Želela sam da dovedem predstave koje initrigiraju, provociraju, koje su van zone komfora. Tako se došlo do slogana "Snaga zemlje" koji simboliše ovog velikog pisca, rekla je glumica Slađana Zrnić, selektorka festivala.
Čarolija zvana pozorište odavno je pokorila Banjaluku, grad koji širom otvorenih ruku, u svako doba, u svoj zagrljaj sa radošću prima dramske umetnike. Ova nedelja je u znaku 24. Teatar festa „Petar Kočić“ koji se održava u Narodnom pozorištu Republike Srpske, a karte su planule još desetak dana pre početka.
Na programu su predstave „Kaštel u jezeru“ Narodnog pozorišta iz Sombora, „Cement Beograd“ Beogradskog dramskog pozorišta, „Petrijin venac“ Ateljea 212, „Kod Večite slavine“ Srpskog narodnog pozorišta i Centra za razvoj vizuelne kulture iz Novog Sada, „Jugoslavija, moja dežela / Јugoslavija, moja otadžbina“, koprodukcija Gledališča iz Kopra i Pozorišta Prijedor, i „Šćeri moja“ Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice.
– Prvi put sam selektor i to je zaista i velika čast i ogromna odgovornost. Želela sam da dovedem predstave koje initrigiraju, provociraju, koje su van zone komfora, jer za to i služi festival. Mi smo se vodili time da bude domaći dramski tekst, kao i da sadržajno odgovaraju dvema ključnim rečima koje karakterišu Petra Kočića, a to su snaga i usud. Tako se došlo do slogana „Snaga zemlje“ koji simboliše čoveka – rekla je za „Novu“ glumica Slađana Zrnić, selektorka festivala.
Ukazuje da su predstave produkcijski šarolike, bilo je i nekih koje iz tehničkih razloga nisu mogla da budu uvrštene u festivalski program, a posebno joj je drago što čak tri komada govore o snazi žene, a među njima je i „Petrijin venac“ Dragoslava Mihailovića u režiji Bobana Skerlića, sa kojim je, na poziv Ateljea 212, putovala i ekipa redakcije „Nova“.
– Predstavu sam gledala na festivalu u Zaječaru, bila sam oduševljena jezikom pisca, nešto što je nevakidašnje, što se gubi u pozorištima, kao i glumačkom igrom i rediteljskim i scenskim rukopisom. Sve je to nešto nostalgično, melanholično, sa puno tereta koji žena treba da nosi i sa čim treba da se bori. Divna predstava i pozvala sam je jer naša publika nije imala prilike da je vidi zbog pandemije korone. Ansambl je predivan, vešto je režirana i nisam sumnjala da će publika ovako da je prihvati – ističe Slađana Zrnić.
„Petrija“ kao uzor i izazov
– „Petrijin venac“ je predstava koja potpuno odgovara konceptu ovogodišnjeg festivala. Poznat tekst koji je veoma dobro urađen, baš je na odgovarajući način savršeno prikazan na sceni i publika je to prepoznala i nagradila dugim, dugim, dugim aplauzom. Volela bih da i mi uradimo neki značajniji projekat koji će potvrditi nacionalni identitet naše kuće jer imamo zreo, očuvan i dokazan glumački ansambl. Vreme je da dramatizujemo delo nekog od naših pisaca i postavimo ga na način da igra dugo godina i gostuje u drugim pozorištima – rekla nam je glumica Dijana Grbić, v.d. direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske.
A publika je komad nagradila višeminutnim ovacijama. Iako je veći deo ansambla zbog zgusnutog rasporeda doputovao tik pred izlazak na scenu, umor se nije osetio. Bilo je ovo 51. izvođenje „Petrijinog venca“ i jedno od najboljih, što su i sami glumci potvrdili.
– U Banjaluci je uvek divno, ljudi su nam prilazili na ulici samo da nam požele dobrodošlicu, i da je to za njih velika radost. I to smo stvarno i osetili dok smo igrali predstavu – istakla je dramska umetnica Milica Mihajlović, ćerka pisca kultnog dela, koja tumači udovicu Petriju.
Podsetila je da su ovu predstavu, ovenčanu sa četiri Sterijine nagrade, obnovili ove sezone nakon pandemije ove sezone i da su Strahinja Blažić, Nina Nešković i Bojan Žirović deo nove postave. Petrije su ostale iste, a pored Milice ih tumače i Jovana Gavrilović i Marta Bjelica. U podeli su i Tihomir Stanić, Isidora Minić, Branislav Zeremski i Vladislav Mihailović.
Mlada glumica Marta Bjelica je otkrila ko ju je nadahnuo za ulogu Petrije.
– Čast je igrati ovakvu literaturu i dočarati tu čudesnu snagu. Inspiraciju sam našla u ženama koje su me odgajale. Imala sam sreće da je jedna od njih moja baka Rada, iz Laktaša, koja mi je pričala kako se davila u Vrbasu, a kako sam prvi put u Banjaluci, večeras sam igrala za nju. I često mislim na nju kada igram Petriju i to mi daje krila.
Tihomir Stanić je kazao da je najveći kvalitet ove predstave ideja da je jedan lik utrojen.
– I taj emotivni, verbalni sukob i situacije koje one prikazuju. Jedna je mlada pa srlja, druga je iskusna te zna, treća je u dobu kada želi da pokuša nešto… I kao glumac i kao gledalac, uživam u tim scenama i zato volim ovu predstavu. Od starta smo imali osećanje da mi ostali treba da se udenemo, da ne smetamo i ne povredimo to jedinstvo i spoj tog trojstva. Te tri iste a različite osobe. Zato vodimo računa da ne narušimo tu magiju.
Bonus video: Gorica Popović i Bane Zeremski o jubileju Ateljea 212