0
Sedmoro igrača trupe Alias iz Ženeve izašlo je večeras na scenu Beogradskog dramskog pozorišta sa predstavom "Normalno" brazilskog koreografa Đulijerma Botelja i 18. Beogradski festival igre je mogao da počne.
Da li će 18. izdanje festivala početi onako kako je planirano bilo je neizvesno skoro sve do sletanja trupe iz Ženeve juče na Aerodrom „Nikola Tesla“. I pred predstavu pod nazivom „Normalno“ u pozorištu znaci „nove normalnosti“: provera temperature na ulazu, maske na licima, u sali „Rade i Olivera Marković“ u BDP-u puna „dozvoljena“ sedišta.
Predstava trupe iz Ženeve zamišljena je minimalistički svedeno. Bez zahtevne scenografije, u kostimima sličnim svakodnevnoj odeći, komad je zasnovan isključivo na veštini sedmoro igrača.
„Grupa pojedinaca ulazi u proces, hipnotički privučena nevidljivom silom. Alegorija života u stalnom kretanju i transformaciji postaje progresivno manifestna… Kroz svoj novi rad, Boteljo nas poziva da izaberemo metafizički pogled na čin padanja. Šta znači pasti? Da li to znači nestati ili prepustiti se? Da li je to zaljubljivanje, prelaženje poznatog vrtloga uzbuđenja i osećanja? Komad prikazuje tela nagnuta u pravcu vetra, poput stabljika trave u oluji ili ljude zarobljene u kružnom životnom kretanju“, navodi se, između ostalog, u opisu komada.
Izvođenje, zahtevno za igrače (koreografu su priznali da je ovo fizički najteži projekat koji su radili), traži i koncentraciju i angažman publike. Drugim rečima, dok igrači na sceni padaju i ustaju, u hipnotišućim, repetitivnim pokretima, gledaocu je ostavljeno dovoljno prostora da sam, kontemplirajući, (pre)ispituje i sopstveno shvatanje pada. Da li je to pad pojedinca ili kolektiva (kako god on bio formulisan), da li je ishod manipulacije spolja ili ličnog neuspeha da odovori na (samo)nametnute potrebe i zahteve… Osim toga, i kada pojedinac pokušava da se izbori sa ličnim padom i ustane, da li mu okruženje u tome pruža utehu ili ga sputava (ili i jedno i drugo istovremeno), da li su komunikacija, celovita misao ili religija mogući…
Saosećajući sa igračima, gledalac u njihovim gestivovima i, posebno, na njihovim licima prepoznaje ceo spektar osećanja, od začuđenosti, preko bola, osećanja otpora i nemirenja, potrebe za bliskošću i ljubavlju, pa i požudu, sve do osećanja teskobe i straha.
Sam Boteljo kaže da je publika, kada su komad izvodili prošlog leta, „padanje povezivala sa slabošću, bolom, gubitkom“, da je „delovalo kao da je komad reakcija na sve što se dogodilo sa dolaskom virusa“, ali da to nije imao na umu kada je kreirao koreografiju. Pokušao je, kaže, da postavi psihološka i filozofska pitanja po unutrašnjem diktatu. I ostavlja mogućnost da odgovore na takva pitanja gledalac potraži sam.
Jedan od mogućih ključeva za razumevanje ovog komada ponuđen je i na samom kraju komada, kroz na neočekivan način ispričanu šalu o Ajnštajnu i Bogu.
Igrači trupe Alias i njihov koreograf nakon sat dugog izvođenja pozdravljeni su dugim, iskrenim aplauzom publike. Komad „Normalno“ najavljen je i za sutra na istoj sceni od 19.30 sati.
Publiku 18. izdanja Beogradskog festivala igre već dan kasnije čeka i nastup kompanije Zappala Danza iz Katanije (Madlenijanum, 20 sati), pa dalje po programu 28. i 29. marta predstave Adija Butrusa iz Tel Aviva (Beogradsko dramsko pozorište, 19.30), nastup Alesandra Šjaronija 1. aprila (Atelje 212, 20 sati), tri nastupa kompanije Malpaso iz Havane (od 3. do 7. aprila u Beogradu, Novom Sadu I Gornjem Milanovcu)…
