2
Kada sam bila dete, moj otac, mlad i siromašan romanopisac ispunio je našu nenameštenu kuću knjigama. Za mene su knjige oduvek bile poluživa bića koja kao da su se stalno umnožavala i širila. Uprkos čestim selidbama tokom detinjstva, osećala sam se dobro okružena svim tim knjigama, koje kao da su me štitile.
– Ponekad su mi knjige bili jedini prijatelji – govorila je ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost Han Kang prošle godine.
Odrastala je, kako se prisetila u u ispovesti za britanski „Gardijan„, uz knjige za decu korejskih pisaca, ali i nezaboravno delo „Braća Lavlje srce“ Astrid Lindgren.
– U kasnim tinejdžerskim godinama sve se promenilo. Bila sam zaokupljena čitanjem ruske književnosti, posebno dugih romana Dostojevskog. Ili dela Pasternaka. Ali, promenila me je, kada sam imala 14 godina, priča „Sapyong Station“ Im Čelua. Prikazuje seosku železničku stanicu u gluvo doba snežne noći, a nema protagonista… Bila sam oduševljena i odlučila da postanem pisac – pričala je Kang, otkrivši da je jedini pisac kojem se iznova vraća Borhes.
Tokom života otkrila je i neka druga njoj bitna dela, kakva su „Periodni sistem“ Prima Levija, „Nevidljivi gradovi“ Itala Kalvina, „Dablinci“ Džejmsa Džojsa…
Iako je roman po kojem je do danas bila najpoznatija – „Vegetarijanka“ napisala još 2007. godine, tek kada je 2015. preveden na engleski svi su počeli da pričaju o biseru iz Južne Koreje. Na kraju je za ovaj roman ovenčana Bukerovom nagradom, a pričajući o inspiraciji za ovo delo, koje „kombinuje lepotu sa užasom“, narativu koji je ponekad brutalan i uznemirujuć, uz scene fizičkog i seksualnog nasilja, prisilnog hranjenja i predosećanjem smrti, istakla je:
– Želela sam da se pozabavim pitanjima koja sam imala o svetu i čovečanstvu kroz priču o dve sestre koje u tišini plaču: jednoj koja želi da prestane da bude deo ljudske rase, odbija da jede meso i veruje da se pretvorila u biljku, i drugoj koja želi da spasi svoju sestru od smrti. Kada pišem romane, pokušavam da dođem do kraja pitanja – a ne odgovora – koje me je u početku privuklo da ga napišem. Da bih proniknula u to šta znači biti čovek, bilo mi je neizbežno da prođem kroz tako intenzivne scene i slike.
A kad je dobila Bukera priznala je za Bukerov sajt da su tri godine, koliko je pisala roman, bile izuzetno teško vreme za nju, kao i da nije mogla da nasluti da će jednoga dana stići do toliko čitalaca širom sveta.
– Tada nisam bila sigurna da li ću uspeti da završim roman, opstanem kao spisateljica. Bolovala sam od teškog artritisa u prstima, i morala sam da pišem polako, koristeći olovku, ne prste za tastaturu. Većina ljudi se okreće religiji kada su bolesni, ali za mene je bilo suprotno – govorila je, dodavši:
– No, nekako sam pregurala taj period svog života i završila roman. Obično me pitanja, koja me kopkaju nakon pisanja romana, teraju da odmah počnem da pišem sledeći. I zato sam, nakon „Vegetarijanke“, postavila sebi pitanje – Kako da se pomirimo sa ljudskim životom, koji je tako lep i nasilan u isto vreme?
I odmah posle „Vegetarijanke“ usledio je roman „Human Acts“, koji je još provokativniji i nasilniji – počinje masakrom studenata koji su demonstrirali 1980. godine u južnokorejskom gradu Kvangdžuu. Do detalja u delu opisuje pokolj, ne libi se da piše o prerezanom grlu, o prstima ubijenih koji trule…
– Imala sam devet godina kad se to desilo. Ali, tada nisam bila svesna ničega jer je otac napustio svoj profesorski posao da bi se posvetio samo pisanju i preselio celu porodicu u Seul – sećala se Kang.
Otkrila je sve o masakru u kom je vojska, po naredbi predsednika Južne Koreje Čuna Do Hvana ubila više od 200 demonstranata, kada je imala 12 godina, našavši na gornjoj polici kućne biblioteke sakriven album sa fotografijama.
– Sećam se trenutka kada sam ugledala unakaženo bajonetom lice mlade žene. Samo je nešto puklo u meni. Sve se pretvorilo u ličnu traumu…
Od tada se pitala kako ljudi mogu biti tako nasilni i okrutni, zašto stalno bol, zašto smrt i šta se može učiniti kako bi se stalo na put ekstremnom nasilju.
– Veoma sam srećna što pripadam slobodnoj generaciji: generaciji koja nije morala da se fokusira na društvena pitanja i koja nije stasala u diktaturi.
Prošle godine je na engleski preveden njen hvaljeni roman „Greek Lessons“, poslednje novo delo „We Do Not Part“ predstavila je čitaocima u Južnoj Koreji 2021, koje je prevedeno na francuski, a tek bi trebalo sledeće i na engleski. Tada je nova nobelovka kazala:
– U poslednje vreme mnogo razmišljam o životu. Trebalo bi svi da se vratimo ovom životu, koji nam je dat kao poklon, svidelo se to vama ili ne. I zato bih volela da nastavim da razmatram ideju slavljenja života i pišem o proleću!
Bonus video: Priča o Nobelu
