Ni danas ne znam ko je bio u krevetu te noći: Ispovest legendarnog reditelja

Naravno da sam želeo da razgovaram sa Majklom Lindzi-Hogom o Bitlsima, piše novinar „Njujork Tajmsa“. Svi žele da razgovaraju sa njim o Bitlsima, posebno otkako je glumio u „Get Back“, epskom dokumentarcu Pitera Džeksona, koji je debitovao prošle jeseni na Dizniju+.U januaru 1969. g. Lindzi-Hog je bio drski mladi filmski reditelj koji je pokušao da šarmira i nagovori Džona Lenona, Pola Makartnija, Džordža Harisona i Ringa Stara kroz njihove sukobljene planove, izbacuju nove pesme i da održe svoj poslednji koncert na londonskom krovu. Ubrzo nakon toga, počeo je da oblikuje svojih skoro 60 sati snimaka u dokumentarni film „Let It Be“, film koji je uglavnom bio nedostupan od svog prvog prikazivanja u bioskopima 1970.https://www.youtube.com/watch?v=_lsWxTjIitsSnimak Lindzija-Hoga, kao i više od 100 sati audio zapisa koje je snimio sa svojom ekipom, od kojih neki sa skrivenim mikrofonima, dobili su novi život kada ih je Piter Džekson očistio i ponovo sastavio za svoju skoro osmočasovnu seriju. Makartni i Ringo Star, zajedno sa većinom kritičara, pozdravili su „Get Back“ kao optimistični korektiv mračnijeg pogleda Lindzija-Hoga.„To je bio mali deo duge karijere“, rekao je Lindzi-Hog u dnevnoj sobi svoje kuće sa tri spavaće sobe iz doba građanskog rata.U pravu je. U raskalašnom Londonu 60-ih,  Lindzi-Hog je stekao ime kao kreator muzičkih spotova, režirajući promotivne filmove, kako su ih tada zvali, za Bitlse, Rolingstonse i ostale, deceniju i po pre MTV-a. Početkom 80-ih, ponovo je bio pionir, kao ko-režiser „Brideshead Revisited“, 11-časovne adaptacije romana Evelin Vo koji je bio preteča prestižnih televizijskih drama poput „Sopranovi“. Takođe je scenski reditelj, slikar i pisac nominovan za Tonija, a pored svega toga Orson Vels bi mogao biti njegov biološki otac.Skoro je previše toga šta je sve on. Nije ni čudo što je imao zahtev, izrečen mrtvim glasom: „Molim vas, napišite ceo članak o mom slikanju.” Ali na kraju, tokom tri intervjua, došli smo do Džona, Pola, Džordža i Ringa.Lindzi-Hog (82) živi sa svojom suprugom Lizom Tiknor, bivšom manekenkom i agentom za kasting, u uskoj kremastoj kući u rečnom gradu Hadsonu ušuškanom u bujnim zelenim brdima. U sobama se oseća život, sa hrpama knjiga koje se uzdižu sa vrhova stolova i zidovima prekrivenim slikama, od kojih su mnoge pronađene sa buvljih pijaca, i fotografijama iz njegove raznovrsne karijere.Među dekoracijom su rasuti posteri iz davnih projekata, uključujući „Agnes of God“, brodvejsku predstavu iz 1982. koju je režirao, za koju je glumica Amanda Plamer osvojila nagradu Toni, i „The Object of Beauty“, film iz 1991. koji je napisao i režirao Lindzi-Hog, sa Džonom Malkovičem i Endi Mekdauel u glavnim ulogama. Skulptura glave zeca sedi na kredencu. Dobio ga je u Harareu, u Zimbabveu, kada je 1987. snimao Pola Sajmona „Grejslend: Afrički koncert“.Tri mačke u kući su svakodnevna zabava. „Ona je filmska zvezda koja čeka svoj trenutak“, rekao je Lindzi-Hog o crnoj mački po imenu Lil Mev.Bračni par ovde živi manje od dve godine. Tokom izolacije, iznajmili su autobus za turneju u stilu rok zvezda i pobegli iz Los Anđelesa, gde su živeli otkako su se venčali 2002. Kalifornijski požari bili su deo onoga što ih je oteralo.„Nebo je bilo žuto“, rekao je Lindzi-Hog. „Mogli ste da okusite čađ”.Taj potez je značio napuštanje grada sa kojim je imao duboke veze. Iako je rođen na Menhetnu i školovao se u Choate, prestižnoj školi u Konektikatu, proveo je šest godina svog detinjstva u Holivudu, družeći se sa Vilijamom Rendolfom Herstom, Olivijom de Havilend i Hemfrijem Bogartom.Njegova majka je bila glumica Džeraldin Fidžerald, koja je glumila zajedno sa Lorensom Olivijeom u filmu Vilijama Vajlera „Orkanski visovi“ (Wuthering Heights, 1939). Njegov otac — barem prema njegovom izvodu iz matične knjige rođenih — bio je sir Edvard Lindzi-Hog. Mlađi gospodin Lindzi-Hog nasledio je titulu nakon smrti starijeg 1999. godine.„Tehnički, mogao bih da budem „sir“, ali za razliku od Mika i Eltona, nisam to zaradio“, rekao je Lindzi-Hog, misleći na svoje prijatelje Mika Džegera i Eltona Džona.Pitanje očinstva dugo je lebdelo nad njim. Njegova majka, rođena u Irskoj, debitovala je na američkoj sceni zajedno sa Orsonom Velsom u oživljavanju „Kuće slomljenog srca“ Džordža Bernarda Šoa iz 1938. Predstavu je režirao Vels u Merkjuri teatru, njujorškoj pozorišnoj kući čiji je on bio su-osnivač. Kada je Lindzi-Hog bio tinejdžer, njegova majka mu je rekla za glasine da je Vels, najpoznatiji po svom filmskom klasiku iz 1941. „Građanin Kejn“, bio njegov biološki otac.

„To je svakako uticalo na moj život u odrastanju, delom zbog toga kako izgledam“, rekao je. „Bio sam težak kada sam bio mlad, i Orson je bio težak. Imam okruglo lice; i on je imao okruglo lice. Nisam izgledao kao Edvard Lindzi-Hog, koji je, ako ništa drugo, više ličio na, recimo, Džeremija Ajronsa.”Sa 19 godina, Lindzi-Hog je imao malu ulogu u Velsovoj pozorišnoj produkciji „Zvonce u ponoć“ u Dablinu. „Poznavao sam ga tokom godina i s vremena na vreme bi se pojavljivao“, rekao je. Ubrzo nakon prikazivanja, Vels mu je ponudio posao u londonskoj predstavi „Nosorog” Ežena Joneska. „Rekao je: ’Pozvaću te za par dana i možeš da dođeš’, priseća se Lindzi-Hog. "Posle toga se nisam čuo s njim pet godina."Decenijama kasnije, njegova majka, koja je u to vreme imala Alchajmerovu bolest, htela je da mu kaže istinu o tome da li je Orson Vels njegov otac, ali tada već nije znala šta priča i nije se sećala ničeg.  Lindzi-Hog je dobio odgovor kada je razgovarao sa Glorijom Vanderbilt, prijateljicom svoje majke sa kojom je izlazio tokom 80-ih, dok je radio na svojim memoarima iz 2011. „Sreća i okolnosti“.„Glorija je rekla: „Oklevam, jer sam obećala tvojoj majci da to neću reći, ali ona je sada mrtva. Džeraldin mi je rekla da je Orson tvoj otac“, priseća se on. Napravio je pauzu. „Nekako sam to prevazišao“, rekao je. "Ko god je bio u krevetu te noći, bio je u krevetu te noći."Dobro osvetljenu spavaću sobu je pretvorio u slikarski atelje. Njegov poslednji rad bio je na štafelaju: portret para sa ukletim očima koji podseća na nemačke ekspresioniste iz 20-ih.

Rekao je da je nedavno prodao četiri dela na sajmu umetnosti Frieze u Los Anđelesu, ali umetnost je više strast nego posao. Slikarstvo dolazi i kao olakšanje za nekoga ko je izdržao pritiske režije. „Sve je na tebi“, rekao je. "Nema producenta koji bi rekao: 'Ne sviđa mi se ta scena, zašto je ne isečete'."Nije potpuno napustio šou biznis. Poslednjih godina režirao je nekoliko epizoda internet humoristične serije „Tinsel’s Town“, o jutjub zvezdi u Holivudu, a piše i scenario za film koji se nada da će režirati, smešten u Nevadu 1946.Na zidu pored stepeništa bila su dva crno-bela portreta Mika Džegera u ranim dvadesetim godinama iz krupnog plana, oba kadra iz britanske pop muzičke emisije iz 60-ih „Ready Steady Go!“, programa koji je Lindzi osmislio. Hog je počeo da se bavi režijom sa 24 godine, nekoliko godina nakon što je napustio Oksford. U trećoj epizodi koju je režirao, Rolingstonsi su izveli „Play With Fire“, a Džeger je odmah ostavio utisak.„Bio je apsolutno prelep, poput Botičelijevog dečaka“, priseća se Lindzi-Hog, koristeći stari britanski žargonski izraz za stilizovanog tinejdžera huligana "cosh boy".Nastavio je da režira više od deset muzičkih spotova Stonsa, od ranih hitova poput „Paint It Black“ do „Start Me Up“ 1982. godine, i ostao je blizak sa Džegerom. Lindzi-Hog je rekao da ga je zvao za savet prošle godine, malo pre nego što mu je zakazana operacija zalistaka.„Mik je kreativan“, rekao je, „ali je i izuzetno praktičan.”

1968. godine, otprilike u vreme objavljivanja albuma Stonsa „Beggars Bankuet“, Džeger ga je zamolio da režira film za TV koncert. Nekoliko nedelja kasnije, Lindzi-Hog je nazvao Džegera i rekao, kako se on toga sećao: „Reći ću vam sedam reči: „Rolling Stones Rock and Roll Circus.““ I dobio je to. . Jednostavno je zvučalo kako treba.”Produkcija, snimljena tokom napornog jednodnevnog snimanja na londonskim ulicama, uključivala je nastupe Who, Jethro Tull-a i supergrupe pod nazivom Dirty Mac u kojoj su bili Džon Lenon, Erik Klepton i Joko Ono. Rolingstonsi su zatvorili šou. Sada se smatra klasikom, film je odložen do 1996. godine, kada je premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Njujorku.„Krajem januara '69, dok sam radio 'Let It Be', pokazao sam grubi snimak Miku, Kitu i Alenu Klajnu,” rekao je, misleći na gitaristu Kita Ričardsa i tadašnjeg menadžera grupe. „Kada se završilo, mislili su da su Who sjajni, ali nisu mislili da su Stounsi dobri koliko su mogli biti. Kit je rekao: „Da se ​​zove „The Who’s Rock and Roll Circus“, ne bih imao ništa protiv.“Pojava Lenona nije bilo iznenađenje. Lindzi-Hog je radio sa Bitlsima od 1966. godine, kada je režirao promotivne filmove za „Paperback Writer ” i „Rain”. Dve godine kasnije, bio je na čelu spotova za "Revolution" i "Hey Jude".“Let It Be“Krajem 1968. g. Makartni ga je zamolio da režira televizijski specijal koji bi pratio album koji je bend nameravao da snimi. Lindzi-Hog je bio oduševljen, ali je iz iskustva znao da bi „četiri Bitlsa bila četiri različita stava“.“Dati im ideju bilo je kao da stavite komad mesa u kavez životinje“, rekao je. "Jedan od njih bi ga podigao i njušio i bacio sledećem da zagrize."Nakon 10 dana snimanja, postalo je jasno da je produkcija koju je zamislio — koncert u amfiteatru u Libiji - neće dogoditi. Na kraju je učinio sve što je mogao da spasi nešto od prvobitne ideje tako što je gurnuo Bitlse na krov zgrade Savile Row u kojoj se nalazila Apple Corps, medijska kompanija grupe. Tamo su napravili veličanstveni set u vreme ručka dok su prolaznici upitno virili sa trotoara.Oslanjajući se na desetine sati koji nisu uspeli da uđu u „Let It Be“, Piter Džekson je pretvorio Lindzija-Hoga u glavnog lika u „Get Back“. Međutim, kada je „Get Back“ počeo da se strimuje, Lindzi-Hog se našao u ranjivoj poziciji: čovek naviknut na ulogu iza kamere sada je bio u centru pažnje.https://www.youtube.com/watch?v=Auta2lagtw4I tako je viđen kako žvaće cigaru i nagoveštava da bi mogao da snimi Bitlse kako sviraju dobrotvornu emisiju za siročad ili bolesnu decu. „Ali ne mislim na stvarno bolesnu decu“, brzo je rekao grupi. „Mislim za decu sa slomljenim nogama. Mislim, zaista, nekako, holivudski mjuzikl Bing Crosby, klinci iz 1944.” Na društvenim mrežama, gledaoci ga nisu mazili, nazvavši ga, između ostalih, uvredama „zluradim tipom iz više klase“.„Pokušavam da se držim što dalje od društvenih mreža“, rekao je Lindzi-Hog.On je dodao da ga više brine zaostavština sopstvenog dokumentarca. Bitlsi su preskočili premijeru, a „Let It Be“ se nikada nije pojavio kao DVD ili na platformama za striming. Većina fanova to zna sa ispranih video kaseta; a njegova reputacija je narušena zahvaljujući primedbama Ringa Stara i Makartnija. „Nije bilo nikakve radosti“, rekao je bubnjar Bitlsa prošle godine u emisiji „The Late Show With Stephen Colbert“.Lindzi-Hog se ne slaže sa tom ocenom.„Postoje trenuci velike slasti“, rekao je. „Bez obzira gde stavite kameru, bez obzira na to kako ste je montirali, voleli su se. Svako ko ponovo vidi „Let It Be“ to će pronaći.”On veruje da ton koji je pogodio nije tako daleko od onog „Get Back“, za koji je rekao da ga smatra „sjajnim“. Džeksonov budžet je, dodao je, imao prednost što je pet puta veći, a njegove slike i zvuk poboljšani su tehnologijom 21. veka.Dana 20. jula 1969. godine, na dan kada je Nil Armstrong kročio na Mesec, četvorica Bitlsa i neki članovi porodice prisustvovali su privatnoj projekciji grubog dela „Let It Be“ na Hanover skveru. Činilo se da su zadovoljni, rekao je gospodin Lindzi-Hog. Posle toga, on i njegova tadašnja devojka, britanska glumica Džin Marš, otišli ​​su na kasnu večeru u Provans, restoran u londonskom delu Fulama, sa Polom i Lindom Makartni, Lenonom i Joko Ono.„Bio je to prijateljski obrok“, priseća se on. „Popili smo nekoliko flaša vina i uglavnom smo pričali o našem različitom detinjstvu. Bili su zadovoljni kako se stvari odvijaju, svakako, inače ne bi bilo večere.”Po njegovom mišljenju, film je bio žrtva lošeg tajminga. Do premijere u maju 1970. godine, Bitlsi su se raspali. Traumatizovani fanovi su to videli kao „film o raskidu: 'Mama i tata se razvode!'“, rekao je on.Apple je u prošlosti rekao da je planirao da ponovo objavi „Let It Be“ u nekom trenutku, a Lindzi-Hog veruje da zaslužuje novi pogled; ali se ne zadržava na vremenu koje je proveo sa Bitlsima, niti na prošlosti uopšte, rekao je.„Imam veoma, veoma dobro pamćenje“, rekao je. „Možda je to zato što nikada nisam uzimao sve lekove. Ali nisam baš nostalgičan. Nostalgija je za mene kao vermut koji ne stavljam u svoj martini.”Mnogo toga kroz šta je prošao sa Bitlsima sačuvao je u dnevnicima, koje je vodio od „Ready Steady Go!“ godine. Odveo me je do police za knjige u biblioteci punoj uspomena pored njegovog umetničkog studija. Bio je ispunjen prašnjavim dnevnicima u kožnom povezu, od kojih su mnogi bili prepuni pisama i fotografija. Na moj predlog iskopao je tom iz 1969. Bio je čudno vitak.Prelistao je stranice i stigao do 30. januara, burnog dana u Londonu kada su Bitlsi poslednji put svirali u javnosti. Kao što su snimili gospodin Lindzi-Hog i njegov tim, njihov nastup labudove pesme bio je vrhunac i „Let It Be“ i „Get Back“.Stranica dnevnika je bila prazna, osim jedne reči ispisane crnom hemijskom olovkom.„Što ste zauzetiji“, rekao je Lindzi-Hog, „manje zapisujete“.Bonus video: Nepoznate zanimljivosti o poznatima kroz mitove i anegdote

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortizanimljivostiopoznatimakrozistorijudz2-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3454209"]