Predstava pruža uvid u dva obična, kratka životna fragmenta, a na gledaocu je da završi priču u sebi. Ako ste za takvu vrstu učešća u teatru, doživećete istinsko uzbuđenje.
Living room, iliti dnevna soba, na engleskom ima još jedno značenje – soba za život, odnosno životna soba. U predstavi je reč o “životnoj sobi“ jedne operske pevačice, Beograđanke Katarine, koja svoj debi u nacionalnoj operi treba da ima četvrtog maja 1980. godine. Vidimo je sa mužem, na samom početku života, u danu njenog planiranog nastupa, i zatim četiri decenije kasnije, samu, u danu u kojem odlazi u penziju. Titova smrt je onemogućila premijeru, posledično i čitav njen život, ali zaustavila i čitav jedan svet po mišljenju rediteljevom, svet nas koji sedimo u sali.
#related-news_1
Onaj običan, svakodnevni i svima prepoznatljiv život, Montag u izvornom obliku želi na sceni. Predstava ide mirnim, usporenim tempom, puna uobičajenog dnevnog praznog hoda – tuširanja, odlazaka u toalet, kuvanja, jedenja… minuti opštih mesta, trenuci bez uzbuđenja, periodi mira ukoliko su protagonisti u skladu sa sobom. Pozorišnom salom se širi ugodni miris luka od obroka koji, dok je pevačica na probi, njen muž lagano sprema. Zajedno sa njim slušamo prenos utakmice Hajduk – Crvena Zvezda i glas Mladena Delića. Utakmica bez golova, rano popodne bez događanja, ručak koji miriše, svečanost koja se očekuje da će uslediti. Pevačica se vraća sa probe, ručak prolazi uz beznačajne male razgovore srećnih ljudi, ona odlazi da odspava pre nastupa, on ostaje uz televizor, koji nam svima objavljuje da je umro drug Tito.
Dramatičnost trenutka Montag vidljivo potcrtava višestrukim ponavljanjem. Mešaju se obaveštenja na različitim jezicima. „Umro je drug Tito“ multiplikovano odzvanja i dnevnom sobom Katarininom i salom Beogradskog dramskog pozorišta, jer breaking news je to u čitavom svetu. Za Katarinu koja vest još nije čula, i za njenog muža koji ostaje zatečen, ispostaviće se da je to i breaking life.
Mladu Katarinu efektno igra šarmantna i harizmatična Iva Ilinčić. Igra je kao ženu punu života i prepunu energije. Njenog mirnog, stamenog muža, tumači Ljubomir Bulajić. Taj stameni, topli, odgovorni čovek je vojno lice. Jednog dana će otići u rat, iz koga se neće vratiti. U međuvremenu će postati odgovoran za ko zna koliko drugih smrti, za prekide ko zna koliko drugih života.
Epilog, kroz čitavu drugu polovinu predstave, na svojim leđima nosi Vesna Čipčić. Bez reči. To telo koje se kreće od šporeta do kupatila i nazad je umorno i tužno. Tišinu usamljeničke večeri remeti radio, njen intervju Dejanu Đuroviću, za (odavno nepostojeći) Dragstor ozbiljne muzike. Između rečenica o ličnom životu, oštro odzvoni onih nekoliko rečenica o ratu i odgovornosti Srbije za opštu tragediju koja je usledila.
Predstava dramaturški (Tijana Grumić je pomagala Montagu) ne odgovara takozvanom klasičnom obrascu, jer se na sceni zapravo ništa ne dešava. Ona pruža uvid u dva obična, kratka životna fragmenta, uz nekoliko dodatnih podataka, a na gledaocu je da završi priču u sebi. Ukoliko ste za takvu vrstu učešća u teatru, doživećete istinsko uzbuđenje.
Uzbudljiva je i atmosfera koju Montag gradi maksimalno koristeći rotaciju. Iako je u osnovi dekor kojim se imitira stvarnost, učestalom smenom različitih prostora on uspeva da nas odvuče iza pojavnog, da otvori prozor u oblast u kojoj naši mali životi i naše velike tragedije kao da gube na težini. Ili bar na značaju. Otuda i humorni otklon na samom kraju, kada se mrtva Katarina, među kutijama u koju neko „turske proizvodnje, ali nemačkog kvaliteta“ pakuje njen život, klovnovski nasmeje publici pred spuštenom zavesom.
Aleksandra Glovacki
Dolazak žirija na filmski festival u Veneciji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar