0
Više od stotinu filmova iz svakog kutka sveta bilo je "na meniju" 52. Festa, koji je završen sinoć dodelom nagrada najboljima i premijerom domaćeg filma "Ruski konzul". Trebalo je bar delić tolike ponude savladati...
I posle desetak dana, tokom kojih su pred vama bili filmovi koji su trijumfovali u Kanu, na Evropskim filmskim nagradama, Zlatnom globusu, favoriti su za Oskara, pa ostvarenja koja su pokupila priznanja u Torontu, Čikagu, Veneciji, Sarajevu i čak šest svetskih premijera domaćih naslova, red je da se saberu utisci.
Slogan ovogodišnjeg Festa bio je – Idi i gledaj! Nije ga se, očito, pridržavala samo publika, koja je punila festivalske dvorane već i oni kojima poverenje ukazujete iz sata u sat, dana u dan, meseca u mesec. I tako već pune četiri godine! U pitanju su oni koji stoje iza portala Nova.rs.
A šta je po sudu urednika ovog sajta, koji su „išli i gledali filmove“, obeležilo 52. Fest?
Ovo je njihov izbor, uz malo izvinjenje što je u pitanju isključivo muška selekcija, jer ima i žena, i to onoliko, na portalu Nova.rs, ali nisu baš stigle da pogledaju mnogo filmova…
Fest je i ove godine, uprkos hroničnom nedostatku vremena da se pogleda sve (živo) što se želi, isporučio. Opšta mesta i festivalske favorite sam preskakao, u nadi da ću ih videti u bioskopu ili na netu.
U tom eskiviranju uspeo sam da izbegnem, po svemu sudeći, dva najbolja, ne samo domaća, filma: „Radnička klasa ide u pakao“ Mladena Đorđevića i posebno „Za danas toliko“ prezimenjaka mu Marka, koji je srpsku kinematografiju zadužio jednim od najvažnijih naslova u poslednjih 20-ak godina, briljantnim „Moj jutarnji smeh“.
Među odgledanih 11 komada najbolji je svakako novi film Jurija Bikova „Gospodar“. Kontroverzni Rus koji je najpre bio u nemilosti Putinovog režima, a onda snimio seriju „Spavači“ zbog koje mu je zamereno da se previše približio Putinovoj vatri, opet je napravio film kojim nervira vlast u Kremlju. Ali to je ona osnovna i svima jasna ravan: svemoćni FSB, lokalni baroni, gospodari života i smrti i kritika na račun notornog režima Vladimira Vladimiroviča. Ona ljudska drama odvija se u drugom planu, koja u efektnoj završnici svodi životne račune junaka ovog sjajnog ostvarenja.
Poraz čoveka koji pravi kompromise i uništava sebi i porodici život naspram ljudi koji, uprkos svim hororima koji su ih snašli, ne prave kompromise i ostaju dostojanstveni, o tome je ovde reč. Tek kad u završnoj sceni filma stane ispred njih, glavni junak se suoči s dubinom ponora u koji je upao i uvukao porodicu. Film sve vreme plete priču o tankoj granici preko koje se (ne) prelazi, a i on i žena mu su je prešli, šta god da ih je nateralo na to: njega hedonizam i površni osećaj moći, nju muka (zbog bolesne ćerke). Film je osim te jasno simboličke ravni u kojoj se kritikuje vlast zapravo priča o nepristajanju na trule kompromise, ceni koja se plaća i dostojanstvu iznad svega, koliko god to bio teži i trnovitiji put, posebno u državama kakva je Putinova Rusija (ili Srbija uostalom).
Sledeći film koji je ostavio jak utisak jeste hrvatski „Samo kad se smijem“ Vanje Juranić. Opora priča o porodičnom nasilju uz briljantnu glumu srpske snajke Tihane Lazović.
Nije razočarao ni majstor japanskog (crtanog) filma Hajao Mijazaki u još jednoj fenomenalnoj fantazmagoriji gde ničija mašta ne ide tako daleko kao u „Dečaku i čaplji„.
„Opalo lišće“ genijalnog Akija Kaurismakija gledao sam letos u Motovunu i on, uz pomenuta tri naslova, čini poker najuspelijih filmova na Festu 2024.
U red jako dobrih filmova (ali samo dobrih i ništa više od toga) spadaju i „Nepoželjni“ Lađa Laja, još jedna priča s oboda socijalno nemirnih pariskih predgrađa punih neuklopivih i od strane francuske države nepoželjnih izbeglica i migranata (sličan milje kao u njegovom prethodnom, od kritičara voljenom i nagrađivanom filmu „Jadnici“).
„Stela, jedan život“ Kilijana Ridhofa rađen je po životnoj priči Jevrejke koja je u jednom trenutku počela da Gestapu potkazuje svoj narod na ulicama Berlina tokom Drugog svetskog rata, ne bi li spasla sebe i svoje roditelje odlaska u Aušvic (nije ih spasla, ali je sebi zagorčala život toliko da ga je na kraju, ophrvana grižom savesti, oduzela).
0
0
0
Od „Putnika viška“ Aleksa de la Iglesije sam očekivao mrvu više, imajući u vidu njegove ranije genijalne naslove. Miks screwball i slapstick komedije malo je tromiji no što je očekivano, ali u svom rezervoaru i dalje ima goriva da vas pošteno i od srca nasmeje.
„Uspon i pad Džona Galijana“ Škotlanđanina Kevina MekDonalda, koji se poslednjih godina pogubio kad su važni filmovi u pitanju, dosta je ravan dokumentarac o čuvenom dizajneru koji je iz javnosti kenslovan nakon rasističkih komentara na račun Jevreja, ali nam film ne dočarava dubinu i razloge posrnuća Galijana, uprkos silnim intervjuima s njim.
Kanadsko-francuski „Naslednik“ Ksavijera Legranda vrlo je zanimljiva drama o još jednom, ovog puta izmaštanom dizajneru, koji preispituje odnose oca i sina iz devetog kruga pakla.
O novom filmu vazda interesantnog Islanđanina Lukasa Mudisona „Zajedno 99“ u jednom trenutku možete misliti kao o genijalnom svođenju životnih računa među članovima levičarske hipi komune iz 70-ih, da bi priča vrlo brzo potonula u osrednjost i mediokritetstvo, i tako ukrug sve do kraja. Mudison voli svoje junake, ma koliko ih šamarao, tako da ni vi nećete mrzeti ovaj film.
Festovskih 11 zaključuje „Kraljičina igra“ Karima Ainuza, još jedan od ko zna koliko filmova o spletkama na dvoru, ovog puta lociran u Englesku Tjudorovih i odnos kralja Henrija VIII i njegove hrabre i progresivne žene Ketrin Par.
Od ostalog, pričaju upućeniji, treba pogledati sva domaća i regionalna ostvarenja s ovogodišnjeg Festa, ali i „The Holdovers“, „Anatomy of a Fall“, „The Zone of Interest“, „Eileen“, „All of us Strangers“, „Bastarden“, „Priscilla“, „Io Capitano“, „Kaibutsu“…
Kao i manje izvikane, a kažu vrlo zanimljive naslove poput „Memory“, „The Delinquents“, „Zielona granica“, „Un amor“, „Four Daughters“, L’Empire“, „A Thousand and One“, „Creatura“, „Snow Leopard“, „Without Air“, „Under Therapy“, „La Passion de Dodin Bouffant“, „The Shadowless Tower“, „Tiger Stripes“, „Horia“, „The Teacher“, „Suddenly“, „Solo“, „Sleeping Dogs“, „Shoshana“, „They Shot the Piano Player“ i još gomilu drugih.
Odličan Fest je za nama.
„Anatomija pada“
Ne pamtim kada me je neki film ovoliko istovremeno i oduševio i iznervirao. Oduševio, jer reč je o izuzetno vešto izvedenoj sudskoj drami koja raspetljava slučaj smrti jednog muškarca u francuskim Alpima; iznervirao jer sam na kraju shvatio da ideja filma uopšte nije ni bila da raspetlja slučaj smrti jednog muškarca u Alpima. Šta je onda bila ideja filma? Ne bih previše da spojlujem onima koji će film tek gledati, ali rekao bih da je rediteljka Žistin Trije ovde htela da nam predstavi život (i smrt) jednog braka i jedne porodice u svim svojim nijansama, gde ne postoji jednostavna presuda prema kojoj je neko prosto „kriv“ ili „nije kriv“. Ok, pitanje jeste jednostavno: Da li je žena ubila muža, ili je čovek prosto pao s prozora? Odgovor, međutim, nije tako jednostavan; upravo u toj sivoj zoni kreće se Trije. A kreće se majstorski.
„Svi mi stranci“
Kad sam rekao da me odavno neki film nije tako istovremeno oduševio i iznervirao kao „Anatomija pada“, to nije dugo trajalo. Isto se desilo praktično sutradan sa filmom „Svi mi stranci“ Endrjua Haja. Na papiru, sve mi se dopada: Gej drama smeštena u otuđenoj sterilnosti nebodera u pustoj Londri, plus duhovi (da, duhovi!), plus fenomenalna muzika, plus Pol Meskal i Endrju Skot kao takvi. U praksi, nešto je počelo da škripi već pri samom početku, kada mi se učinilo da je priča odveć šablonska i stereotipna. Zašto sve gej drame moraju biti tako prokleto mračne i depresivne? Otkud tolika tuga i nesreća? Šta taj Endrju Haj ima protiv nesrećnog Endrjua Skota pa ga ovako muči? Znam, previše zakeram, jer priča je istinski moćna, a sama premise jeste originalna. Kažem vam, oduševljen sam i iznerviran.
„Gospodar“
Neko mi je reditelja Jurija Bikova opisao kao „još boljeg Andreja Zvjaginceva“. Iz istih stopa sam otišao po kartu za njegov novi film „Gospodar“. Odmah da kažem: Nije mi bolji od Zvjaginceva. Tamo gde Zvjagincev seče duboko u trulo meso ruske (srpske, hrvatske, mađarske, manje-više svake istočnooevropske) „stvarnosti“, pa nastavlja da seče u još dublje u trulo meso svojih likova, Bikov se zadržava na nečemu što su meni već opšta mesta. Nakoksani ružni lokalni kabadahija koji je gospodar života i smrti; glavni lik dobričina i lepotan i njegova lepa žena i deca; nepojmljivo siromaštvo i beda odmah pored „mečki“, lamborginija i helikoptera… Da imam rublju za svaki put kad sam gledao takve filmove i serije dosad bih imao dupleks u londonskoj Belgraviji. Da ne grešim dušu – nije ovo loš film. Ali, nemojte mi potezati Zvjaginceva tek tako.
„Solo“
Dajte mi drag queens u Kvebeku, Feliksa Maritoa u jednoj od glavnih uloga, ugasite svetlo u sali i turite mi kokice u ruke. I biću srećan čovek.
„Naslednik“
Odličan psihološki triler koji već na početku uvodi gledaoce u lavirint i šalje snažne poruke o ljudskim slabostima, donošenju pogrešnih odluka, složenim odnosima, patrijarhatu, gresima oca i nasleđu koje nije samo materijalno. Film izaziva debatu i po završetku projekcije dosta ljudi je ostalo još neko vreme zamišljeno u svojim stolicama. Da bi posrnuće glavnog lika, kojeg sjajno tumači Mark Andre Grondin, bilo „veličanstvenije“, čitava priča je smeštena u svet glamura, visoke mode i korporacijskih ambicija.
„Svi mi stranci“
Još jedan film koji duboko prodire u ljudsku psihu i mnogo je više od priče o LGBT paru. „Svi mi stranci“ je drama, ali bi žanr mogao da bude i fantazija, romantični, ljubavni. Film govori o usamljenosti, izolovanosti, strahovima, patnji, neprihvatanju okoline, maltretiranju vršnjaka, odbacivanju čak i od strane roditelja, traganju za ljubavlju. Radnja je toliko složena da bi iz nje mogla da se izvuku bar još tri zasebna filma. Emotivne i odlično odglumljene scene izazivaju reakciju i teraju publiku da se duboko saoseća s glavnim glumcima. Muzika daje poseban šarm, naročito ako ste i sami odrastali uz „Pet Shop Boys“, „Frenkie Goes To Hollywood“, „Blur“…
„Anatomija pada“
Zanimljiv krimi triler koji do kraja ostavlja dilemu da li je glavni glumac izvršio samoubistvo ili je ubijen. Mnogo jači utisak od same radnje filma, u kojoj je opisana konfliktna veza supružnika zbog kojih žena postaje glavna osumnjičena, ostavila je sjajna Sandra Hiler, koja glumi na više jezika i upečatljivo nas vodi kroz složene psihološke odnose.
„Šošana“
Tragična ljubavna priča u trileru koji može da pomogne boljem razumevanju Izraela, Palestine, britanskog kolonijalizma. Ljubav, politika, nasilje, zanimljivo su upakovani u priču o stvarnim ličnostima.
Bonus video: Farhadi prima Beogradskog pobednika na Festu