0
Hrvatski ITI centar (International Theatre Institute) od pre 15 godina pruža mogućnost zainteresovanim inostranim kritičarima, teatrolozima i direktorima festivala da steknu uvid u najzanimljivije teatarske projekte u zemlji. Direktorka Centra, Željka Turčinović, potrudi se da tokom četiri dana trajanja šoukejsa osmisli program sa što više što raznovrsnijih ostvarenja, uz odlazak u bar jedno pozorište van Zagreba.
To ponekad znači i tri predstave dnevno, od kojih je jedna jutarnja, u pozorištu za decu, večernja iz produkcije mejnstrima, a predvečernja ili kasnonoćna u nekom off prostoru. Pažljivo birani program podrazumeva i ozbiljne inkluzivne projekte, kao i ostvarenja nezavisne scene, bilo dramska ili plesna. Tek, uvid koji se dobije je prilično širok, i ovi godišnji izleti se pokazuju dragocenim kako za posmatrače koji dolaze sa strane, tako i za hrvatski teatar i njegovo predstavljanje van granica zemlje.
„Jedan od važnih ciljeva je pozvati kazališne ljude, koji će gledajući predstave pisati o hrvatskom kazalištu, pozivati predstave na festivale, prevoditi naše tekstove i uvrštavati ih u repertoare stranih kazališta. Takođe, nudimo hrvatske dramske tekstove u prijevodima na strane jezike te uspostavljamo mrežu suradnika koji bi mogli ili željeli promovirati naše kazalište u svojim sredinama“, objašnjava Željka Turčinović.
Usled poznatih epidemijskih razloga, kao i zemljotresa koji je oštetio i zatvorio nekoliko pozorišta u Zagrebu, manifestacija je prošle godine morala biti otkazana. Kako uzroci još nisu sanirani, ove godine se odigrala u pomerenom terminu (oktobar umesto uobičajenog aprila) i u skraćenom obimu.
Šoukejs je otvorila predstava „Dobro je ništa“ u režiji Olje Lozice i produkciji Teatra &td, bolna priča o razarajućoj depresiji, borbi sa samim sobom (dva odlična glumca, Deni Sanković i Romano Nikolić kao njegov unutrašnji glas), kao i neadekvatnom reagovanju najbliže okoline.
Gavelinu predstavu „Hotel Zagorje“, po romanu Ivane Bodrožić i u adaptaciji i režiji Anice Tomić, videla je i publika ovogodišnjeg Sterijinog pozorja. Reč je o autobiografskoj prozi, sećanju devojčice koja je sa deset godina sa majkom i bratom izbegla iz razorenog Vukovara, dok joj je otac zauvek nestao na Ovčari. Izbegličko iskustvo sa sapatnicima, smeštaj u učionicama nekadašnje škole u Kumrovcu, odrastanje u neprirodnim okolnostima, koliko govore o strašnim posledicama rata, toliko su i kontekst suočavanja sa problemima savremenog društvenog trenutka u Hrvatskoj.
„Kunst teatar“ je novi, maleni teatarski prostor u Zagrebu. Gledalište za jedva tridesetak ljudi, što je epidemija dodatno smanjila, i mesto za male, intimne i istražujuće predstave. „Bilo bi šteta da biljke krepaju“ Ivora Martinića je intimna priča dvoje ljudi koji prekidaju posle nekoliko godina veze. Reč je u pravom smislu o autorskom projektu, jer Ivor na različitim jezicima veoma različito interpretira priču, uzevši i režiju u svoje ruke.
Na istom mestu je prikazan i „Vic o Sizifu“ Ivana Planinića, sa harizmatičnim Karlom Mrkšom, samim na sceni uz zanimljivu video animaciju, i nasnimljene glasove olimpskih bogova i boginja, sa kojima se Sizif duhovito svađa i prepucava.
No ono što je posebna vrednost svakog šoukejsa, pa i ovogodišnjeg, je susret sa zagrebačkom plesnom scenom. Predstava „Gore“ Zagrebačkog plesnog ansambla, po koreografskoj ideji Ferenca Fehera, pruža vrhunski doživljaj zahvaljujući precizno promišljenom dramaturškom i režijskom postupku, koreografiji i muzici, i znad svega izvođačima. Zapravo izvođačicama, iako se tematizuje isključivo mačo-ideologija. Na duhovit način se analizira jedna ozbiljna tema, vrlo inteligentno i ekspresivno. Šteta što nemamo priliku da vidimo zagrebačku plesnu scenu u Srbiji, na Bitefu, jer su im predstave značajno bolje od onoga što nam najčešće gostuje.
Bonus video: Maturanti
