0
U okviru pratećeg programa 17. LIFFE, o knjizi "Velikan filmskog platna", govorili su autorka Tatjana Nježić, supruga Gorana Paskaljevića Kristina i član Umetničkog saveta Miroljub Vučković.
Tatjana Nježić je na početku kazala da ako je neko uporišna tačka i most u kulturi između Francuske i Srbije, onda je to Goran Paskaljević (1947-2020).
– Meni je veliko zadovoljstvo što je knjiga objavljena u ediciji „Festovih 50“, jer je Goran u jednom periodu bio čelni čovek Umetničkog saveta tog našeg prestižnog filmskog festivala i mnogo je uradio za festival, i kada je bio na njegovom čelu, i kada je bio neko ko samo podržava film. Žao mi je što je nismo knjigu uradili ranije. Razgovarali smo o tome, ali stvar je moje neodgovornosti, da tako kažem, jer sam razmišljala kako je Goran u top formi, pravi filmove, imamo vremena, biće… i onda kada nas je sustigla ta strašna vest, kada nije više bio među nama, onda me je to grizlo i pritiskalo i drago mi je da sam uradila knjigu – kazala je Nježićeva.
Trudila se, kako je objasnila, da se u knjizi u jednu priču spajaju tri toka, jedan tok su kritike, prikazi Goranovih filmova i poneki komentar, tu ubraja i medijske sadržaje, drugi je ono što su drugi govorili o njemu i treći je ono što je sam govorio o sebi:
– Kada kažem – o njemu i sebi – tu mislim i na filmove i na nešto što je možda više u domenu privatnog života, ali mi ne možemo da govorimo o Goranovom privatnom životu, a da ne govorimo o filmu, jer je on živeo film. Trudila sam se da to prepletem i da teče kao jedna priča kroz koju se nazire ono što je bio njegov DNK, ili bar deo toga. Ja sam srećnim sticajem okolnosti, a to je sve zahvaljujući njemu, bila u situaciji da vidim kako svet reaguje na njega. Bila sam u MoMI na retrospektivi njegovih filmova, u Londonu u Institutu za film, bila sam u Bratislavi, u Solunu i, ne služi nam na čast, ali, svet je više cenio Gorana Paskaljevića nego što smo ga mi cenili. Više ga je podržavao, razumeo, više mu je odavao dužno poštovanje!
Goran Paskaljević bio je prema mišljenju autorke knjige, skroman čovek, ali ne u zahtevima, naročito ne prema sebi, tu je bio grandiozan čovek.
– U stvarima koje je želeo da uradi je bio grandiozno zahtevan, ali u svemu ostalom, možemo reći da je bio jednostavan, na neki način. Genijalni ljudi su uvek jednostavni na poseban način. Da li ćemo uz pomoć Leskovačkog festivala to sada, post festum, malo popraviti, to ćemo videti, ja se nadam da hoćemo. Knjiga se sastoji iz dva dela, o prvom sam upravo govorila, a drugi deo je o njemu. U Domu omladine smo organizovali okrugli sto, razgovor o Goranu Paskaljeviću i onda sam napravila tekstove od izlaganja drugih. Troje ljudi bez kojih ne znam kako bih se izborila s pristiskom griže savesti, odgovornosti, “nemoj premalo, nemoj previše”, su Filip David, Kristin Paskaljević i Radoslav Zelenović – kazala je Tatjana Nježić i zaključila:
– Goran Paskaljević je maestralan reditelj i tek će se knjige o njemu objavljivati. Ova nije samo za filmske znalce, već se može čitati kao filmska priča.
Kristina Paskaljević priznala je da joj je naravno drago i da je važno da knjiga postoji, jedino joj je žao što on to nikada neće čitati.
– Tanja ga dugo zna, i ovo što je ona objasnila, bila je u Njujorku, Solunu, svuda… Sećam se čak i nekih incidenata koje smo imali na putu do Soluna kada je on vozio i kada smo shvatili da smo ostali bez benzina (smeh) i morala sam da idem da donosim balone…(smeh) – evocirala je uspomene supruga velikog reditelja.
Miroljub Vučković je ocenio da je Tanja Nježić ličnost koja nije hroničar, već je neko ko duboko prodire u suštinu sistema naše kulture koji čine ambijent, klima i isto tako čine ličnosti.
– Da nema ličnosti, ne bi postojale ni posledice. Goran Paskaljević je bio jednostavan, a jako kompleksan čovek. Bio je neprikosnoveni talenat i ono što me je fasciniralo, od “Legende o lapotu” pa nadalje, kroz “Zemaljski dani teku” koje je Goran jako voleo, jeste neprikosnoveno čovekoljublje! Koristim tu reč jer kao da čitam neki tekst koji se odnosi na vernike. Nemam nikakvu religioznu praksu, ali po pitanju ljubavi prema ljudima – tu je Goran Paskaljević bio izuzetno retka pojava i primer, i stvarno je bio model za razumevanje različitih generacija, različitih sudbina. Znao je to da preobrati u film koji je jako pitak, privlačan i koji ostavlja utisak – kazao je Vučković.
Prisetio se kako je sa Goranom bio u Rio de Žaneiru, San Sebastijanu, kada su radili katalog za retrospektivu u Bergamu koja je bila jedna od prvih koja je pokrenula lavinu izuzetnih programa koje radi MoMA, u kojima se govori o čoveštvu svetske istorije savremene umetnosti.
– Goran i ja smo sarađivali na Festu. Bio sam direktor Festa, a on predsednik Umetničkog saveta i to je, kao i sve stvari, radio sa neverovatnim šarmom, bez ikakve pompe i glorifikacije. Samo kaže da dolazi Šarl Aznavur i Aznavur dođe. To je moć, to je šarm. Goran Paskaljević je bio jako poštovan u inostranstvu. Sećam se kako je kustos Muzeja moderne umetnosti u Njujorku Lorens Kardiš, sa znatiželjom i poštovanjem očekivao vesti o novim projektima Gorana Paskaljevića.
Goran Paskaljević, dodao je Vučković, nije imao težnju da bude “okamenjen” kao ličnost u ovoj sredini.
– Kada je Kilijan Marfi nominovan za Oskara za “Openhajmer”, tada se u stvari materijalizovala moja želja da popričam sa Kristinom o Goranu jer mi je nedostajao, njegov osmeh, pogled, šeretstvo. Našli smo se na balkanskom ručku i tada mi je Kristina rekla da bi volela da na neki način Goran bude prisutan u ovom okruženju i želela je da napravi nagradu.
U početku je želeo da nagrada ne bude vezana ni za jedan festival, već da bude nagrada koja će biti dodeljena jednom na Festu, drugi put u Vrnjačkoj Banji…
– Kako su se stvari odvijale, u maju sam dobio saznanje o izvesnom razmimoilaženju i rekao sam da ću videti i razgovarati o toj ideji i onda smo se složili da su dva univerzuma apstolutno legitimna: da je Živojin Pavlović neko, da je Goran Paskaljević neko i da ne možemo dopustiti da sada Goranu nadenemo Žikine cipele, figurativno rečeno, i dogovorili smo se da se formira nagrada. Kristina je želela da bude Trag Gorana Paskaljevića, što na francuskom jako lepo zvuči, a na srpskom je malo tromije. Zbog toga smo odlučili da bude Otisak, jer on ostaje i da ta nagrada ne bude za karijeru, već za karijeru u usponu, da ne dajemo nagradu nekome ko bi voleo da bude Goran Paskaljević, već nekome ko je autentičan, ko ima šarm, obrazovanje, kome će nagrada pomoći da se razvija.
Vučković je podsetio da festival u Leskovcu traje već 16 godina, da ga je Dragan Jović osmislio, a Kulturni centar ga održava:
– Lako je reći: doviđenja, nema više struje, teško ga je održati, teško je pokrenuti novo. Mislim da je potrebno da se zna, jer se takođe pisalo svašta u novinama i rečenica da li bi Goran bio zadovoljan da ima nagradu koja nosi njegovo ime, a koju daje njegova supruga, koja ne samo što daje nagradu, već daje i novac.
O Goranu Paskaljeviću, svako veče, pred početak Glavnog takmičarskog programa, govore njegovi prijatelji i saradnici. Publika je na otvaranju čula poruku Mire Banjac, a zatim video poruke pisca i scenariste Filipa Davida i glumice Ivane Mihić. Do kraja Festivala i poruke glumca Nebojše Milovanovića i Viktora Banerdžija, poznatog glumca iz Indije koji je igrao u filmu “Zemlja bogova”.
U Leskovačkom kulturnom centru su postavljene izložbe Maje Medić “Plakati iz filmova Gorana Paskaljevića”’ i “Goran Paskaljević – život kroz film”.
Bonus video: Američki reditelj Pol Šreder
