"Nije samo Milošević kriv, on je vrh ledenog brega": Basara, Srebrenica, Gaza, 5. oktobar i devedesete na Krokodilu

Piše: Krokodilov novinar na dan Lazar Mojsilović

Jedna od njih bila je debata o Srebrenici i Gazi, koja se nije odvijala u tišini koja joj dolikuje. Odvijala se uz dečije pesme iz susedne zone, a u jednom trenutku iz filmske zone, kroz park, "stigao" je glas Slobodana Miloševića.

Nije to bila greška organizacije. Bila je to, sasvim slučajno, najtačnija slika našeg odnosa prema onome o čemu se na Maloj sceni festivala govorilo. Srebrenica i Gaza postoje u javnom prostoru tačno onako kako su postojale i u tom parku - kao teška tema koja se odvija u pozadini, dok su u prvom planu dečije pesme, dok prolaze ljudi koji se nesvesno smeše jer ne znaju o čemu se govori. Ni tu nema namere. Ni tamo je nije bilo.

Kada je profesor Ger Dujzings počeo da govori o mračnim emocijama - o besu, gađenju, osvetoljubivosti kao antropološkim kategorijama koje objašnjavaju genocid - iz filmske zone su se "probili" trubači. Glasno. Ne kao komentar na ono što je govorio, nego kao negacija. Buka koja potiskuje i guši emocije koje ne smeju da se čuju - jer su strašne. Mehanizam koji se imenuje "radio je" pred nama, u isto vreme kada se o njemu govorilo.

Tokom debate Olga Manojlović Pintar istakla je kako lična sećanja nestaju pod pritiskom kolektivnih - i kako se od tog kolektivnog pravi politički program. To je opis mehanizma koji ima svoju ekonomiju: korupcija nije moralni problem nego privredna grana, funkcionalni deo sistema koji se reprodukuje jer ima svoje aktere, tokove, svoju logiku. Socijalna i ekonomska komponenta nisu sporedne pojave uz nacionalizam - one su njegova infrastruktura.

Dubravka Stojanović podsetila nas je na sve one koji su upozoravali na vreme, a sistemski su bili marginalizovani upravo zato što su upozoravali. Pomenula je nedavno preminulu Slavenku Drakulić i njenu borbu na polju antinacionalizma o kom se i dalje ćuti.

- Ona je bila tačna, i to je neugodna istina s kojom sistem ne zna šta bi - ocenila je Stojanović i govorila i o Muzeju devedesetih, prostoru koji je otvoren u Beogradu pre godinu dana - ne da bi učio nekoga kako da misli, nego da postavlja pitanja. To je suštinska razlika između propagande i obrazovanja, i insistirala je na toj razlici u trenutku kada ta razlika nikad nije bila bitnija.

Jezik je bio centralna tema - ne kao akademski predmet, već instrument - kako se imenuje, kako preskače, ćuti. Pričalo se i o mehanizmima koji čine da Srebrenica i Gaza budu nepomirljive sa svakodnevnim životom koji teče oko njih nesmetano, glasno, nesvesno.

Zabluda 5. oktobra

Na istoj, Maloj sceni Krkodil festivala razgovarali su i Svetislav Basara i Tomislav Marković u okviru programa posvećenog festivalskoj temi - "Književnost kao neposlušnost", koji je publika s velikom posvećenošću ispratila.

I dotakli su se odnosa fikcije i zvanične, "prave" istorije, s Dobricom Ćosićem kao centralnom figurom. Primetili su u razgovoru da 5. oktobar 2000. nije rešio sistemske probleme Srbije, već nastavio matricu "jahanja" državnog aparata - smenu garniture bez promene strukture, što je sažeto formulisano - "dosta su oni, sad ćemo malo mi". Iz toga je proizašla razvila teza da s Koštunicom počinje klerikalizacije Srbije, i zapažanje da Milošević, za razliku od onoga što je usledilo, nije bio klerikalan.

A uklanjanje samo Miloševićeve ličnosti bila je zabluda 5. oktobra - ne stvarno rešenje. Kao konkretna, aktuelna ilustracija te teze pomenuto je isključenje Vukašina Milićevića i Blagoja Pantelića iz Srpske pravoslavne crkve, odlukom Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke od 29. januara ove godine, na čelu sa patrijarhom Porfirijem - Milićević je tom odlukom lišen i svešteničkog čina.

I Svetislav Basara je zaključio:

- Nije samo Milošević kriv... on je bio vrh ledenog brega, čiji je veći deo ispod i nama nevidljiv.