muzici – religiozni motiv. Kako je do njega došlo i da li je to stvarno pravoslavni momenat ili čisto spiritualni? Nije to bilo tako prisutno u to vreme, odnosno, cela ta tema bila je prilično passe na javnoj sceni.
– Mislim da je u Srbiji i tada postojala pravoslavna kultura, koju komunizam i Tito nisu zabranili, i dalje su tu promicali žito i slava, to je bio deo koda i u to vreme. Kod Idola je ta tema deo njihovog organskog odrastanja, koji je došao preko Srđana i Krleta – ne iz neke marketinške ambicije, nego zato što su stvarno verovali da je to cool u tom trenutku. Isto tako smo mogli da stavimo na album neki rap, a na omot fotografiju bilo čega, jer je i to bio deo naše svakodnevne okoline, kog smo mogli da uključimo, samo da smo pomislili kako je cool. Ja se ne sećam da je na snimanju bilo nekakvog srpstva ili pravoslavlja ili bilo čega nametnutog spolja kao teza, niti bilo kakve priče koja će posle kao neka tajna da izađe i da deluje kao neka subliminalna poruka, što će je čuti oni koji treba da je čuju – ti neki uspavani agenti što se kriju i čekaju signal, pa kad čuju „Odbranu i poslednje dane“ onda kreću da ubijaju neprijatelje… (smeh).
Taj vakuum između Titove smrti i početka raspada Jugoslavije, bio je vrlo uzbudljiv. Osećao se neki interesantan pomak, koji je mogao da nas vodi u bilo kom pravcu. Shvatili smo da ne moramo da budemo ni pankeri ni rokeri ni džezeri ni intelektualci – ali možemo da budemo sve to u isto vreme. Možemo da budemo religiozni – i ne moramo, možemo da budemo politički angažovani – a i ne moramo… možemo da sviramo loše, da sviramo dobro, da sviramo kako hoćemo – to je bila prava sloboda. U tom smislu, ova ideja je došla sa pankom, a nastavila se sa „novim talasom“ i post-pankom, i zadržala je sve najbolje energetske elemente tih strategija, pretvarajući se u umetnički proizvod, koji nije samo neka buka i agresija ili mačizam ili neko pljuvanje sistema – nego ljudska savest, kreativnost, suptilnost, što se izražava kroz treperenje i nelagodnost u tom nekom međuprostoru. I to na kraju daje takvu ploču, kakva je „Odbrana…“.
Postoji jedna prefinjena vibracija koja prati ovu ploču. „Odbrana…“ je vrlo pažljivo, pa čak i otmeno napravljena, vrlo delikatno, i to od strane momaka koji su dobro znali šta je pank. Njene poruke nisu nimalo jednostavne, ali ona ima svoju rok dimenziju, nije neka astralna projekcija, nego ima mišiće. Koja su vaša rešenja uneta u nju? O čemu ste razmišljali pre ulaska u studio, da li ste dolazili u njega sa idejom da ponudite ovu ili onu temu na klavijaturi ili gitari?
– Što bi Ino rekao: ja sam muzičar/ne-muzičar. To u sebi nosi paradoks, a ja sam u međuvremenu još više postao ne-muzičar, zbog čega mi je na neki način žao, jer muzičar ima tu privilegiju da može da se izražava bez reči. S druge strane, ako je virtuoz – pravi muzičar možda poveruje da je u kontaktu sa nekim višim sferama, pa lako isključi intelekt iz procesa, što kod mene nikad nije moglo… To je negde priča mog života.
U to vreme sam se prvi put suočio sa činjenicom da postoje moja ograničenja i da naprosto ne umem da sviram dovoljno dobro – ne čujem dobro intervale, nisam dobar sa solfeđom, a to vam je kao pravopis u muzici. Vlada je osetio tu moju slabost i shvatio da može da me nadvlada na tom terenu – možda se plašio da ću se previše približiti Srđanu i Krletu, te da će se tako promeniti odnosi u grupi, pa će biti 3 protiv 1, a ne više 2 protiv 1. Srđan i Krle su isto bili ne-muzičari, koji su donosili gomilu ideja, pa i onih muzičkih, a Vlada ih je kao standardni muzičar imao manje, što – naravno – uopšte ne umanjuje njegov doprinos. Ali, to je bio ples kog smo plesali svi zajedno, koreografija koju smo skupa pravili – u nečemu je jedan od nas bio spretniji, u nečemu drugom neko drugi…
Ja sam u toj svojoj nespretnosti najviše pomogao da se uspostavi homogen sistem razmišljanja o ploči, koji je bio uključen u globalne tokove. Bilo je, inače, veoma prijatno družiti se, mi smo sedeli i pušili cigarete, pili bombice, vinjak i crno vino „Vranac“. Jedino smo morali da čekamo Mileta Pileta, pošto je on bio na „horsu“ i dešavalo bi se da mu glava padne na miks-pult dok radi, te bi zaspao, i mi bismo ponekad sami nastavili da snimamo – no, čak i to njegovo stanje je doprinelo tome da atmosfera rada na ploči bude kao da smo u nekom snu.
Kako se sećate momenta kad se ploča konačno pojavila? I kakva je reakcija javnosti bila na nju u tom trenutku?
– Što se mene tiče, ja nisam hteo da uopšte znam za nju u prvi mah, jer mi je ona ostavila gorak ukus zbog tog razilaženja – ipak sam otišao na samom kraju, kad je već počeo da se radi miks albuma. U svakom slučaju, meni se omot prilično dopao, kao i ceo koncept, ali sam ploču preslušao tek kad sam shvatio da ljudi pišu o „Odbrani…“, to jest kad sam se malo ’spustio’ i otresao svojih emocija… I znate šta – bio sam zadovoljan onim što sam čuo, čak vrlo zadovoljan zbog njih, pa i zbog sebe, jer se to sve ipak na kraju desilo. Ali, onda su odjednom ljudi počeli okolo da govore da je ta ploča sranje – baš mnogo ljudi je bilo u fazonu da je to neka jadna pop ploča, loše producirana, koja ne zvuči dobro, pa šta je to Kenozoik, o čemu oni pričaju… i tako dalje. Gomila kritičara je te 1982. godine, stavila „Odbranu…“ na svoju listu – ali među ploče koje im se nisu dopale, među razočarenja. A meni se sviđala, pa sam im svima to stalno i govorio. Tek kasnije je izglasana za najbolji album svih vremena u SFRJ. Tipična ploča za koju je trebalo malo više vremena, strpljenja i slušanja da se ukapira.
Sad je već moda reći da je to naš najbolji album… Ali, ono što je istina jeste da pre toga nije ni bilo istinskog art-roka kod nas, tek su 1982. Idoli i Električni orgazam sa „Lišće prekriva Lisabon“ uneli tu vrstu razmišljanja i kreacije u ovdašnji rokenrol izraz. Koji je vaš doprinos u tom smislu?
– Došao sam u Idole preko Srđana i Krleta, ali sam uneo jednu internacionalnu dimenziju, zbog moje životne putanje, pošto sam boravio u inostranstvu do šesnaeste godine, i to u vrlo kosmopolitskoj kulturnoj sredini, bez ikakvih predrasuda, tako da nisam bio vezan ni za kakav određen geografski i istorijski element ili stil. To znači da je sve bilo deo mene, odnosno mog iskustva – bluz, džez, soul, folk, rok, klasika, elektronika – a da me ništa od toga nije opterećivalo. Ja nisam tad o tome razmišljao, ali je vrlo moguće da sam kroz saradnju sa članovima grupe Idoli doneo tu vanvremensku karakteristiku, koja doprinosi „Odbrani…“. Ja sam tad u sebi nosio „world music“ – ne u etničkom, nego u sveobuhvatnom smislu – što je verovatno zračilo iz mene, mada se još uvek nije tako zvalo, i doneo sam Inovski metod slučajnog izbora prilikom traženja kreativnih rešenje, kog je on pokupio od Džona Kejdža, a ovaj od Kineza, odnosno iz Ji-đinga („Knjiga promena“).
„Odbrana…“ definitivno stoji uz te neke važne svetske ploče koje sam na početku pomenuo, ali na neki svoj lep i skroman način – ne treba ni preterivati. U to doba nije postojao današnji bezgranični YouTube „propagator“ ili neka komercijalna snaga u našoj zemlji, koji bi izgurali to da se zainteresuje neka izdavačka kuća sa Zapada, kao što su recimo Mute potpisali ugovor sa Laibachom. Da je bilo koja strana kuća stala iza tog projekta – on bi imao snažniji odjek u svom vremenu, a svakako mnogo veći nego samo to što je novinarka Vivijen Goldmen napisala dva velika članka o tadašnjoj jugoslovenskoj sceni u New Musical Expressu. Ja sam bio sa njom tad po Beogradu, i mada je bila specijalista za rege, lepo smo se razumeli, ona je tu bila baš u vreme snimanja „Odbrane…“. Zamislite da je stvarno došao neki strani izdavač…
Bonus video – Milan Vukelić: Ovo što radi Konstrakta je poezija
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar