Odbijali su me 20 godina, govorili - nisi dovoljno dobar i kad sam hteo da dignem ruke, desilo se čudo: Ispovest reditelja Gorana Stolevskog

Dita nikada nije želela da bude majka, ali okolnosti je primoravaju da odgaja dve ćerke svoje partnerke - nestašnu devojčicu Miju i buntovnu tinejdžerku Vanesu. Uprkos čestim sukobima, postaju neobična porodica koja mora da se bori kako bi ostala na okupu. Bio bi ovo siže jedinog filma s ovih prostora koji će premijerno biti prikazan na predstojećem Venecijanskom filmskom festivalu - "Domaćinstvo za početnike" (Homemaking for Beginners).Iza ove priče, koja istražuje univerzalne istine o porodici, kako one u kojoj smo rođeni, tako i one koju sami pronalazimo, stoji nagrađivani makedonski sineasta sa višedecenijskom adresom u Australiji - Goran Stolevski. Posle nagrađivanih ostvarenja Stolevskog "Nećeš biti sama" (You Won’t Be Alone) i "Odrasli" (Of an Age) u novom filmu, koji je deo venecijanske selekcije "Horizonti", glavne uloge tumače Anamaria Marinca, Alina Seban, Vladimir Tintor, Samson Selim, Miu Mustafa, Džadu Selim, Sara Klimoska, Ajshe Useini i Rozafa Celaj.

Kad je film uvršćen u selekciju Venecijanskog festivala, koji počinje 30. avgusta, Goran Stolevski je izjavio da mu se ostvario san, a reditelj i scenarista "Domaćinstva za početnike" priznaje u razgovoru za Nova.rs da je od 12. godine sanjao da se njegov film nađe u Veneciji:- Preselio sam se u Australiju tada i počeo opsesivno da gledam filmove i čitam o istoriji filma. I vrlo brzo počele su da mi se javljaju ideje o sopstvenim filmovima koje sam krenuo da beležim. Više kao neki tajni,sramnihobi. Nisam ozbiljno mislio da bih ikada mogao da postanem filmski stvaralac ili umetnik. U to vreme bio sam dobar mali emigrantski dečak s ocenom A. I jedini poslovi koji su smeli da mi padnu na pamet bili su advokat, doktor ili inženjer.Ostvarenje "Domaćinstvo za početnike" je koprodukcija Srbije, Makedonije, Kosova, Poljske, Hrvatske i plod je, kako ste izjavili, ljubavi ekipe s čitavog Balkana? Koliko ovaj film prkosi podelama koje već decenijama unazad imamo na Balkanu?- Odrastao sam slušajući muziku iz Srbije, Hrvatske, Bosne, i takođe sam čitao knjige i gledao filmove iz regiona. Nikada nisam osećao da su ove zemlje na bilo koji način odvojene. Kad posetim Beograd, Sarajevo ili Prištinu, osećam se kao kod kuće, kao da sam u svom rodnom Tetovu - kao da sam negde gde nešto razumem duboko. Želeo sam da ovaj film može da se smesti u bilo koji od ovih gradova, svejedno. Svi u ekipi razumeli su kontekst i emociju priče instinktivno. Zaista mislim da su podele među ovim našim zemljama sulude. Kada pogledate našu srž, naše specifične balkanske temperamente i mentalitete - gotovo da je "sramno" koliko smo slični.Novi film opisali ste kao univerzalnu priču o porodici, ali ne onu koju smo birali… Koliko je danas takvih priča?- U stvarnom životu? Rekao bih mnogo. Ali na velikom platnu? Jako malo! Sasvim sigurno je malo onih koje mogu da dođu do šire publike. Kao da se svaka priča na velikom platnu u ovom trenutku vrti oko zombija, superheroja ili gangstera i ubistava. A mene intimno više privlače priče o porodici i životnim, univerzalnim osećanjima. One priče o življenju, umiranju, ljubavi, žudnji, pokušaju da se preživi svaki dan i pronađe nekakva sreća i smisao u vremenu i prostoru koji ti otežava bivstovanje.

Inspiraciju za scenario dobili ste iz davnašnje priče o jednom melburnskom kvir domaćinstvu...- Da, moj prijatelj postavio je na Fejsbuk fotografiju iz mladosti - iz Melburna sedamdesetih godina. U to vreme živeo je u domaćinstvu sa svojim, tada dečkom, danas suprugom i još nekoliko kvir žena. Nije to bila nikakva ideološka stanka - bila je to nužnost koja ih je sve spojila zajedno. Naprosto, tražili su svi da žive negde gde im ne bi smetalo okruženje. I delovalo je to kao toplo i živopisno domaćinstvo, pa sam pomislio da bi to bila odlična pozadina za priču. Ali, nisam želeo da pravim istorijski film, već da ga smestim u sadašnji trenutak. Smeštanje ove priče u današnji Melburn ne bi imalo smisla. Ali, stanje s gej pravima u današnjem Skoplju je, nažalost, vrlo slično onom kakvo je bilo u Melburnusedamdesetih.Vaš prethodni film "Nećeš biti sama", s Numi Rapas, sniman na Staroj planini, pobrao je odlične kritike na Sandensu prošle godine. Kakvo je bilo iskustvo kad vas kritičari na jednom od najuticajnijih festivala nezavisnog filma obaspu hvalospevima ili kad drugo ostvarenje "Odrasli"imauspešnu premijeru na Melburn film festivalu?- Prve kritike koje su objavljene za "Nećeš biti sama"bile su prilično loše. Postepeno je film krenuo da dobija hvalospeve. I zbog tih prvih negativnih kritika čini mi se da sam bolje i više cenio ljubav kritičara koja je stigla kasnije. A iskustvo s filmom "Odrasli"bilo je pomalo drugačije, jer su reakcije kritičara bile podeljene. Tačno je godinu dana prošlo od premijere i još uvek dobijam poruke od stranaca svake nedelje jer ih je tako dotakao film…Kad ste se s 12 godina preselili iz Makedonije u Australiju koliko je to šok bio za vas? Pričali ste kako ste se osećali izopšteno u srednjoj školi, ne samo zato što ste bili emigrant?- Da, to su godine kad si u tom tinejdž periodu i desi ti se neverovatna prekretnica, bez obzira gde si. Sećam se da sam i poslednjih nekoliko dana, pre nego što smo napustili Makedoniju,imao osećaj da sam drugačiji od mojih vršnjaka - ne mislim tu nužno na seksualnost već na to kako funkcionišem intimno i šta me privlači. Taj osećaj da si nekako odvojen od druge dece samo se pojačao kad sam se preselio u Australiju - u kojoj se nikada nisam osećao kao kod kuće, čak ni danas. Dok sam u stvarnom životuimao problem da se povežem sa ljudima, emotivnu vezu imao sam sa knjigama i filmovima. Trajalo je to do kraja srednje škole. Osetio sam da se pravi život odvija u filmovima Vonga Kar-Vaja, u filmovima u kojima igraju Džulijan Mur, Izabel Iper - a ne tamo gde sam prinuđen da budem. Bio sam odsutan iz sopstvenog života tokom čitave srednje škole. Glavni razlog što sam snimio "Odrasli"bio je da se vratim u taj trenutak, u to mesto i da pokušam da pronađem neke stvari koje bih mogao da spasem - prevashodno osećanja.

Ako ste gledali po 400 filmova godišnje u školskoj biblioteci, da li je to presudilo da postanete reditelj?- Uvek sam bio kreativno dete, pisao bih kratke priče, pesme, poeme kad sam bio baš mali. Ali, nisam imao plan da istinski postanem pisac. Uvek sam mislio da ukoliko stremiš da postaneš bilo kakav umetnik - pisac ili filmski stvaralac - neophodno je da budeš ili bogat ili da imaš dobre porodične veze. A ako ćemo iskreno to je idanas slučaj s 80 odsto umetnika, i sve je gore… I zato sam mislio da nikad čak neću ni probati. Ali, kad sam imao 17 godina, u srednjoj školi sam imao predmet - Studije medija.I glavni zadatak nam je bio da napravimo kratki film, a škola nam je obezbedila kameru i montažu. Trebalo je tri meseca da se to završi, ali tada kao da me je obuzeo nalet elektriciteta, ne samo kad je moj unutarnji svet u pitanju, već i odnos sa svetom oko mene. Moj svakodnevni život činio mi se manje besmislenim. I čim sam završio srednju školu, pokušao sam da se upišem na Filmsku akademiju. I bivao sam odbijen tri puta zaredom, ali četvrti put mi je konačno pošlo za rukom da se upišem.Ali, prilično ste se namučili pre nego što su stigli uspesi. Zanimljivo je da ste napisali 13 scenarija pre nego što ste uopšte stali iza kamere da snimite prvi dugometražni film. Da li vam je nekad palo na pamet da dignete ruke od svega?- Svoj prvi kratki film završio sam 2002. Trebalo mi je čak 20 godina dok nisam završio prvi dugometražni film "Nećeš biti sama". Bilo je to 2022. I tih 20 godina bile su, uglavnom, ispunjene odbijanjima - odbijali su me festivali, filmske škole, radionice scenarija, producenti... Prošlo mi je, rekao bih, 15 godina tokom kojih sam se susretao s rečenicom da nisam dovoljno dobar. I svaki put bih, kada bi mi scenario ili film bio odbijen, počeo da pišem novi. Adrenalin koji me obuzme kad počnem da radim nešto novo bio je savršen lek za svakodnevno obeshrabrenje. Ogromnu krizu imao sam 2019. godine. Jer, do tad sam dobio nagradu na Sandensu za kratki film, napisao sve te silne scenarije, uspeo da se povežem sa dobrim producentima, i čak uspostavio veze u Holivudu - a moji projekti za dugometražne filmove bili su opet odbijani i više nisam znao kuda ću. Činilo mi se glupim da nastavim da pišem scenarije koji će biti opet odbijeni. I bio sam spreman da odustanem od svega - ali suprug mi nije dozvolio. Bio je sa mnom svih tih 20 godina, i znao je koliko sam uložio da bih postao filmski stvaralac i da bi mentalno bilo destruktivno da odustanem od svega. Na sreću, nekoliko dana posle toga stigla su konačno - nekimčudom - finansijska sredstva za moj prvi dugometražni film.

Isticali ste da scenarija pišete instinktivno, i da ne ispisujete autobiografske priče. Zašto ne želite da događaje iz svog života vidite na bioskopskom platnu?- Iskreno, ne volim čak ni da pričam o stvarima iz svog svakodnevnog života. Uvek me više zanimaju životi drugih ljudi - a naročito kakav bi bio moj život da sam se rodio u drugom telu ili drugoj zemlji ili drugom domaćinstvu…Često opisujem svoj drugi film "Odrasli"kao emotivnu autobiografiju, ali ne bukvalno. Ništa od onoga što se događa u filmu nije se meni dogodilo, i vrlo sam različit od glavnih junaka - ne igram, ne vozim, za razliku od njih nisam se skrivao i autovao sam se tokom završne godine srednje škole, moj otac nije umro, niti je represivan - naprotiv, vrlo je pristojan čovek, čak i igra u filmu. Ali, sva ta osećanja u filmu dolaze od onoga što sam iskusio. Slično tome nijedan od događaja iz mog života nije u filmu "Nećeš biti sama". Ali, film je zapravo refleksija onoga što se dešava u mom mozgu ako ga podelite između dve osobe, u ovom slučaju šta znači biti veštica u 19. veku u jednom planinskom selu. U neku ruku, čak je autobiografskiji u odnosu na "Odrasle"(smeh)…

Šta vas čeka posle Venecije?- Film posle Venecije ide na još neke festivale i imamo distributera koji će film pustiti širom sveta. Već sam napisao scenarije za dva filma koje želim da snimim. Radim sa Kristinom Ceyton, koja je producirala moja prva dva filma. Ali, zahtevaju malo veće budžete, pa je finansijska strana malo komplikovanija. No, za sada sve ide napred. A ako sve prođe kako treba, ko zna, možda se vratim početkom sledeće godine u Srbiju da snimim svoj sledeći film. Držite mi palčeve!Bonus video: Premijera Čuvara formule u Lokarnu