0
Neprijatno mi je što imam ovoliko godina. Iz prostog razloga jer su mnogi koje sam jako voleo već otišli. Jednostavno, siguran sam, da ću se uskoro sresti sa njima. Stop. Nema više, rekao je u jednom intervjuu legendarni Puriša Đorđevića koji je preminuo danas u 98. godini.
Reditelj čiji se opus ubraja u najznačajnije na ovom, ali i na evropskom podneblju rođen je 6. maja 1924. u Čačku. Njegovo ime Mladomir sasvim je pristajalo njegovom uvek mladom duhu kroz decenije bavljenja umetnošću.
Pre Drugog svetskog rata bio je član SKOJ-a. Na početku ustanka u Srbiji stupio je u partizane. Zarobljen je i upućen u Zavod za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci. Kao mladić je 1946. igrao za čačanski Borac. Kao novinar počeo je rad u „Politici“ 1946. godine. Od 1947. je radio u Filmskim novostima kao urednik, a kasnije kao režiser dokumentarnih filmova. Snimio je oko 50 kratkih i 20 dugometražnih filmova. Autor je deset romana. Kao glumac je nastupao u filmu „Jug jugoistok“ (2005).
Prvi igrani film snimio je 1953. godine, adaptaciju Nušićevog dela „Opštinsko dete“. Potom je snimio nekoliko filmova savremene tematike: „Dva zrna grožđa“, „Prvi građanin male varoši“ sa Radetom Markovićem i Jelenom Žigon, komediju „Leto je krivo za sve“(1961).
Sredinom šezdesetih, Puriša snima svoje kultne filmove, žanrovski određene temom rata „Devojka“ (1965), „San“ (1966), „Jutro“ (1967) i „Podne“ (1968). Milena Dravić i Ljubiša Samardžić su svojevrsni zaštitni znaci ovih poetskih ostvarenja.
– Rat se često okreće prema meni i ja se ponašam kao režiser prema ratu. Šta je bila moja ideja? Hteo sam da ispričam sudbinu moje zemlje. Počeo sam sa ljubavnom pričom, koja se završava „Snom“, koji se ne završava „Jutrom“, koje je i rat i mir u ratu – govorio je Puriša.
Puriša Đorđević je svojim filmovima kritikovao sve režime. Posle ove tetralogije, napravio je niz ostvarenja: „Kros kontri“, „Biciklisti“, „Kiša“, „Pavle Pavlović“, „Trener“, „Tango je tužna misao koja se pleše“, a za sve je sam pisao scenarija. Dobitnik je Nagrade za životno delo Udruženja filmskih kritičara Fipresci Srbija (2012). Na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji (1997) dobio je nagradu za film „Tango je tužna misao koja se pleše“, a laureat je i Zlatne arene za režiju „Jutra“ (1967). Dodeljen mu je Orden Vuka Karadžića
Godine 1960. oženio se Milenom Dravić, od koje se kasnije razveo. Iz drugog braka ima ćerku Lidiju, udatu za reditelja Rašu Andrića.
– Najgore što će mi se posle rata dešavati jeste to što sam po dolasku u Beograd 16 godina bio bez stana, iako sam za to vreme uradio neke dobre filmove. Ali, imao sam sreću da snimim jedanaest filmova sa Milenom Dravić. Ej, jedanaest! Sada gledam kroz prozor i u jednom laganom ritmu prolaze moji životni putevi, od kojih su mnogi bile kaldrme po kojim sam često lomio noge – rekao je u jednom od poslednjih intervjua za Nova.rs Puriša Đorđević.
Pre nekoliko meseci je počeo da režira ekranizaciju romana „Usta puna zemlje“ Branimira Šćepanovića. I uspeo je, pre tri nedelje, da ga završi…
– Takav sam duh, uvek sam spreman na sve i ničega se ne plašim, samo da mi ne bude dosadno – izjavio je ne tako davno Puriša.
Bonus video: Vida Ognjenović o Dejanu Mijaču
