0
Onižeg rasta, guste i malo prosede kose, živahan, nekada vrsni fudbaler, bio je jedan od omiljenih stanara na adresi Kosančićev venac broj 19. Baš ta adresa bila je pedesetih godina prošlog veka zaštitni znak umetničkog duha i stvaralaštva Beograda, pravi mali Vavilon iznad Save - ovim rečima opisan je dom slikara Branka Laleta Stankovića u katalogu poslednje izložbe njegovih dela pre dve godine.
Otuda i ne čudi što je naslov izložbe u Prodajnoj galeriji „Beograd“ bio „Vedar duh sa Kosančićevog venca br. 19“. A ta galerija nalazi se na mestu legendarne „Kuće slikara“, čiji je jedan od stanovnika bio Lale Stanković i gde je stvarao umetnička dela, koja su odavno stekla status muzejskih predmeta.
Pejzaži, prizori Kosančićevog venca, čitavog Beograda, gradova Evrope i sveta, mrtve prirode i portreti obeležili su opus Stankovića, koji je prvu samostalnu izložbu održao daleke 1936. godine, prethodno izučivši slikarstvo i vajarstvo od velikana, kakvi su bili: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović, Ivan Radović, Nikola Bešević i Toma Rosandić.
No, slikarstvo je u njegov život ušlo slučajno. Umetnik, rođen 1915. kraj Čačka, bio je rešen da bude najbolji sportista, a pasija mu je bio fudbal. I bio je odličan fudbaler.
– Lale je bio veliki sportista. Kao mladić bavio se fudbalom i bio jedan od viđenijih fudbalera Mačve. Šabac ga je držao kao malo vode na dlanu. Bio je i fudbaler mladog Radničkog iz Požarevca, pa trener u Knjaževcu. Polovinom tridesetih bio je čak i šampion u smučarskom trčanju – priča za Nova.rs o svom pokojnom prijatelju i kolegi profesor u penziji Miloš Lukinović i seća se da je uprkos velikim sportskim uspesima do rata već izgradio odnos prema umetnosti.
I ona ga je, u svakom smislu, spasla:
– Lale je bio i zatvaran. Osuđen je bio na smrt, i četnici je trebalo da ga zakolju. Međutim, kad ga je „dželat“ video sa štafelajem kako u jednom vinogradu pravi slike, odustao je…
Pored sporta, koji mu je obeležio detinjstvo i mladost, i slikarstva, kao budućnosti, Stanković se u svojim tridesetim posvetio i pedagoškom radu i generacije đaka likovno je opismenio u gimnazijama u Knjaževcu, Požarevcu i Beogradu, gde je bio jedan od omiljenih profesora u nekadašnjoj školi „Aleksa Šantić“. U prvim posleratnim godinama bio je i sekretar ULUS-a. No, 1968. se potpuno posvećuje slikarstvu.
Bio je i svetski putnik. Obišao je gotovo celu Evropu da bi tokom 1973. bio i u Americi, a nakon tih putešestvija nastao je njegov ciklus slika „Gradovi Evrope i Amerike“, i većinu tih dela premijerno je izložio u tek otvorenom Sava centru, u čast Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji 1978. Čitav ciklus kasnije je poklonio Šapcu, gradu svoje mladosti, gde je u adaptiranom prostoru poznate Dunjića kuće njegov legat svečano otvoren 1988. godine.
A dok se još bavio pedagoškim radom, u školi „Aleksa Šantić“ upoznaće kolegu sa kojim je prijateljevao do kraja života Miloša Lukinovića:
– Lale Stanković bio je izvanredan čovek, pedagog, slikar specifičnog kolorita, koji je bio „odmor za oko“. U njegovom opusu preovlađuju more, Hvar, hvarske kapije, gradovi Evrope i Amerike…
O tome kakav je bio čovek, govori i jedan detalj koji se odigrao u školi „Aleksa Šantić“ (danas „Vladislav Ribnikar“).
– Kada se ispostavilo da ima viška nastavnog osoblja, bile su tu dve koleginice, koje su takođe bile slikarke Vera Todorović i Gordana Lazić, kojima je izvor egzistencije bila škola. Lale je rekao: „Ja imam od čega živim, ovim koleginicama treba pomoći“. I otišao je iz škole i samo se posvetio slikanju. Ali, ostavio je trag kod svih onih generacija koje su kroz školu prošle od šezdesetih godina do početka osamdesetih, dok nije otišao. On bi na časovima likovnog znao da decu podigne, da ih uvede u ono što se zove likovna umetnost. Ali, uvek bi pokušao da otkrije imaju li ta deca i neki drugi talenat- za pisanje, muziku… Svetlana Bojčević Cicović, operska pevačica, primadona Beogradske opere iznikla je zahvaljujući Laletu. I uvek je govorila da ju je on uveo u sve. Kad je jednom upitao đake „deco je l’ zna neko od vas da peva“, javila se Svetlana i on ju je zamolio da otpeva nešto. Oduševila je Laleta, koji ju je s preporukom poslao sutradan u Operu Narodnog pozorišta. Tako je počela. Deci nije samo kičicom davao da vide lepotu, perspektivu u svemu, već je pravio spoj između lepog i onog što se kod deteta razvija – kazuje umetnikov prijatelj.
Iako je zbog kičice batalio profesionalnu fudbalsku karijeru, od lopte nikada nije mogao da se rastane. Minimum jednom nedeljno, kako svedoči njegov prijatelj. igrao bi fudbal:
– Svake subote organizovali bismo fudbalske utakmice na Kalemegdanu, kraj Nebojšine kule, a iznad na zidinama se vilo kolo. I svi bi silazili dole da vide šta se to dešava na travnjaku. A s jedne strane bili su golobradi dečaci i jedan sedi čovek (Lale, prim.aut.) zajedno sa njima, a s druge diplomate, lekari, slikari, poput Safeta Zeca. To je bilo jedno rivalstvo koje je bilo milina gledati. Često bi igrao i sa kasnijim vladikom Atanasijem Jevtićem. Znate, na delu Kosančićevog venca gde je bila Bogoslovija Atanasije, tada đakon, bi sa studentima Bogoslovije dolazio na taj prostor. I samo bi zavrnuo mantiju i on i Lale bi igrali fudbal sa decom. To su bili neverovatni prizori – seća se naš sagovornik.
Sa mansarde Laleta Stankovića na Kosančićevom vencu pucao je pogled na Novi Beograd i Savski most. I to je bila tema mnogih njegovih slika. U današnjoj školi „Ribnikar“, jedno tri-četiri metara velika, i dalje stoji slika Stankovića. A pobliže Laletovog, bio je atelje Olje Ivanjicki, pa Kukića, Pavla Vasića…
I upravo slikar, istoričar umetnosti i pedagog Pavle Vasić, višedecenijski profesor Akademije primenjenih umetnosti, Pozorišne akademije i Muzičke akademije nas uvodi u priču o nestalim slikama, aktuelizovanoj nedavno u našoj javnosti nakon aukcije dela uz Jugoeksporta.
– Vasić je portretisao Josipa Broza Tita i ta slika je bila u našoj kancelariji u „Ribnikaru“ sve do devedesetih godina. A onda je iznenada „dobila noge“. Tražio sam, raspitivao se i nema je nige. Kao što nema ni šezdesetak Laletovih slika iz kladovske galerije. Lale Stanković je tokom priprema za dizanje brane u Kladovu svakoga leta provodio tamo dane i dane sa kičicom i ostavljao trag. Slikao je Donji Milanovac, Trajanovu tablu, gradnju hidroelektrane… I 1972. godine sklopio je sporazum između Opštine Kladovo, SIZ kulture i Hidroelektrane Đerdap da pokloni svoje slike. Bilo ih je 65 i četiri crteža. Cilj je bio da se otvori galerija koja je, prevashodno, imala zadatak da izloži i čuva ne samo njegove slike, već i one podunavskih slikara- iz Rumunije, Bugarske, svuda gde je Dunav tekao. Bilo je to zamišljeno kao neka vrsta kulturnog centra, gde će se slikari bar jednom godišnje naći na zajedničkoj izložbi sa radovima posvećenim Dunavu. Trebalo je to ujedno da bude kulturna manifestacija, ali i turistička atrakcija toga kraja. Ta galerija je adaptirana od šumarske kuće, a samo mesec-dva posle postavljanja novinar i pesnik Vuk Trnavski odlazi da pogleda izložbu. I već 21. septembra 1972. galerija je bila zatvorena a u njoj je bila jedna jedina slika Laleta Stankovića – objašnjava slikarev prijatelj.
I ni dan danas, posle toliko decenija, nema tih Stankovićevih slika. Lukinović ne samo da već godinama i godinama postavlja pitanje gde su te slike, već je i tragao za tih šezdesetak „izgubljenih“ dela.
– Počeo sam od direktora galerije, ali zalud. Potom sam okrenuo Turistički savez Kladova, jer već tada mi je bilo sumnjivo što galerija zvanično nikada nije otvorena, nije bilo manifestacija koje su bile predviđene, a direktorka mi je rekla da je naišla na zapisnik, u kome stoji da postoji samo jedna slika. Kao i da ne zna gde su ostale slike, mada je načula da su neke od njih u Negotinu… Kada sam sledeći put zvao smenjena je sa te pozicije. Čak sam pitao da li mogu preko Interpola da nađem slike. „Ko ste vi da tražite slike“, bio je odgovor, uz opasku da je to stvar organa vlasti, odnosno MUP Kladovo i Negotin.
I dok konstatuje da to umetnik nije zaslužio ni kao slikar i pedagog, a kamoli kao čovek, dodaje da to nisu jedine Laletove slike koje su „dobile noge“:
– Slika iz njegove kuće, koja je stajala na vidnom mestu, portret njegove majke, u jednoj galeriji u Balkanskoj ulici prodavala se svojevremeno za 300 maraka. Ne znam ko je i kako doneo tu sliku u tu galeriju. Sa suprugom sam išao i na aukciju slika koju je Beobanka pre nekoliko godinama imala. Beobanka jeste kupovala njegove slike davno. I ne samo ona, svi su kupovali njegove slike. I neki galerista iz Bulevara kupio je tada dve slike Grocke Laleta Stankovića za nešto više od stotinu maraka. Sada njegove slike vrede od 1.200, 2.000, 3.000, 4.000 evra. Kako su one stigle tamo?
Samo je Kladovu umetnik poklonio šezdesetak slika, a u ciklusu „Gradovi Evrope i Amerike“, koje je kao legat darivao Šapcu, bilo je još toliko dela. Danas se njegova dela nalaze u mnogim privatnim kolekcijama, a bilo ih je i u državnim ustanovama, od Ministarstva zdravlja, do propalih preduzeća, kakva su Jugobanka ili Jugoeksport. Stankovićevih slika danas ima i u Muzeju savremene umetnosti, u Narodnom muzeju…
– Veliki broj slika Stanković je poklanjao, a značajan deo završio je i u inostranstvu. Primera radi, jednu sliku imao je Jurij Andropov, ruski političar. Neki pojedinci su u posed slika došli legalno. Ali pitam gde su slike iz kladovske galerije. Ko sebi daje za pravo da raspolaže nečim što nije njegovo, već opšte kulturno dobro. Obratio sam se pre tri godine i direktorki Narodnog muzeja pismeno, pošto me je prethodno Zavod za zaštitu spomenika uputio na njih, jer su odgovorni za legate. Direktorka muzeja Bojana Borić Brešković je, kao i njen brat, bila đak u našoj školi. Odgovor je bio da oni nisu mogli da ih nađu, sve nešto „smuti pa raspi…“ Bile su neke slike i u Muzeju Vuka Karadžića, i njih sam zvao, pritiskao, ali ništa – ukazuje Miloš Lukinović.
I kada je pre dve godine u Prodajnoj galeriji „Beograd“ održana izložba i aukcija slika, između ostalog i onih Stankovića, ispostavilo se da su mnoga od nestalih dela slikara u privatnim kolekcijama. U katalogu je stajalo da su vlasnici Miomir Stamenković, a nekolicinu njih u svojoj kolekciji imao je nedavno preminuli profesor Pravnog fakulteta i visoki funkcioner SPS-a Ratko Marković. Bio je, prema rečima našeg sagovornika, veliki poštovalac Stankovićevog opusa, no kako su kod njega završile slike, ne zna se…
Kao što se ne zna ni kako je delo „Panta Jakovljević“, poklonjeno legatu u Kladovu, završilo u privatnoj zbirci Ljubomira Janićijevića. Sve vezano za te slike misterija je koju već decenijama niko da raspetlja…
