0
Zašto su u nekom veću odlučili da predstava Salašarskog pozorišta iz Kavila “Kazimir i Karolina”, po tekstu Edena fon Horvata u režiji Roberta Lenarda, nije pogodna za prikazivanje po vojvođanskim selima i salašima - teško je reći. Sigurno ne iz teatarskih razloga.
Piše Aleksandra Glovacki
Žestoki, precizni kritičar (malo)građanske svesti, za svog kratkog života Eden fon Horvat je napisao nekoliko značajnih i društveno angažovanih drama, čiju teatarsku vrednost i potencijal tek modernije pozorište uviđa. Pored Priča iz Bečke šume, čija se subverzivnost može i zamagliti scenskim uprizorenjem, tu su radikalno društveno osvešćujući Mladost bez boga, Italijanska noć, Don Žuan se vraća iz rata… I svakako Kazimir i Karolina, drama kojom fon Horvat društvene razlike najdirektnije dovodi u vezu sa životnom srećom i nesrećom. Napisana neposredno posle velike ekonomske krize, tog tragičkog okidača za većinu pripadnika zapadne civilizacije, drama tematizuje mogućnost za ljubav, za slobodan izbor i dostojanstvo, u kontekstu bede i materijalne besperspektivnosti.
Sve se zbiva u manje od 24 časa, jedne večeri i noći na Oktobarfestu, na tom danse macabre duha, gde se svest o životu gubi na vrteškama i uz mnogo piva, i gde Karolina zauvek ostavlja Kazimira. Ostavlja ga jer ima običnu, ljudsku potrebu da se smeje i raduje, što uz njega koji je upravo ostao bez posla nikako ne uspeva.
Nesrećna i pripita, Karolina upada u ruke pripadnika najvišeg socijalnog nivoa koji se na takvom mestu može sresti, postarijeg vlasnika robne kuće u potrazi za seksom, koga Benjamin Varga tumači kao zlokobno nasmejanog, izbotoksiranog lika sa reklama, i tek povremeno poklekne pod teretom svojih pravih godina.
U pozadini ljubavne zavrzlame odvija se šou cirkuskih nakaza, kao svojevrsno pozorište u pozorištu, kao ogledalo ljudske nakaznosti u svetu društvene i svake druge nepravde.
Frik šou je element koji reditelj Robert Lenard izvlači u prvi plan, i od vašarskog životnog vrtuljka gradi kabare nakaza. On ukida neke likove i samim tim skraćuje tekst, čime priču između dvoje bivših verenika čini funkcionalnijom, a dopisanim songovima i likom konferansijea predstavu žanrovski pomera ka gorkoj i do nepodnošljivosti zajedljivoj ironiji i apsurdu.
Nad banalnošću ljudskog zla više se ne može ni plakati, ni čuditi; može ga se još jedino ismevati. I sebe iz toga ne izuzeti, jer Kazimir i Karolina, mladalačko naivni i ranjivi, efektni Roland Laslo i Dina Dedović Tomić, izlaze iz publike, one publike koju konferansije poziva na predstavu upravo u Kavilu.
Songovi se dotiču svih mogućih ljudskih moralnih devijacija, a u izvođenju harizmatične Regine Sabo kao konferansijea, podjednako glumački, pevački i plesački ekspresivne, predstavi daju žestinu, gotovo do pobunjeničkih razmera. Tome svakako doprinose i Fani Dupak i Lea Grešak kao cirkuska nakaza Eli, u ovom slučaju kao sijamske bliznakinje vezane lancima.
Uz svu žestinu koju predstava poseduje, Robert Lenard joj ne ne dozvoljava da se otkotrlja u banalnu vulgarnost, već je sve vreme drži u okvirima jake umetničke stilizacije.
Žestoka, živa, maštovita, ritmički prefinjena predstava, sa diskretnim uplivima nežnosti i sentimentalnosti, mnogo duguje i muzici Geze Kučera mlađeg, koreografiji Gabrijele Crnković, kostimima Zoltana Puškaša i horu nakaza na sceni Danijela Gomboša, uz Adama Ađaša, Čebu Kemiveša i Anabelu Hodik u ostalim ulogama.
Zašto su u nekom veću odlučili da predstava nije pogodna za prikazivanje po vojvođanskim selima i salašima – teško je reći. Sigurno ne iz teatarskih razloga. Dvorište u Kavilu, koje može da primi 200 do 250 gledalaca, iz večeri u veče je bilo prepuno. Za očekivati je da se od jeseni ovaj frik šou smesti u neku teatarsku salu.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
