0
Pred premijeru novog dokumentarca o Fej Danevej u Kanu, "Independent" razmatra kako je glumica iz "Boni i Klajd" bila jedna od najvećih zvezda na svetu, sve dok vremenom nije počela da se pojavljuje u B-filmovima.
Prošlo je gotovo šest decenija otkako je Fej Danevej zaigrala u filmu „Boni i Klajd“ Artura Pena iz 1967. godine, ali njen lik provincijske konobarice i dalje se smatra jednim od najglamuroznijih likova gangstera u istoriji filma. Sa svojom plavom kosom, crvenim ružem za usne i neodoljivim nestašlukom, znali ste da je problematična, piše „Independent„.
Boni Parker, koja se udružila sa Klajdom (Voren Biti) kako bi započeli sa serijom zločina, bila je pljačkaš banki iz doba Velike depresije, ali je ipak, sa svojim izraženim jagodicama i prodornim očima, imala neprikosnovenu eleganciju. Nije postojala druga osoba koja bi mogla da nosi beretku i puši cigaru poput nje. Čak je i umiranje prilikom kiše metaka iz mitraljeza izgledalo šik, kao deo sporog, avangardnog performansa. Ovo je bio njen treći film i pretvorio ju je u internacionalnu zvezdu.
Tada kao novajlija bila je jednako prepoznatljiva na ekranu kao i bilo koja stara holivudska legenda poput Garbo ili Džoan Kraford (koju je kasnije igrala), a ipak je bila moderna, izgledajući kao da je upravo izašla iz filmova francuskog novog talasa. Ona i Biti su se savršeno dopunjavali. „Oni su mladi, zaljubljeni su, i ubijaju ljude!“ glasio je reklamni slogan za film koji je, nakon kilavog početka u američkim bioskopima, postao ogroman hit.
Nije bilo iznenađenje što je ova glumica rođena u Floridi nastavila da osvaja brojne nagrade i da se pojavljuje uz najveća imena svoje ere. Tokom kasnih 60-ih i tokom 70-ih, bila je na samom vrhu Holivuda, radeći sa, i često nadmašujući, glumce poput Bitija, Stiva Mekvina, Roberta Redforda, Dastina Hofmana i mnogih drugih.
Sada, sa 83 godine, Danevej će kasnije ovog meseca biti u Kanu na premijeri dokumentarca „Faye“, Lorana Buzoroa, o njenom životu i karijeri. Film uključuje intervjue sa obožavaocima i saradnicima, uključujući Mikija Rurka, njenog partnera iz filma „Barska mušica“ iz 1987, i Šeron Stoun, koju je pratila na premijeri filma „Niske strasti“. „Sada si velika zvezda i svi mogu da te poljube u dupe“, rekla joj je Fej nakon što je film doživeo ovacije. U dokumentarcu se takođe dotiču njeni problemi sa mentalnim zdravljem i bipolarnim poremećajem.
Nova knjiga koja beleži jedan od njenih najpoznatijih neuspeha „With Love, Mommie Dearest: The Making of an Unintentional Camp Classic“, takođe će uskoro biti objavljena. Film „TV mreža“ (1976), za koji je osvojila Oskara za najbolju glumicu za svoju ulogu nemilosrdne ambiciozne izvršne direktorke TV stanice, ponovo će biti pušten ovog leta. „Kineska četvrt“ Romana Polanskog (1974), u kojem igra fatalnu ženu u Los Anđelesu 30-ih, proslavlja svoju 50. godišnjicu.
Dakle, zvezda „Boni i Klajd“ ponovo je u centru pažnje i mnogi smatraju da joj to i pripada. Ipak, nemoguće je ne primetiti iskrivljen oblik njenje karijere ili činjenicu da je prošlo mnogo godina otkako je snimila zaista zapamćen film. Nakon „Mommie Dearest“ (1981), gde je igrala zlokobnu majku Džoan Kraford koja teroriše svoju ćerku, vodeće uloge kao da su nestale.
Priča o Danevej služi kao opomena o tome kako Holivud često marginalizuje snažne žene. Retko je prihvatala simpatične uloge i uvek se borila za sebe, čak i protiv autokratskih reditelja poput Ota Premingera i Romana Polanskog. Na kraju, kažnjena je za svoju nezavisnost.
„Igrala sam urbane, sofisticirane, neurotične žene“, kasnije je komentarisala Danevej o „jakim, koja se protive konvencijama“ ulogama koje je tražila. „Nisam bila starleta i neka lepotica bez mozga.“ Umesto toga, uvek je bila birana za likove koji „guraju granice“.
Niko nije imao prigovora na njene nastupe. Bila je duhovita u ulozi vitke i neodoljivo glamurozne istražiteljke osiguranja, „kao ženski Džejms Bond, sa skupom haljinom“, kako je opisala lik, prateći i zaljubljujući se u zgodnog milionera lopova Mekvina u filmu „Afera Tomas Kraun“ (1968). Kao psihološki oštećena Evelin u filmu „Kineska četvrt“, na početku deluje hladno, arogantno i razmaženo, ali tada publika otkriva seksualno zlostavljanje koje je njen lik pretrpeo i koliko je zapravo ranjiva. U filmu „TV mreža“, kao odlučna izvršna direktorka TV stanice na kraju postaje nesrećna figura, neko ko je toliko opsednut svojom karijerom da je nemoćan da zaustavi raspad svog privatnog života.
Kako je starila, bila je označena kao „teška“ i tretirana je kao da je slična nezgrapnim likovima koje je tako često portretisala na ekranu. Bilo je priča o njenom bahatom i čudnom ponašanju na setu. Piter Biskind piše u knjizi „Easy Riders Raging Bulls“ da je tokom snimanja „Kineske četvrti“, prema više izvora, imala „naviku da piški u kante za đubre umesto da ode do svoje prikolice“. Biskind je priznao da je kada su je pitali o njenim navikama mokrenja, rekla da se ne seća na to da je prljala kante, ali se trač proširio.
Kako Danevej jasno ističe u svojoj autobiografiji, njen perfekcionizam je kontinuirano igrao protiv nje. „Činjenica je da muškarac može biti težak i ljudi mu aplaudiraju što pokušava da uradi posao što superiornije… a žena može da pokuša da to uradi kako treba i ona je problem.“
Njena uloga kao roditelja zlostavljača u filmu „Mommie Dearest“, biografskom filmu zasnovanom na knjizi usvojene kćerke Džoan Kraford, jasno je narušila njen ugled. Ovo je bio film sa velikim budžetom koji je bio kritikovan tokom procesa montaže i brzo je postao predmet podsmeha.
Mediji su postali sve neprijateljskiji prema njoj. Pogledajte na internetu i naći ćete mnogo priča o njenim ispadima, napadima na članove ekipe koji joj stoje na putu ili šamaranju tehničara
Najgore od svega, sredinom devedesetih, Danevej je preživela veoma javan sukob sa britanskim kompozitorom i pozorišnim menadžerom Endrjuom Lojdom Veberom. On ju je angažovao kao stariju filmsku zvezdu Normu Dezmond u pozorišnoj verziji „Bulevara sumraka“, ali je zatim otpustio. Priča je procurela da njen pevački talenat nije bio na nivou, ali je ona podigla tužbu tvrdeći da je pravi razlog njenog otpuštanja bio taj što je predstava gubila novac i da je tražio izgovor da je skloni. Na kraju su se dogovorili, ali to je bilo ponižavajuće iskustvo.
U svojoj autobiografiji, Danevej piše o saradnji sa Beti Dejvis u TV filmu „The Disappearance of Aimee “ (1976) i o lošem odnosu sa njom. Holivudska legenda bila je izuzetno ljubomorna što Danevej ima glavnu ulogu i potrudila se da je potkopava. Godinama kasnije, Dejvis je i dalje ogovarala u TV emisijama. „Bila sam samo meta njenog besa prema jednom grehu koji Holivud nikada ne oprašta svojim glavnim damama – starenju“, zaključila je Danevej o antagonistčkom ponašanju svoje koleginice.
Sada je Danevej u poziciji Beti Dejvis i prikazuje se kao osoba sa ogorčenim stavom. Ali tako je ne gleda italijanski producent i reditelj Luis Nero, koji je sarađivao s njom na dva filma, „Čovek koji je nacrtao Boga“ (2022), u kojem je igrala zajedno sa Frankom Nerom i Kevinom Spejsijem, i „Bes“ (2008). On govori o njenoj skromnosti i ljubaznosti prema njemu kao mladom filmskom stvaraocu. „Kada sam je upoznao 2008, odmah sam shvatio da je legenda. Učinila me je da budem veoma opušten“, rekao je za „The Independent“.
Međutim, očigledno je da je Fej zapala u sumrak sveta B-filmova i evropskih umetničkih filmova sa niskim budžetom. Zato su povratak filma „TV mreža“ i prikazivanje novog dokumentarca na festivalu u Kanu tako dobrodošli. Već je vreme da se publika seti vremena pre „Mommie Dearest“, kada je pružala niz sjajnih uloga u nekim od najboljih filmova ikada snimljenih.