1
Samo nekoliko meseci pre napada smo na našem venčanju izgovorili "I u dobru i u zlu", nisam verovala da će tako brzo doći to drugo, kaže u velikoj potresnoj ispovesti supruga Salmana Ruždija Rejčel Eliza Grifits.
Grifits i Ruždi bili su u braku svega 11 meseci kad je 12. avgusta 2022. Amerikanac libanskog porekla Hadi Matar pokušao da ubije Salmana Ruždija i to s 12 uboda nožem u leđa, lice i abdomen, uoči piščevog predavanja u Njujorku pred prestravljenom publikom.
Sećajući se tog tragičnog jutra Rejčel Grifits piše za „Gardijan“:
– Probudila sam se rano i sama tog sunčanog jutra u petak, 12. avgusta 2022. Pila sam kafu u trenutku kada je moj suprug Salman Ruždi umalo poginuo nakon napada i višestrukih uboda nožem na pozornici u Njujorku. To je bilo poslednje jutro, nevino i obično, pre nego što mi je život slomljen u 27 sekundi koliko je trajao napad na Salmana… Pre toga, naša priča je bila ljubavna priča, a ne priča o pokušaju ubistva. Venčali smo se 24. septembra 2021, u petak koji je izgledao baš kao ovaj dan, što je osakatio našu budućnost…
Tog jutra, priča Grifits, bila je kod kuće s psom, pila mirno kafu, kada je zazvonio telefon, a sa druge strane ubrzo je čula uplakan glas prijateljice.
– „Gde si?“ – rekla je glasom koji nikada ranije nisam čula. Odgovorila sam: “Kod kuće sam, pijem kafu.“ Na trenutak sam pomislila da je u mom kraju, možda napolju. Ali, njen glas je bio slomljen, čudan. Jecala je. Čula sam je kako izgovara ime mog muža. „Eliza, odmah dolazim“, rekla je dok joj se glas gušio dok mi je ponavljala: „Salman, radi se o Salmanu. Bio je – on je – povređen.“ Nije postojao drugi Salman na koga je mogla da misli. Pogledala sam svog psa, svoju knjigu i šoljicu kafe. Delovali su drugačije – seća se piščeva supruga.
Brzo je otišla u sobu na spratu kako bi se obukla, ali kada je stigla do vrha stepenica telefon joj je već bio preplavljen vestima o napadu, žureći da otvori vrata prijateljici, spotakla se i pala niz stepenice.
– Tada sam počela da vrištim. Vrištala sam za Salmanom i nastavila da vrištim. Nisam vrisnula jer sam bila povređena od pada. Nisam vrištala jer sam se plašila. Vrištala sam jer nisam imala nikakvu kontrolu. Dok sam pokušavala da ustanem, ugledala sam obaveštenje iz “Njujork tajmsa” sa Salmanovim imenom koje je treperilo na ekranu mog telefona. Televizija je bila uključena u našoj dnevnoj sobi, a tamo se pojavilo i njegovo ime. Zamaglile su mi se reči „ubod“ i „napad“. Nije bilo drugih dostupnih informacija.
Jedino pitanje koje joj se u glavi vrtelo je: “Da li je Salman živ”.
– Nisam znala da li je. Nisam znala gde je. “Molim te, nemoj mi ga oduzeti”, jedino je što sam ponavljala u sebi. U trenutku poricanja, zapravo sam ga i pozvala, svesna da ne može da odgovori jer je povređen, ili još gore. Nisam mogla da dozvolim da moj um ode niz taj tunel, jer je bilo beskorisno i opasno razmišljati o tome. Morala sam da stignem do Salmana, gde god da je bio. Morala sam da budem sa njim!
Uz pomoć agenata, uspela je da iznajmi privatni avion koji bi nju, sestru i njenog muža odvezao do bolnice u Pensilvaniji.
– Bez daha, podelila sam podatke o svojoj kreditnoj kartici preko telefona i ispunila potrebne formulare. Dok sam potvrđivala astronomsku cenu najma, trudila sam se da ne razmišljam o tome kako i kada ćemo se Salman i ja vratiti kući. Pet godina, on i ja smo privatno gradili kuću jedno za drugo. Bilo je to mesto ispunjeno našom maštom, našim smehom, našim pričama i našom slobodom. Ja sam njegov dom i on je moj dom, pomislila sam. Nisam spreman da živim bez njega!
Kada je ulazila u auto koji će je odvesti do aerodroma, opkolili su je novinari.
– Jedna žena mi je prišla i pitala me: “Kakav je vaš odnos sa indijskim romanopiscem Salmanom Ruždijem? Možete li potvrditi da je Ser Salman Ruždi zvanično mrtav?” Moj svet je stao. Nisam joj odgovorila, osim što sam je upozorila da me ne dira. Ušla sam u auto, telo mi je počelo nekontrolisano da se trese. Pokrila sam lice. Nisam mogla da se nateram da pogledam na naša ulazna vrata. Moj pas je tamo lajao. Naša domaćica je stajala pored mog dragog prijatelja. Lica su im blistala od suza na strašnoj sunčevoj svetlosti. Tokom leta, zurila sam u predivno plavo nebo. Mogla sam da osetim samo užas. Bila sam veoma svesna da se srećan život koji sam živela juče završio.
Ono što je usledilo bile su, prema njenim rečima, sve moguće pripreme i misli u smeru kako da se obezbedi Salmanov opstanak.
– Nisam se plašila bolnica. Kao dete, bila sam svedok čestih hospitalizacija moje majke zbog hronične bolesti. Znala sam kako bolnice rade. Mogla sam da izdržim prizor krvi i igala, i zvukove nevidljive patnje. Tada sam, kao devojčica, naterala sebe da nađem sunce u tim sterilnim hodnicima i kiselim mirisima. Naučila sam da nikada ne zaboravim dostojanstvo ljudskog života. Kao odrasloj ženi, bila mi je potrebna sva snaga da ponovo krenem ovim medicinskim pejzažom, jer je moj muž sada bio tamo i potrebna sam mu!
Jedanaest meseci ranije, priseća se Rejčel Eliza Grifits, bila je okružena porodicom i prijateljima, i smejala se, pozdravljajući Salmana, u zlatnoj venčanici.
– Uprkos našoj razlici u godinama – on ima 76, a ja 45 godina – od početka smo se videli kao jednaki i izabrali smo da se volimo jasno, strasno i hrabro. Na dan našeg venčanja, Salman se zakleo da će me voleti tog dana i uvek. U dobru i u zlu – izgovorili smo te reči. Nije prošla ni godina dana i eto nas, nažalost na tom drugom delu.
Bila je svesna, kaže, da javnost još nije bila upoznata da se Salman nedavno oženio njome, svojom petom ženom.
– Od početka sam želela da zadržim svoju privatnost. Umetnica sam, a ne spektakl. Glupo sam verovala da su Salmanovi bivši životi i godine skrivanja koje je nazvao „starim lošim danima“ deo prošlosti koja nije imala mnogo veze sa čovekom koga sam sada zvala svojim mužem. Ipak, bila sam svesna da su moj Salman i ser Salman Ruždi isti čovek. Obojica su živeli u našoj kući – kaže Rejčel ističući: “Ljubav je moćno oružje, jako i stvarno kao nož koji je zaslepeo oči mog muža”.
Kada je avion počeo da se spušta, mogla je da razazna policijska vozila sa rotirajućim svetlima. Naoružani ljudi, u uniformama i avijatičarskim naočarima, stajali su nepomični, podignutih glava da posmatraju kako se spuštamo. I dalje se pitala samo jedno: “Da li je Salman živ?”
– Nisam imala nade. Samo sam pokušavala da dišem. Moja sestra je uzela moju ruku u svoju i rekla mi da me voli. Kada su točkovi dodirnuli tlo, osećala sam se kao da sam još uvek u vazduhu, još uvek u slobodnom padu, bez ikakvog osećaja za sletanje. Hodam niz fluorescentnu dvoranu prepunu naoružanih ljudi. Od sletanja, niko me nije pogledao u oči, čak ni kada mi se direktno obraćao. Vode me kod Salmana, koji se oporavlja nakon osam sati operacije. Trnu mi noge i oči. “Neću reći zbogom mužu”, kažem sebi. On neće umreti. Proći ćemo kroz ovo, samo još ne znam kako.
Kada je ušla u subu videla je nepomično telo svog muža. Bio je bez svesti, nokti su mu bili natopljeni krvlju. Strana lica koja je pretrpela najviše oštećenja je vrtoglava pruga od šavova. Njegovo desno uvo je skoro bordo. Njegovo desno oko je pokriveno. Cevčica za kiseonik se izvija iz njegovih plavih usana. Njegov ten je paleta plave, sive, crvene, ljubičaste, žute i crne.
– Neko mi priča o višestrukim ubodima, gde su, kakvo su nasilje učinili, čemu se treba nadati. Na sreću, nož nije probušio nijedan organ, iako je prošao preko Salmanovog grla, okrznuo mu dušnik, umalo ga obezglavivši. Kada medicinska sestra podigne gazu preko Salmanovog desnog oka, vidim njegovu celu očnu jabučicu, natečenu i smrskanu, kako leži u napukloj duplji, kako puca iz isečenog kapka. To nije oko koje je pripadalo čoveku po imenu Salman Ruždi. Niko ne treba da mi kaže da je moj muž izgubio ovo oko.
Nedeljama tokom Ruždijevog oporavka nije mu dozvolila da se pogleda u ogledalo, bojala se da bi trauma mogla da bude strašna.
– Prve noći nakon uklanjanja cevi, Salman nije mogao da prestane da govori. Reči su poletele iz njegovog tela dok su tečnosti iz kesica za intravenske infuzije curile kroz njegove vene, održavajući ga u životu dok je kontrolisao svoj intenzivan bol. „Ljubavi“, povikao mi je. „Lekcija koju sam sada dobio je o životu, o njegovoj lepoti. Kunem se da sam želeo samo lepotu, i vidi šta se desilo. Nikada nisam želeo ništa od ovoga!”
Drugog dana nakon napada, još uvek u šoku, Salman je pokušavao da joj objasni kako je to bilo. Tokom napada, podigao je levu ruku da odbrani lice i vrat. Nož mu je skoro potpuno prošao kroz ruku. Tetive, ligamenti i vrpce mišića zahtevali su ponovno spajanje. Iako je fleksibilna, njegova leva ruka sada više liči na rukavicu. U tri prsta nema čulne nerve.
Krajem septembra s mužem je otišla u stan koji su im iz bezbednosnih razloga velikodušno ustupili prijatelji.
– Ne znam kada ćemo moći da idemo kući, niti šta će nam sada ta kuća značiti. Ali evo nas, konačno, sami, u ovo prvo jutro našeg novog života, nakon izlaska iz bolnice za rehabilitaciju. Morali smo da odemo sa obezbeđenjem usred noći da bismo izbegli novinare ili praćenje. Pogledala sam ga kako leži pored mene. Tu je. Suze olakšanja nečujno mi teku niz lice. U meni umire i nešto za šta nemam reč. U mom telu postoje oštrice tuge i besa koje me režu i seku iznutra. Nisam ranjena nožem, ali sam ranjena. I tako ću živeti zauvek – kaže Rejčel Eliza Grifits i dodaje:
– Rekao mi je u jednom trenutku: „Preživećemo ovo“. Zurio je u mene jednim okom. Njegov pogled me je podsetio da je on moj najbolji prijatelj. On je moja radost. „Preživećemo ovo“, kažem i ja.
