0
"To je životna priča o ličnom razvoju i volim da se šalim sa ovim filmom nazivajući ga mojim 'Jedi, moli, voli'", kaže reditelj Joakim Trir o ostvarenju "Najgora osoba na svetu", koje je oduševilo publiku na 74. Kanskom festivalu, a kritičari ne štede pohvale za njega i vide ga kao jednog od favorita za Zlatnu palmu. Ovu norvešku romantičnu dramu moći će da vidi uskoro i publika Festivala evropskog filma Palić.
Norveški reditelj Joakim Trir se nakon „Telme“ (2017), hvaljene napete drame sa elementima fantastike i horora o religioznoj devojci koja pokušava da negira zaljubljenost u svoju koleginicu na fakultetu, filmom „Najgora osoba na svetu“ ponovo vraća pričama o mladim protagonistima stavljenim pred velike lične prekretnice. Samo što je ovaj put tu priču ispričao kroz romantičnu dramu sa Renatom Reinsve, Andersom Danielsenom Lijem i Herbertom Nordrumom u glavnim ulogama.
U središtu filma je Džuli (Renata Reinsve), inteligentna i atraktivna studentkinja medicine iz Osla kojoj naoko sve polazi za rukom. Film, podeljen u 12 poglavlja, prati četiri godine njenog života dok pokušava da sredi svoj ljubavni život i pokušava da pokrene svoju karijeru (sa medicine na psihologiju, sa psihologije na fotografiju), što je sve, kako se navodi u opisu filma, „vodi ka tome da realno sagleda ko ona zapravo jeste“. Džuli u filmu prekida dugu vezu sa crtačem stripova Akselom (Anders Danielsen Lie) i dok pokušava da se pronađe, shvata da on postaje sve poznatiji, a ona i dalje radi u knjižari. Kada se išunja sa promocije njegove grafičke novele, sreće Ejvinda (Herbert Nordrum)…
Ovim ostvarenjem Trir (u dalekom srodstvu sa čuvenim Larsom Fon Trirom) zaokružuje svoju trilogiju smeštenu u Oslo, kojoj prethode „Repriza“ (2006) o dvojici mladića koji gaje ljubav prema književnosti i jedan prema drugom i „Oslo, 31. avgusta“ (2011) o oporavku jednog zavisnika od droge.
„Moj koscenarista Eskil (Vogt) i ja hteli smo da se vratimo osnovama, na formu sa kakvom smo počeli, a to su ljudske priče, u ovom slučaju o ljubavi, a da u njih unesemo onaj osećaj igre i muzikalnosti kakav smo imali u ranijim filmovima. To je drama o odrastanju odraslih koji bi voleli da je to već za njima. I dok bi klasična priča o odrastanju pratila nekog u tinejdžerskom dobu, ovo je film o nekome na pragu 30. i donosi ozbiljne životne odluke dok se bori sa svojim vezama i sa samom sobom. Naziv ‘Najgora osoba na svetu’ možda zvuči ironično za film koji je sav o ljubavi, ali svako se u nekon trenutku veze oseća tako. Ali naslov ima i drugi nivo, govori o samoprihvatanju. To je životna priča o ličnom razvoju i volim da se šalim sa ovim filmom nazivajući ga mojim ‘Jedi, moli, voli’“, opisuje Joakim Trir svoj novi film, a prenosi magazin „Dedlajn“.
Glumac Anders Danielsen Lie stari je Trirov saradnik, kao i veći deo ekipe iza kamera, a Renata Reinsve nova je nada norveškog filma. Ona je već igrala malecku ulogu u Trirovom filmu „Oslo, 31. avgusta“ (2011), a sada, prema oceni kritičara, blista u glavnoj ulozi.
„Renate Reinsve na vrhuncu je u ulozi mlade žene koja se koleba između ljubavnika, podsećajući nas na potencijal da reafirmiše život ovog žanra“, piše Piter Bredšo, filmski kritičar „Gardijana“, ocenjujući da je glumica „uzletela kao raketa“, a njeno izvođenje „neverovatno zrelim, osećajnim i saosećajnim“. Ne štedi pohvale ni za reditelja, navodeći da on „izaziva publiku, potresa je i šokira“.
„Da mi je neko rekao pre početka ovog festivala da će njegov novi film u konkurenciji za nagrade biti nežna komedija o vezama, predivno sveža, sa primesama Nore Efron i Dejvida Nikolsa, i da će me ona naterati da se zagrcnem, ispod oka se okrećući i levo i desno da bih se uverio da me niko ne vidi kako šmrcam, ne bih mu poverovao. Ali to se dogodilo. Trir je uzeo jedan od najtežih žanrova, romantičnu dramu, i kombinovao je sa još jednom zahtevnom temom, dramom o odrastanju, da bi napravio nešto veličanstveno milo i šarmantno“, oduševljen je Bredšo.
„Gledamo divnih sat i po varljivo opuštenog, prelepo fokusiranog filma. Do samog kraja, elegantno obučena Džuli luta gradom u lepo letnje veče i neprimetno narušava zabavu koja je nakon venčanja u punom jeku“, piše Tod Mekarti.
Nije, dakle, sve u ovom filmu tako blago i nežno kao leto u Norveškoj, pogotovu u drugoj polovini filma, kada poglavlja postaju sve kraća, a film postaje meditativniji, sa sve više tuge, i melanholije, kao kod Trirovog dalekog rođaka.
Kritičari u Kanu porede Trirov film i sa ostvarenjem „Frensis Ha“ (2011) Noe Baumbaha, a mnogi u njemu vide ozbiljnog kandidata za Zlatnu palmu. Ovo ostvarenje će, nakon prestižnog festivala u Francuskoj, moći da pogleda i publika 28. Festivala evropskog filma Palić, najavljenog od 17. do 23. jula.
