0
Zezali smo se shvatajući to kao slobodu da rušimo tabue i morali smo biti kažnjeni, reči su Slavka Bogdanovića na koje podseća novi broj časopisa "Gradac" posvećen novosadskom neoavangardnom pokretu.
Sve žešći medijski i politički pritisci, između ostalog, dovode i do raspada grupa „Kod“ i „(3“, ali opet pripadnici novosadskog konceptualnog kruga shvataju kako će, ne pruže li otpor, njihov bunt biti obrisan. Zato početkom 1971. aktivnosti nastavljaju kroz neformalne ad-hok grupe koje nazivaju po mesecima osnivanja:
„Ugroženi sa svih strana, svesni da je drugarstvo i međusobna povezanost u nevolji neophodna, stvaraoci okupljeni oko Tribine mladih osnovali su grupu sa neobičnim imenom koju su na okupu držali vreme u kojem žive i rade. Januara se zovu Januar, februara Februar… Ovo konsolidovanje je učinjeno da bismo bili mobilni“, pisao je Vujica Rešin Tucić.
„Radni dan“, kako se podseća u 225/226 broju časopisa „Gradac“, koji je naslovljen „Zbogom avangardo“, bio je poslednji veliki avangardistički nastup na Tribini mladih, kojeg se Božidar Mandić ovako sećao:
– Imali smo sedmodnevnu manifestaciju u prostorijama Tribine mladih. Život ove dvospratne zgrade bio je ispunjen živošću od ujutru do uveče. Slavko Bogdanović i ja smo pucali karbitom tako da se cela zgrada tresla. Tolerantna direktorica Judita Šalgo se i sama uplašila. Čitali smo poeziju, postavljali projekte. Miroslav Mandić je na staroj hiljadarki napisao: „Jebem vam svima mater“. Došli su studenti sa Likovne akademije i napali nas pod patronatstvom svojih ukipljenih profesora.
Grupa Februar u beogradskom Domu omladine februara 1971. izvodi „Zakusku novih umetnosti“. Vujica Rešin Tucić, kako kaže legenda, tada je izgovarao niz uvreda i psovki na račun pokrajinskog političkog rukovodstva koje proganja umetnike, a Slavko Bogdanović ekserima zakivao knjige klasika marksizma. Eksplicitnošću se izdvaja rad Miroslava Mandića „Autoportret“ sačinjen od govana, sperme, mokraće, krvi, pljuvačke, stidnih dlaka i slina i „Deset poruka“, a u jednoj od njih naglašava: „Ja govno sam; Ja smrdim na klasno društvo; Ja jebem svoju mamu; Ja se jebem sa tatom; Ja ne volim partiju SKJ“. Uz još jednu – „Ja sam državni neprijatelj“.
A tokom nastupa Grupe Mart hepening na Trgu slobode i zvanično prekida policija.
– Jednu tridesetak metara dugačku vreću nosili smo kroz grad oko Trga slobode dva sata izazivajući pažnju slučajnih prolaznika. Policajci su istrčali. Komadir je upitao ko je tu glavni? Miroslav je rekao – ja. „Pa, mamu vam jebem, šta to radite na Trgu slobode?“ Miroslav je odgovorio – „Komandiru, pa ovo je Trg slobode!“ „Pa to vam i kažem. Sklanjajte se sa Trga slobode. Zabranjeno je raditi ovako nešto i provocirati građane“. Miroslav je nastavio: „Ali, ovo je Trg slobode“. Onda su nas sabili u prostor Katoličke porte, popisali i rekli: „A sad bežite“ – prenosi „Gradac“ sećanje Božidara Mandića.
Još posle februarskog nastupa u Beogradu Slavko Bogdanović je očekivao da će ih pohapsiti:
– Gledali smo kroz prozor hoće li marica doći po nas. Peđa Vranešević je izveo tvrdi bezobrazluk, pevao: „Mi volimo Ruse, Rusi vole nas, mi volimo Ruse, u Rusima je spas“. Naravno, zezali smo se shvatajući to kao slobodu da rušimo tabue. Morali smo biti kažnjeni…
„Otvoreno pismo jugoslovenskoj javnosti“ članovi novosadskih grupa upućuju 12. januara 1971. na više od 50 adresa državnih organa, medija, kulturnih i političkih foruma. I Titu, a zaključuju ga rečima: „Sredstva masovnih komunikacija dezinformišu jugoslovensku javost i deluju kao produžena ruka u političkoj i kulturnoj strukturi. Naš jezik je jezik umetnosti i ne želimo da postane jezik politički“.
Pesnik Pero Zubac, glavni urednik „Polja“ marta 1971. zaključava prostorije redakcije časopisa jer su urednik Vujica Rešin Tucić i saradnik Branko Andrić zalepili vulgaran plakat „kojim se vređaju pojedine ličnosti i institucije iz kulturnog života Novog Sada“. Mika Antić u „Dnevniku“ ocenjuje kako je grupa Februar ocrnila, zapljuvala i razmazala kulturu grada koji ceni, a epiloga nema – „Novi Sad ćuti“.
Afere oko nastupa Januara-Februara-Marta najveće su koje se u Novom Sadu ikad dogodile, a posledice njenog ishoda presudno će obeležiti živote protagonista. Miroslav Mandić i Bogdanović završili su u zatvoru, Roža Šandor u izgnanstvu, Judita Šalgo i Darko Hohnjec smenjeni su sa rukovodećih funkcija na Tribini, redakcija „Indeksa“ je razrešena, časopis „Polja“ preuzimaju tradicionalisti, a Tucić otpušten s posla…
Govoreći o novosadskom konceptualnom krugu Tišma će u jednom intervjuu za „Letopis Matice srpske“ reći kako su uzurpirali Tribinu, napravivši je nekom vrstom gradske komune:
– Bila je otvorena 24 sata, dan i noć, i to je potrajalo neke dve godine, dok vlast nije ukapirala o čemu se radi, posle su nas razjurili. Bilo je to vreme posle kraha studentske pobune 1968. Mladi ljudi su tražili oduška za taj poraz, izlaz je bio ili u umetnosti ili u terorizmu.
Podrška avangardistima stizala je iz alternativnih kulturnih institucija i od pojedinaca naklonjenih novim umetnostima, kao što su Hrvoje Turković, Vladimir Roksandić, Jovica Aćin, Želimir Žilnik, Vojislav Despotov, ili listovi „Student“, „Tribina“, „Vidici“.
Ali, zalud…
Epizoda s novim umetnostima, bilo da je reč o izložbama u najznačajnijim svetskim muzejima i galerijama, zastupljenosti u prestižnim antologijama i časopisima ili nagradama koje na svetskim festivalima dobijaju jugoslovenski filmovi i pozorišne trupe, učinila je da se period s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, kako konstatuje Nebojša Milenković, smatra zlatnim dobom ovdašnje kulture i njenih najvećih dometa.
Ključna politička greška koju komunistička vlast čini gušeći nove umetnosti tiče se prirode njenog angažmana. Nova avangarda reprezentivala je možda i poslednji autentičan izdanak jugoslovenskog internacionalističkog duha i nije želela da menja niti da ruši postojeći poredak, za šta su njeni protagonisti najčešće optuživani, već se zalagala za suštinske reforme, građanska i politička prava i očuvanje jugoslovenske federacije, kao jedine domovine koju su neoavangardisti osećali kao svoju.
Negativne posledice brisanja avangarde ostale su posebno vidljive, kako piše Milenković, u Novom Sadu. Predstavljajući izolovani eksces umetnost neovangardista bavila se konstruisanjem složene mreže odnosa, konteksta, događaja, senzibiliteta, stavova i tradicija, koje su se ogledale kroz učešće umetnosti u društvenoj svakodnevici. A, pre svega, kroz iniciranje dijaloga kao sredstava rešavanja otvorenih pitanja.
Političko gušenje i intelektualna amputacija novih umetnosti na dugi rok u Novom Sadu uzrokovala je situaciju kojom se kultura grada trajno vraća pod okrilje tradicionalizma lokalno-konzervativnog tipa. Negujući umetnost na liniji provincijalnog modernizma novosadska mejnstrim kultura prestala je da postavlja suštinska pitanja, a još manje pokreće debate vezane za bilo koju neprijatnu temu za vlasti.
Tribina mladih kako se danas zove debatni klub pri Kulturnom centru Novog Sada, konstatuje Milenković, više čak ni ne podseća na ono što je institucija bila sedamdesetih. Trag o izvornoj Tribini prebrisan je, a ako se i pominje, čini se to polušapatom, zbog čega Nebojša Milenković konstatuje:
„Nekadašnja prestonica avangarde, patetično prozvana Srpskom Atinom danas je postala nezvanična prestonica srpskog klero-nacionalizma. U svesti dolazećih generacija ime Tribine mladih odjekuje samo kao mitsko mesto“.
Za kraj citira Juditu Šalgo koja je 2007. izjavila da su posle 1970. mnoga svetla pogašena i zavrnute slavine:
– Novi Sad je postao vrlo miran grad, na Dunavu je pisalo „Ne talasaj“ a na brodu izvučenom na suvo stoji „Tribina mladih“.
Bonus video: FCS – Da li se vraća cenzura za snimanje filmova
