Dopunjeno, peto izdanje knjige "Sudbina i komentari" Radoslava Petkovića biće predstavljeno sutra, 27. septembra s početkom od 18 sati u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.
O jednom od najvažnijih i najnagrađivanijih romana napisanih na srpskom jeziku i dopunjem izdanju iz pera Radoslava Petkovića govoriće, pored autora, i književnik Dragan Velikić i književna kritičarka Sonja Milovanović.
Rus srpskog porekla Pavel Volkov u doba Napoleonovih ratova kreće u tajnu misiju: da uhodi kolonizaciju Balkana i ispita mogućnost pomorskog osvajanja južnog Jadrana. Na tom putu srešće ženu u koju će se zaljubiti, upoznaće znamenite Srbe onoga vremena koji se okupljaju u Trstu i podržavaju srpski ustanak protiv Turaka, pa se njegova misija pretvara u nešto sasvim drugo i završava sasvim neočekivano. Vek i po kasnije istoričar Pavle Vuković naći će se usred nemira mađarske revolucije i sovjetske intervencije u Budimpešti, a njegova sudbina neobično će nalikovati sudbini Pavela Volkova, kao donekle i sudbini nesrećnog srpskog despota Đorđa Brankovića…
U dodatku romana, koji se prvi put objavljuje u ovom izdanju, Volkov se upoznaje sa još nekim sudbinama i tajanstvenim likovima, koji će imati prilike da sretnu i fatalnu gospođu Riznić…
„Petkovićev roman govori o univerzalnom problemu čovekove emancipacije ili prava da ’svojoj sudbini’, odnosno fatumu – ovde prevashodno istorijskom – ’kaže ne’“, naveo je Tihomir Brajović u tekstu o „Sudbini i komentarima“.
Kada je objavljeno dopunjeno izdanje (Laguna) Radoslav Petković se u razgovoru za Nova.rs prisetio da je taj roman, kada je objavljen 1993. dobio sve postojeće nagrade:
– Sve druge moje knjige, pripovedačke i esejističke, porede se sa tim romanom, a meni se čini da svaki put pišem drugu i drukčiju priču. Ali „Sudbinu i komentare“ ne doživljavam kao svoju najvažniju, pa ni najdražu knjigu. Možda je i to jedan od razloga dodatku… Koliko god da sam smatrao da je roman pisan pre 30 godina daleko iza mene, pojavila se ipak želja i podsticaj da se doda ponešto novo (Vilovski), ponešto staro (Pavle Vuković), ponešto plavo (uvek žuđeno more) i ponešto pozajmljeno (Montenj i Korto Malteze). A nekako i prilično logično posle toliko godina: poželeo sam da otvorim jednu drukčiju perspektivu gledanja na sam roman. Pogotovo da napravim otklon u odnosu na većinu tumačenja – objasnio je književnik za naš sajt.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar