Tanja Bošković: Srećna sam što nikada nisam savijala kičmu

Dovoljno je da se pojavi na sceni i da dobije aplauz. Preodređeno joj je da, iskrena, topla i harizmatična, uvek bude u žiži javnosti. Ali, kada joj je javljeno da je dobitnica nagrade Žanka Stokić, diva srpskog glumišta Tanja Bošković u razgovoru za Novu.rs priznaje da je pomislila u prvi mah da je to greška.- Uvek mislim da ima mnogo boljih, pametnijih, zaslužnijih. Velika je čast da budem čuvarka uspomene na Žanku i stalno ću podsećati naš narod da je postojala jedna velika glumica, najveća od svih, i jedna velika stradalnica, i da ne smemo da zaboravimo na nju. Zahvaljujući njoj, iako je bila osuđena i oduzeta joj je nacionalna čast i pravo na rad, mi imamo priliku da budemo dostojanstvene i da se bez stida bavimo ovim poslom, da kažemo - ja sam glumica. To je nekada bilo takvo zanimanje da su se glumci sahranjivali van groblja.

O tom zaboravu često govorite, upozoravate.- Često sam videla kako zaboravljamo lako, kako nam glumice završavaju u totalnoj bedi a ceo život su dale publici. Pre nekih deset godina, a to nije davno, preminula je jedna naša velika glumica, a desilo se da nije bilo novca da se sahrani. Zbog dostojanstva njeno ime se nikada neće saznati, ali to pominjem kako se ne bi više nikada dogodilo. Moramo da brinemo o tim ljudima koji se bave umetnošću. Oni ne stiču, niti imaju potrebu za tim, već samo daju, pa moramo jednom malo i da vratimo. Sebi svakog dana govorim da ne zaboravim nekog ko je potrebit, da od sebe malo uzmem i da dam nekome kome je potrebno. To je moja dužnost, jer zašto me je Gospod na ovaj svet pozvao nego samo da dam, jer sam dobila.Kada se u vama probudila vera u Boga?- To je jednostavno. Prođe vreme buntovanja koje je svojstveno verovatno većini ljudi u mladosti, sa malo životnog iskustva i mudrosti. Onda se jednog dana probudite obasjani verom, i sa prilikom da otvorite svoje srce. Neko to uradi, neko ne. Ja sam Bogu zahvalna što sam to uspela da tako, zapravo, osvojim život. Meni je to vera dala. Da se ne gnevim, da ne ludujem, da ne promašujem baš tako preterano i ne udaram glavom u svaki zid. A to mi nije ukinulo ni znatiželju, ni energiju, naprotiv, kada steknete veru, vi morate da uložite veliki trud da se Bogu upodobite i da sa sobom napravite neke ozbiljne dogovore. Šta i kada hoćete da tražite od Boga, koliko ćete da dajete. I sve izgleda da se vaše biće okrunjuje, ali naprotiv, nešto se u ljubavi veoma oplemenjuje, uzdiže. Raste vam nebo iznad glave. To je moje iskustvo. Uči se do kraja života na zemlji a, po mom verovanju, uči se i o odlasku sa ovog sveta, naša duša razvija se i dalje, i ja to osećam. Pošto sam izgubila ljude do kojih mi je veoma stalo, znam da su oni i dalje u punoj snazi i da brinu o nekim stvarima koje se dešavaju ovde. To su čuda.

Šta smatrate ključnim u svojoj karijeri?- Ljudi sa kojima sam radila. Mnogo manje traga su ostavile uloge koje sam tumačila naspram ljudi sa kojima sam radila. Oni su moje biografske jedinice. Od Zvonimira Rogoza koji je rođen 1887. kada i Žanka, sa kojim sa igrala u "Okupaciji u 26 slika", preko Mire Stupice, i dalje igram sa Radom Đuričin, Mirom Banjac… Uloge dođu i prođu, a ovo ostane zauvek, ti dani i noći koje sam provela sa Mijom Aleksićem, Čkaljom, Oliverom Marković, sa Batom, Bekimom, Radkom Poličem… Sa Zoranom Radmilovićem, Gagom i Milenom… Džaba fakulteti, oni su moje škole. Kao i moji dragi prijatelji Gorica, Dana, Rade Marjanović… Mnogo sam razmišljala šta sam prošla, od pre do sada kada imam mlade partnere Minu Nenadović, Arsenija Arsića, sada sam ja njihov Rogoz.

Koje lekcije ste, između ostalog, naučili od starijih kolega?- Od Rade Đuričin sam naučila da odem tamo gde nas pozovu i kada nije prijatno, bilo gde. A od Gorice sam naučila, a bila sam komotna mnogo pre toga i zaštićena u Pozorištu na Terazijama, da treba da se igra na svakoj livadi gde postoje ljudi koji to hoće da gledaju. Sećam se da smo u selu Banja, pred sedmoro dece, Bilja Krstić, ona i ja, pred jednu Novu godinu, igrale u manjoj sobi nego što je ova terasa na kojoj sedimo. A iza vrata je bio upokojeni čovek koji je tog popodneva preminuo, a služba koje je trebalo da ga odnese još nije stigla. Ovo govorim da ljudi znaju da ovaj posao nije tako idiličan kako im se čini, postoje situacije kada mislite da živ čovek ne može da izdrži. On možda i ne može, ali glumac mora. Nije ovaj život u umetnosti samo nošenje lepih haljina, boemština, velika radost i razbibriga. Mi izlazimo na scenu sa najusamljenijim i najosetljivijim delom svoga bića pred druge ljude. Otvorenih ruku, često suženog uma, i svi oni koji imaju potrebu da se sa prezrenjem osvrnu na to šta su gledali, neka razmisle o tome da možda nisu bili u stanju da prime ono što su dobili.

Došlo je do promene na čelu Udruženja dramskih umetnika. Kakva su vam očekivanja od nove uprave?- Ove nedelje je bila skupština i veoma je bila posećena. Dobili smo novog predsednika, glumca Nebojšu Dugalića, i nadam se da ćemo se potruditi da se popravi status naročito mladih glumaca. Zalagaću se celim svojim srcem da im se omogući da se učlanjuju u pozorišta, da budu u stalnom radnom odnosu. Moje je mišljenje da treba da se prave ansambli jer je to živo tkivo teatra. Pošto političari, ovi sada, misle da bolje znaju od mene šta treba da se radi u pozorištu, to njih ne kvalifikuje da donose loše zakone za kulturu ove zemlje. Međutim, ja imam jezičinu, i to mogu i da kažem. Pogotovo sada kada ni od koga ni u čemu ne zavisim. Vidim kako političari na razne načine ucenjuju kulturne poslenike, boli me i stidim se, što nisam uradila dovoljno da se to nikada ne desi. U mnogim slučajevima je bilo maltretiranja, ucenjivanja, omalovažavanja, svega sam se nagledala i ostala svoja. I ako sam išta postigla u životu, eto to je to. Da se ne postidim što nisam savijala kičmu. Nego sam platila punu cenu zbog toga šta sam govorila šta sam htela. To je bio moj izbor.A šta vaš esnaf treba da uradi da bi vam svima bilo bolje?- Moramo da budemo ujedinjeni, mi smo porodica, i samo tako možemo da ostvarimo nešto. Umetnost je uvek subverzivna u odnosu na državu, ali moramo da shvatimo da smo i mi država, da ta zajednica zavisi i od nas. I samo zajedno ćemo moći da ubedimo one ljude koje plaćamo da bi za naš račun i u naše ime brinuli o kulturi ovog naroda. Ako ni to ne čine, a ovi očigledno to ne čine, i nikada dovoljno nisu činili od kada sam ja u pozorištu a tome je 50 godina. Znači, treba da im uzmemo to pravo ili da ih zamenimo drugim ljudima koji će se naučiti da zavise od toga kakvim jezikom govore, šta čitaju, šta čuju i šta pevaju. To je važno, to nas čini svojim.Imate sreće da ste još dete. Na uručenju nagrade Žanka Stokić, bila je i vaša majka.- Veoma sam srećna što je prisustvovala, ali ona ne želi da se o njoj priča javno i ja to poštujem. Žao mi je što moj tata nije bio tu, ali znam da me gleda sa nebesa, voleo je da moja sestra i ja dobijamo nagrade, da bude priznato to što radimo. Mama se prosto time nije bavila, ali je rekla da nagradu veoma poštuje jer su njene tetke dolazile na Žankine predstave. I, da dodam, danas sam dobila na poklon knjigu "Poziv na bis - Žanka Stokić" Gordane Vlajić, u ediciji znamenite Srpkinje iz pera književnica za decu. Posvećena je ženama koje su obeležile istoriju našeg naroda u različitim oblastima, u izdanju "Pčelice" iz Čačka. Toliko sam bila srećna što je neko za decu uradio knjigu da shvate ko je bila Žanka, očarana sam.

Bonus video: Tanja Bošković  - Nedostaje mi bife Ateljea 212

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=tanjaboskovicateljeds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2683108"]