„Alen Ginzberg je govorio u ime cele jedne generacije“

Podeli:
Foto:Jean-Pierre Couderc / Roger Viollet / Profimedia

Nije iznenađujuće što je na kraju Ginzberg postao najpoznatiji predstavnik Beat pokreta. Pogotovo što je putovao po celom svetu i što ga je njegov provokativni antikonformizam često stavljao u centar kontroverzi i skandala, kaže u intervjuu za Nova.rs Žan Portante, pisac knjige o Alenu Ginzbergu.

Nedavno je gost Beograda bio luksemburški književnik Žan Portante (1950), pisac knjige “Alen Ginzberg Druga Amerika” (prevela sa francuskog Kristina Bojanović, Karpos,). On je UK Parobrodu pričao o svojoj knjizi koja je posvećena legendi bitničkog pokreta, pesniku, subverzivnom vođi i čuvaru “druge“, podzemne Amerike. Ginzberg je bio buntovnik, aktivista, mirotvorac, učitelj, budista, autor manifesta Beat generacije i Hipi pokreta, o čijim delima je FBA sačinila pozamašan dosije.

Ova knjiga pruža drugačiji uvid u biografiju Alena Ginzberga, epohu Beat kulture i Flower Power, ali i njegovih saboraca kao što su: Borouz, Keruak, Ferlingeti, Kasadi i mnogi drugi. Žan Portante je do sada napisao pedesetak knjiga, romana, priča, drama, eseja i poezije i puno je prevođen. Živi u Parizu.

Foto: Philippe Matsas

– Alena Ginzberga sam upoznao 1986. godine, na festivalu poezije u Strugi, u Makedoniji. Tek sam počinjao da ulazim u svet pisanja, pošto sam objavio nekoliko bojažljivih knjiga poezije. Tražio sam svoj jezik, i modele. Zanimalo me je šta bi se moglo nazvati drugom avangardom 50-ih i 60-ih. Novissimi u Italiji, pesnici oko časopisa “Tel Quel” u Francuskoj, bečka škola sa Jandlom, itd. Živeo sam u Parizu, a moj prijatelj pesnik, koji je bio blizak američkoj Beat generaciji, naterao me je da čitam Ginzberga, ali i druge američke pesnike, od Vitmena do Vilijama Karlosa Vilijamsa, preko Ezre Paunda. Ginzberg me je zainteresovao jer je govorio za čitavu generaciju sa kojom sam se donekle identifikovao krajem 1960-ih. Vreme “Flower Power” i traženja alternativnih načina života, seksualno oslobođenje, pokret protiv rata u Vijetnamu, protiv atomske bombe, ubistva Kenedija i Martina Lutera Kinga – kaže na početku intervjua za Nova.rs Žan Portante.

Kako ste došli na ideju da napišete knjigu o Ginzbergu?

– Nikada nisam mislio da ću jednog dana pisati o Ginzbergu. Pre nego što sam ga upoznao, pročitao sam dve njegove knjige, “Urlik” i “Kaddish”. Znao sam, naravno, da je on jedna od vodećih ličnosti američke kontrakulture. Ali susret sa njim u Strugi me je izazvao. Tu je bio čovek koji je pio mleko, a koji je ceo život živeo neumereno. Ali po povratku sam ga zaboravio jer mi je nešto drugo postalo važno. Otišao sam da živim u Havanu, gde sam ostao tri godine, i trebalo je da se otkrije ceo latinoamerički kontinent, sa njegovom literaturom, njegovom muzikom, svojim bioskopom, njegovim slikarstvom.

Desilo se da me je u junu 1997, dva meseca nakon Ginzbergove smrti, moj izdavač, znajući da sam ga upoznao, pitao da li želim da napišem biografski esej o njemu. oklevao sam. Zatim, sledeće godine, pozvan sam u Njujork na pesnički skup povodom prve godine Ginzbergove smrti. Trebalo je da se održi u Central parku, ali je pljusak to onemogućio. Odseo sam u hotelu Chelsea, i tamo sam, sam u svojoj sobi, odlučio da počnem da pišem ovu knjigu.

Foto: Promo

Zašto je knjiga napisana kao direktno obraćanje Ginzbergu? Verovatno postoji neki konkretan razlog?

– Knjiga je izgrađena u binarnom kretanju, na dve šine. Menjaju se poglavlja koja su striktno biografska – morao sam da uradim dosta istraživanja postojećih biografija, uglavnom objavljenih u Sjedinjenim Državama – sa poglavljima u kojima se pretvaram da se direktno obraćam Ginzbergu. Kao da je stajao ispred mene i želeo sam da čujem od njega šta misli o onome što su njegovi biografi pisali o njemu. U Strugi je to uspela da uradi kubanska pesnikinja Merilin Bobes, još za života, pitajući ga šta misli da su pravi razlozi njegovog proterivanja sa Kube februara 1965. Odgovor možete pročitati u mojoj knjizi. Možda je to ono što mi je dalo ideju o binarnoj strukturi.

S jedne strane bile su činjenice, s druge strane njegov komentar činjenica. Ja ga, naravno, nisam mogao direktno intervjuisati pošto je upravo bio umro. Stoga sam koristio njegove dnevnike, njegovu prepisku i njegove knjige u poglavljima u kojima razgovaram s njim. Ja sam romanopisac, a ne biograf. Ovu knjigu sam konstruisao na isti način na koji konstruišem svoje romane, gde uvek ima nekoliko naratora. A Ginzberg je glavni lik, okružen svima onima koji su bili deo Beat generacije.

Alen Ginzberg je neko ko je najduže gurao ideje povezane sa Beat pokretom. Može li se reći da je on definitivno bio neko ko je zapravo držao sve te ljude i ideje na okupu i od toga napravio mit?

– Mislim da je mit nastao sa “Na putu” (On the Road) Džeka Keruaka, gde se pojavljuje većina protagonista Beat generacije. To je mit o rađanju. Pretvorila je Keruaka u legendarnu figuru, u tradiciji Remboa ili Džejmsa Dina. “Na putu” je manifestni roman ove generacije. Tu su sve ključne ličnosti pokreta: Barouz (kao Old Bul Li), Alen Ginzberg (Karlo Marks), Nil Kasadi (Din Morijarti). Upravo je Kasadi, u Ginsbergovim očima, najbolje oličavao duh čitave generacije u svom načinu života, njegovoj spontanosti, bezbrižnosti, ekscesima i seksualnosti.

Ali Keruak je umro u ranoj mladosti 1969. A Ginzberg ga je nadživeo skoro trideset godina. Dakle, nije iznenađujuće što je na kraju postao najpoznatiji predstavnik Beat-a. Rekao bih najpolitičniji. Pogotovo što je putovao po celom svetu i što ga je njegov provokativni antikonformizam često stavljao u centar kontroverzi i skandala. Počelo je sa zabranom “Urlika” kada je objavljen u SAD. Sada, ako želite nekoga da učinite poznatim, izvedite ga na sud. Ja to zovem Bodlerov sindrom: ko se seća imena sudije koji mu je naredio da ukloni pesme iz “Cveća zla”? Ali ne zaboravimo treći lik, Barouz. On je očigledno bio referentna ličnost za ostale, neka vrsta duhovnog oca.

Jack Kerouac Foto: Everett Collection Col / Everett / Profimedia

Da li je Beat generacija zapravo prava preteča rokenrola i hipi ideologije?

– Mislim da se sve to dešavalo uporedo. To je deo Zeitgeista, onoga što je bilo u vazduhu u to vreme. Ginzbergov “Urlik” je prvi put javno pročitan u Six Gallery u San Francisku u oktobru 1955. i objavljen 1956. od strane Ferlingetija, “Na putu” je izašao 1957. Ali rokenrol je već bio tu. “Rock Around the Clock” Bila Hejlija datira iz 1952. Godine 1956. njegova pesma “See You Later Alligator”, koju je otpevao sa svojom grupom The Comets, bila je među prvih deset u Sjedinjenim Državama. Već 1951. postojala je radio emisija pod nazivom Moondog’s Rock and Roll Party. Što se tiče Elvisa Prislija, on je počeo da snima 1953. Bio je i debi izvesnog Roberta Alena Cimermana, alias Boba Dilana, 1959. godine, ali to je druga stvar. Rokenrol potiče od ranije muzike, između ostalih, ritam & bluza, koji se pojavio 1940-ih u afro-američkim krugovima, a od kojih je rokenrol na neki način bela verzija.

Dakle, nema stvarnog uticaja između beat generacije i rokenrola. Veze između beat-a i hipi pokreta, s druge strane, izgledaju mi malo očiglednije i složenije. Keruakova knjiga “Na putu” bila je skoro Biblija za hipike, iako Keruak nije imao mnogo simpatija prema njima. Oni su, zauzvrat, Barouza i Ginzberga dobrim delom smatrali previše elitnim, previše intelektualnim. Ipak, mislim da su uticali jedni na druge. Najviše ih je spojio pacifizam, „vodite ljubav ne rat“, odbacivanje rata u Vijetnamu i odnos prema drogama.

Lorens Ferlingeti i Alen Ginzberg Foto: Marion Kalter / akg-images / AKG / Profimedia

Nedostaje mi samo jedan segment u vašoj knjizi, kada je Alen Ginzberg promovisao Hare Krišna pokret i njihovog vođu Šrila Prabhupadu u kasnim 60-im. Mislite da to nije važan deo?

– Prošlo je više od dvadeset godina otkako sam napisao ovu knjigu, iako ona tek sada izlazi u Srbiji, i ne sećam se svih detalja. Ali mislim da se sećam osećanja da bih, ako bih se upustio u vezu između Ginzberga i Šrila Prabhupadovog Hare Krišna pokreta, morao da dodam celo poglavlje svojoj knjizi. Duga istorija Hare Krišne. Njegovo širenje u Sjedinjenim Državama. Hipi pokret koji je to usvojio, itd. Ali u pravu ste što govorite o ovom odsustvu u mojoj knjizi.

Šrila Prabhupada je bio od stvarnog značaja u Ginzbergovom životu kasnih 1960-ih. Upravo je on uveo pevanje Maha-mantre ili Hare Krišna na Zapad, u Sjedinjene Države uostalom, kada je stigao u Njujork 1966. Tada ga je Ginzberg upoznao. I nije mogao a da mu se ne dopadne. Pogotovo što je mnogo ranije putovao Indijom i razvio duboku srodnost sa kulturama koje je tamo pronašao. Otkako je upoznao Šrila Prabhupadu, Ginzberg je često počinjao svoje recitale pevanjem Hare Krišna na svom harmonijumu. Ima mnogo toga da se kaže o njihovoj vezi. Ali sa ograničenim brojem stranica koje sam imao na raspolaganju, morao sam da biram.

Pripadnici Beat pokreta su zanimljivi i po tome što su skoro svi imali gej iskustva, čak i oni koji su bili heteroseksualni. Možemo li to objasniti potrebom da se i na taj način ruše granice?

– Istina je da je u rušenju tabua seksualno pitanje, a time i homoseksualnost ili biseksualnost, odigralo veliku ulogu. Bio je to još jedan način da se kaže ne dominantnoj ideologiji i američkom puritanizmu. Ginsberg je veoma rano, još kao dete, kada nije znao da će biti na čelu protestnog pokreta, osetio da ga više privlače dečaci nego devojčice. Pokušao je kasnije, primoran od sistema, da se vrati u normalu ulaskom u odnose sa ženama, ali je u osnovi bio homoseksualac. Zato je želeo da se udruži sa Kasadijem, u kog se ludo zaljubio. Ali Kasadi je bio previše poletan za njega. Previše nestalan. Previše neuhvatljiv, iako je na kraju oženio Kerolin Robinson.

Sa Petrom Orlovskim stvari su išle mnogo bolje. Ne samo da je postao njegov ljubavnik, već i asistent, a preko četrdeset godina su zajedno putovali svetom. Drugi veliki homoseksualac ​​iz Beat generacije bio je, naravno, Barouz. Džek Keruak je, međutim, iako je verovatno imao nekoliko homoseksualnih iskustava, ostao heteroseksualan, čak i ako njegov odnos sa Ginzbergom ponekad može izgledati dvosmislen.

William Burroughs Foto: Mbr / Zuma Press / Profimedia

Da li je bitnička književnost popularna u Francuskoj?

– Ako se pitanje odnosi na današnji dan, bez oklevanja ću reći da nije. I mislim da je svuda tako, pa i u Srbiji. Autore Beat generacije danas mladi jedva da čitaju. Za njih su bitnici deo muzeja. Oni imaju druge brige. Nisu skloni da dovode u pitanje sistem. Oni uživaju određene slobode, na primer u seksualnosti, koje uzimaju zdravo za gotovo. Nisu spremni da izađu na ulice protiv rata. Uzgred, nisu ni odrasli. Takođe zavisi od toga šta podrazumevate pod ‘popularno’. Da li kao Bitlsi, na primer? Ili je to više ograničena popularnost o kojoj govorite?

U vreme pojave Beat-a u Sjedinjenim Državama, krajem 50-ih i početkom 60-ih, prijem u Francuskoj bio je prilično mlak. Mnogi „zvanični“ pesnici, predvođeni Alanom Boskeom, odbacili su pokret od samog početka, nazivajući Ginzbergovo urlanje prdežom. Ipak, Barouzova kultna knjiga “Goli ručak” prvi put je objavljena u Francuskoj, u izdanju Olimpija presa, koja je bila navikla da predstavlja subverzivne knjige. Tamo je Nabokov izdao “Lolitu”. I mnogi bitnici su proveli duge periode u Parizu, gde su im avangardni pesnici i izdavači otvorili vrata. Nasuprot tome, model američke kontrakulture u velikoj meri je usvojio studentski pokret ’68, koji je bio, pre svega, anti-autoritaran. Radovi tri glavna protagonista Beat generacije su, naravno, naširoko objavljivani u Francuskoj.

Na čemu radite trenutno, pišete li novu knjigu?

– Krajem godine u Luksemburgu će biti objavljen moj roman “La Mediterranee, une derniere fois”, koji zatvara trilogiju. Dakle, ja sam u periodu čekanja. Ali započeo sam novu knjigu pesama koju se nadam da ću završiti krajem godine, sa radnim naslovom “Mirisni panter”, aluzijom na Dantea. Već neko vreme radim i na novoj predstavi. Istovremeno, bavim se prevođenjem tridesetak pesama Pola Celana, što nije mali zadatak. I već mogu da najavim da će sledeće godine, ako sve bude kako treba, u Srbiji biti objavljen prevod mog romana “Mrs Haroy ou la mémoire de la baleine”, koji je napisan 1993. I objaviće ga, kao i Ginzberga, izdavačka kuća Karpos.

Bonus video: Hrvatski pisac, leksikograf i istraživač Vlaho Bogišić

Komentari

Vaš komentar