0
Skerlić je često bio plen ženskih uticaja koji su se neštedimice upravljali na njega, možda baš zato što je njegova inteligencija bila tako visoka, i prema tome nesposobna da siđe na nivo njihova lukavstva i niskosti, a i - zato što je u velikoj meri bio rob svojih čula, piše supruga velikog književnika Klara Skerlić.
Švajcarkinja Klara, i sama intelektualka, tek nakon prerane smrti našeg velikog književnika, a supruga joj Jovana ohrabrila se da otkrije odnose sa mužem, njihove navike, sukobe… Sve je to u memoare „Moj život sa Jovanom Skerlićem“ sklopila autorka Slavica Garonja, objavivši ih u izdanju Akademske knjige.
Ljubaznošću izdavača donosimo u nekoliko nastavaka odlomke iz knjige:
Treba da kažem takođe da se nikad nisam pokazala radoznala za ono što je on mogao da radi kad je bio bez mene. Ja ne bih nikad pristala, kao što rade mnoge žene (gotovo većina), da uhodim svoga muža; to je postupak kojim se, kako mi se uvek činilo, sami unižavamo, kao onaj koga uhodimo. Ja nalazim da samo neograničeno poverenje priliči gordosti i dostojanstvu žene, i kad onaj koji uživa ovo poverenje to zloupotrebi, onda, po mome mišljenju, to treba da znači da nije ni vredno uhoditi ga. Može se učiniti da ja ovde ispovedam principe nešto isuviše gorde i ne vrlo praktične žene; ali utoliko gore; i rođeni smo kao što smo rođeni, i koliko mi oportunizam izgleda nužan, koristan i ponekad neophodan u oblasti politike, čini mi se odvratan u izvesnim drugim oblastima. Ne treba ipak misliti da je Skerlić bio isključivo materijalista u pogledu ljubavi; uloga mašte doprinosila je takođe dobrim delom njegovim ushićenjima; on je bio strastveni obožavalac lepote (pod uslovom da nije bila isuviše eterična). I on je bio u stanju da se silno ushiti pred kakvim lepim portretom žene, u nekom muzeju. Ono što je bilo naročito fatalno, u Skerlićevom slučaju, jeste to što je on bio vrlo slab u pogledu žena. On nije davao otpora, on se predavao. Žene su mu se mnogo udvarale. Ja ne verujem, međutim, da je on izazivao prave i iskrene strasti; prava strast žena ne poklanja se rado ljudima koji unose cinizma u svoje shvatanje ljubavi, i kod kojih je osećanje nesigurno, nestalno, podložno spoljnim uticajima (stranim i najčešće koristoljubivim) skoro nesposobno za koncentrisanje i istinsku vernost. Ali njegova ličnost je, izvesno, bila takva da je mogla da izazove želju, divljenje i, naročito i pre svega, ona je mogla izazvati račune, tj. nade i planove zasnovane na računu.
Skerlić je bio redak čovek, ono što se običnim jezikom zove dobra partija, on je predstavljao i naročito lepu karijeru, i izazivao znatne nade u budućnost. Mnoge su žene prirodno vodile računa o tome, i, udvarajući mu se, trčeći za njim, opsedajući ga, mogle su biti pokretane nadom da će, skrivenim i potajnim sredstvima, uspeti da se udaju za njega. Žensko lukavstvo je veliko; ono se usavršavalo u zavodničkom zanatu još od Evina vremena. Čovek je isuviše jednostavan u poređenju sa ženom; on je uz to i sujetan; on je tvrđava koja se ne osvaja topovima, ali vrlo lako laskanjem. Ako je neka žena samo nešto malo vešta i, naročito, spletkašica, biće joj uvek lako da čoveka na koga je bacila oko navede da veruje da ga želi jedino radi njegove ličnosti, kad je to u stvari radi njegove karijere i drugih preimućstava do kojih je on u stanju da dođe; i kad je čovek koji je u pitanju još i izuzetno rob čula, trud će biti utoliko lakši, jer se ta vrsta ljudi čulima hvata isto tako lako kao muve lepkom.
Odmazda „slaboga pola“
Najinteligentniji čovek biće uvek prost glupak u poređenju s najlukavijom ženom. I to bi se moglo nazvati odmazdom „slaboga pola“. Od legendarne Samsonove kose – jedna vešta nevaljalica umeće uvek sebi da napravi periku, i ukoliko je čovek sujetniji zbog svoje bujne kose, utoliko će biti lakše saseći mu je. I to se može uzeti za uzrok što je čovek u suštini plemenitiji od žene; lukavstvo je niži deo, neugledniji deo inteligencije; čovek radije zauzima gornje prostorije ove poslednje. Ali uprkos tome, ili možda upravo zbog toga, čovek je pravi gospodar samo u oblastima gde se žena odriče da vrši svoj uticaj, i u onima gde je njen intelektualni nivo sprečava da vrši svoj uticaj.
Skerlić je često bio plen ženskih uticaja koji su se neštedimice upravljali na njega, možda baš zato što je njegova inteligencija bila tako visoka, i prema tome nesposobna da siđe na nivo njihova lukavstva i niskosti, a i – zato što je u velikoj meri bio rob svojih čula. Skerlić je, mada feminista, na političkom polju bio uostalom tvrdo ubeđen u urođenu inferiornost žene, i on mi je često navodio kao primere izvesne narode gde mu se činilo da je kontrast između nivoa čoveka i žene bio neobično upadljiv. U njegovu feminizmu primećivalo se, kako izgleda, izvesno odsustvo logike. Što se tiče mog ličnog slučaja, ja nisam htela da se poslužim prema Skerliću moćnim oružjem koje svakoj ženi pruža čovekova sujeta. Nisam htela i nikad mu nisam laskala. (Nisam bila u pravu što mu nikad nisam laskala i bila sam takođe neoprezna da ga kritikujem i analiziram, možda sa suviše malo ustručavanja, ili u svakom slučaju sa suviše mnogo iskrenosti.) Ljudska mudrost uvek je tvrdila (s pravom) da su nam oni prijatelji svakako najkorisniji, ako ne najbolji, koji nam govore istinu, dakle, što se podrazumeva, oni koji nam pomažu da vidimo svoje pogreške i nedostatke.
Što se mene lično tiče, nikada ne kritikujem ljude prema kojima sam ravnodušna, njihove mane i nedostatke, ako zbog toga ne moram lično da trpim; sa gledišta prostog ličnog interesa, mane i nedostaci onih prema kojima smo ravnodušni ne bi dakle, tre- balo da nas se tiču kad zbog njih neposredno ne trpimo. Isto tako vidimo da se većina ljudi, u sličnim prilikama, mudro uzdržava od otvorene i neposredne kritike, pošto im njihov egoizam ne dozvoljava da sebi stvaraju neprijatelja bez potrebe i bez koristi, vodeći vrlo dobro računa o tome da svaki neprijatelj predstavlja negativnu cifru u bilansu naše imovine i snage, dok svaki prijatelj predstavlja pozitivnu cifru, a svaki neutralan čovek jednu prostu bezopasnu nulu. Da bi se kritikovalo tamo gde čovek nije lično neposredno zainteresovan, potrebna je ogromna hrabrost i ogromno poštenje, fanatična ljubav prema istini koja se graniči gotovo s naivnom plemenitošću Don Kihota; ili je pak potreban je bar ogroman kult za Apsolutno, tj. fanatizam ljubavi prema Apsolutnom.
Eto, ta fanatična ljubav prema Apsolutnom, ta fanatična ljubav za savršenstvo, uvek je na nesreću (ili sreću?) sačinjavala osnovu moga bića. U stvari, ja to nisam sama primetila; to je učinio drugi, otmeni Bogdan Popović, isto toliko veliki psiholog koliko i naučnik, koji mi je jednog dana, u toku razgovora, otkrio formulu suštine moga bića. On mi je rekao: „O, Vi, Vi hoćete Apsolutno; znate…?“ – izraz njegove fizionomije je govorio: „To znači suviše tražiti na zemlji“. Znam dobro da mi sami ne možemo ni tražiti, niti ostvariti apsolutno na zemlji; ali se tome može bar težiti, to se voleti, fanatično čak. Težnja za apsolutnim, to je glavno sredstvo, osnovni pokretač progresa, barem istinskog progresa. Kad nam ta svetlost ne bi treperila pred očima usred tame, neodređena, ali ipak uvek prisutna, mi nikad ne bismo izišli iz nizina koje nastoje da nas drže u ropstvu; put ka visinama osvetljen je isključivo tom jedinom svetlošću. Dopuštena nam je, dakle, ta fanatična ljubav za Apsolutno. Ovo nije praktična osobina, jer čini unekoliko da hronično budemo nezadovoljnim životom, i on još čini naš duh nešto kritičnijim no što većina ljudi to može da podnese; ali on je jedna osobina korisna, plemenita, i u suštini, moralna.
„Što si učinila tu glupost“
Što se mene tiče, ako bi mi se pokazala najlepša vaza na svetu, ali na kojoj bi bila ma i najmanja mrlja mastila, moja bi se pažnja najpre usredsredila na mrlju, ja bih učinila zamerku zbog nje, i pokušala bih da je otklonim pre no što bih se predala divljenju umetničkom delu. Tako sam postupala i prema Skerliću. Put laskanja i licemernog divljenja doveo bi tako ugodno i lako i brzo do neospornog i apsolutnog osvajanja njegova srca; ali upravo zato što sam prema njemu osećala časnu i nesebičnu ljubav, zato što sam ga volela u isto vreme radi njega samoga, kao i radi sebe same, ja se nikad nisam uzdržavala od toga da ga iskreno kritikujem kad sam smatrala da je to korisno, s jedinom namerom da ga učinim još savršenijim no što je već bio, da od njega stvorim još savršenije umetničko delo.
Ne verujem da je on mnogo razumevao takav način voljenja; njegovo shvatanje ljubavi bilo je prostije: da mu se diviš i umiljavaš, eto na šta se ona uglavnom svodila. Zadovoljenje čula, duhoviti razgovor, veselost, ljubaznost i osmeh – i velika popustljivost za mene, evo, uostalom, ljubavnog recepta za većinu ljudi. I ako se tome još doda laskanje, ma bilo to i na račun istine i poštenja, oni smatraju da su postigli i samo savršenstvo. Ali ima uzvišenijih visina, na kojima preovlađuje nesebična briga za savršenstvom i za istinom. Skrivajući od voljenog bića njegove nedostatke, u prostačkoj brizi da ne izgubimo njegove simpatije, mi smo ne samo egoisti nego i gotovo zločinci; jer ono što se zove „diplomatijom“ nije odista uvek identično s onim što se ima prava nazvati „vrlinom“. Naprotiv, „diplomatsko“ je, po samoj svojoj suštini, obično potpuno suprotno „poštenom“. Skerlić nije razumevao u ljubavi ni elemenat koji se zove „požrtvovanje“. On nije pokazivao požrtvovanja, a nije ga ni tražio.
Poznato je da je jedan državnik u novije doba podigao mauzolej svojoj preminuloj prvoj ženi, u znak divljenja i obožavanja, zato što je, doznavši da joj je muž ranjen, iako je bila bolesna, napustila svoju bolesničku postelju i prešla daleki put da bi se sastala sa svojim mužem – herojstvo čija je posledica bila da je na- vukla tuberkulozu i umrla.
E pa lepo, da sam u sličnoj prilici učinila istu stvar, mislim da mi Skerlić ne bi podigao mauzolej zbog toga, već bi, videći me da dolazim, prosto rekao: „Što si učinila tu glupost, nije trebalo!“, i sutradan bi to već potpuno zaboravio.
To su beznačajne crte „nemerljive količine“, koje služe naročito za karakterizaciju jednoga čoveka, i ja ih navodim dakle ovde, pošto imam nameru da dam Skerlićevu intimnu psihologiju. Što se tiče erotičnog morala, Skerlić je, kao što se to iz izloženog već moglo naslutiti, imao nešto i suviše „pomirljivosti“, nešto nestalnosti. On je na tom polju pokazivao veliku popustljivost prema drugima, kao što već rade oni kojima je potrebna popustljivost za sopstveni račun.
Bonus video: Zašto je važno da čitamo
