Život ruskog Njujorka više nije fokusiran na ozloglašeni Brajton Bič. Sve se raspršilo po interesima i talasima. Ja pripadam Trećem, Brežnjevljevom talasu, tada je bila plima, a sada je već krenuo Četvrti, Putinov talas. Svi oni imaju svoje karakteristike, ukuse i interesovanja, kaže u intervjuu za Nova.rs slavni ruski emigrant u Americi Aleksandar Genis.
Aleksandar Genis (Rjazanj, 1953) je poznati ruski pisac i esejista koji živi u Americi više od 40 godina. Nakon što je diplomirao na Letonskom državnom univerzitetu u Rigi (tadašnji Sovjetski Savez, današnja Letonija), emigrirao je 1977. u SAD. Karijeru je započeo u Njujorku, gde se profesionalno formirao kao književni kritičar i esejista, radeći kao urednik publikacija na ruskom jeziku i vodeći kulturnu rubriku ruskog radija. U Americi je sarađivao sa ruskim piscima emigrantima Josifom Brodskim i Sergejem Dovlatovim. Kolumnista je u ruskim liberalnim novinama „Novaja Gazeta“. Njegove knjige se redovno štampaju i u Srbiji u izdanju izdavačke kuće Geopoetika, baš kao i poslednja knjiga eseja „Koža vremena“ koja izašla ove godine u prevodu Meline Panaotović.
Gospodine Genis, kakva vam je bila ova godina, da li ste zadovoljni?
– Nikad se ne žalim na staru godinu, da ne kaže novoj. Osim toga, dugo nisam sumirao rezultate. Do starosti shvatite da život nije kvantizovan i da se ne povinuje kalendaru.
Vaša knjiga eseja “Koža vremena” je pravo osveženje kada su u pitanju kratka zapažanja stvarnosti. Lucidno i inteligentno oskuškujete promene koje se dešavaju u svetu i društvu. Kako pronalazite teme i koliko dugo pišete svoje članke?
– Hvala vam. Ja ne nalazim teme, već one mene. Dovoljno je da otvoriš oči, načuliš uši i ukočiš se na mestu, da se današnji dan ispolji na svoj način. Slučajna primedba, aktuelan film, važan broj ili uporna misao koja je doletela sa novinske stranice. Tako je poslednji ovogodišnji esej (o vrednosti besposlice i krize rada) nastao iz natpisa na prodavnici „Traži se prodavac“.
U kakvom okruženju živite u Njujorku? Da li su to uglavnom ruski emigranti, intelektualci, ili je to nekada bilo u doba Dovlatova?
– Moje okruženje se smanjuje pred našim očima. Bio sam najmlađi u svom krugu, a sada moram stalno da pišem nekrologe starim prijateljima. Dovlatov je bio prvi među mučenicima.
Koliko ste se navikli na Amerikance svih ovih godina? Vidite li sebe kao jednog od njih ili Rus zauvek ostaje stranac?
– Sad ne znam šta znači biti Rus ili Amerikanac. Lakše mi je da se identifikujem sa dva grada koja su mi podelila život. Tu je Riga sa svojom drevnom arhitekturom i prirodom severne Evrope i Njujork, koji je Bodrijar s razlogom nazvao „veštački satelit Zemlje“. Što se Rusije tiče, za mene je ona domovina mog jezika, šta god to značilo.
Kako danas živi rusko stanovništvo u Njujorku, kakav je to svet? Koliko vas je, imate li svoja okupljanja, druženja, kulturu?
– Život ruskog Njujorka više nije fokusiran na ozloglašeni Brajton Bič. Sve se raspršilo po interesima i talasima. Ja pripadam Trećem, Brežnjevljevom talasu, tada je bila plima, a sada je već krenuo Četvrti, Putinov talas. Svi oni imaju svoje karakteristike, ukuse i interesovanja. Ali sa sunarodnicima se i dalje srećem na slovenskim propovedaonicama, otvaranjima, premijerama, u mom omiljenom klubu-restoranu „Samovar“, čiji je vlasnik, nažalost, preminuo na kraju ove opasne godine.
Spomenuo sam Dovlatova, vaša knjiga o njemu je fantastična biografija jednog prijatelja. Kakav je zapravo bio Dovlatov, bez idealizacije i romantizacije?
– Protekle godine ruski svet je proslavio njegov 80. rođendan – tako bogato, kao što se to dogodilo samo sa još jednim emigrantom u Njujorku – Brodskim. Zajedno predstavljaju najbolju rusku književnost svoje generacije. To znači da je Sergej odrastao za 30 posthumnih godina. Sada se navodi bez navodnika. Utoliko je teže vratiti njegovu nemitologizovanu sliku. Ovo radim od dana kada sam napisao prvi nekrolog Dovlatovu. Ove godine je izašlo novo, čini se, osmo izdanje knjige koju ste spomenuli, znatno prošireno i znatno dopunjeno. Ali Sergej se pokazao neiscrpnim – bio je tako teška osoba.
Već dugo imate svoju publiku u Srbiji, da li dobijate reakcije čitalaca, da li vam se javljaju?
– Jednom mi je na beogradskom aerodromu prišla monahinja i zahvalila mi se na knjizi koja joj se dopala. Ovog događaja se setim svaki put kada pomislim na svog izdavača i prijatelja Vladislava Bajca, koji mi je doneo izuzetno aktivnu srpsku publiku.
O čemu sada pišete, šta vas trenutno okupira?
– Imam projekat koji će se završiti u novogodišnjoj noći – „Sveti kalendar kulture“, u okviru kojeg sam proslavio posebne praznike i rođendane meni važnih junaka književnosti i umetnosti. Rukopis ću 1. januara poslati Bajcu i Geopoetici, kao što sam navikao da radim već dobru trećinu veka.
Šta danas volite da čitate? Šta je vama interesantno? Kakav je Zahar Prilepin, ili Džonatan Frenzen? Knausgor? Da li vas je nešto od toga dotaklo?
– Prvog ne čitam i nemam nameru, nisam još stigao do poslednjeg, ali smatram da je Franzen najuspešniji autor u klasičnoj tradiciji. Ali ja odavno više volim nefikciju, ako ne govorimo o mojim prijateljima Tatjani Tolstoj, Vladimiru Sorokinu i Viktoru Pelevinu, čiju svaku knjigu čekam sa radošću i uzbuđenjem.
Kako ste prošli kroz period korone? Koliko je ceo ovaj period pandemije uticao na vaš život?
– Kovid je poslužio kao katalizator svih procesa koji su započeli pre njega. Karantin nas je konačno otrgnuo od stvarnog – opipljivog – sveta. Zato je „taktilno“, relativno rečeno, iskustvo postalo posebno vredno. Umorni od virtuelnog postojanja, žudimo za potpunom percepcijom okoline. Konkretno, željan sam da ponovo otkrijem svet – na kraju krajeva, nisam leteo avionom više od dve godine.
Bonus video: Najlepši snimci jedne Beograđanke na proputovanju oko sveta
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar