Neozbiljni pesimisti: Stranačko kadriranje ne spasava ljude

Podeli:
Foto:Milica Tepavac

Sad se konačno videlo da su nam stručnjaci neophodni kako bi smo se izvukli iz krize, kaže za portal Nova.rs gitarista benda “Neozbiljni pesimisti” Boris Mišić.

Etno pankeri iz Sombora dane izolacije provode u čitanju knjiga, gledanju filmova i slušanju muzike, a ne isključuju mogućnost da za dva meseca „hologramski sviraju ljudima u stanovima uz mesečnu pretplatu“.

U razgovoru za portal Nova.rs gitarista Boris Mišić govori o epidemiji, merama koje se sprovode radi suzbijanja koronavirusa, kako se one odražavaju na muzičare, ali i trećem albumu “Pametovanje iz provincije” u izdanju “Long play”-a, na kome kroz 11 pesama govore o gorkim i teškim temama, sve zapakovano u veselu i poletnu muziku.

Kako se borite sa merama uvedenim radi suzbijanja epidemije, zabranom izlaska iz kuća?

–  Policijski čas se mora ispoštovati, tako da se sam po sebi nameće šta god mislili o tome. Naše slobodno vreme, kojeg u to vreme ima na pretek, stvar je samo naše organizacije. Uglavnom se svodi na čitanje knjiga, gledanje filmova, slušanje muzike, gledanje koncerata i emisija iz nekih lepših vremena, sve u cilju ulepšavanja našeg mikroprostora. Jednom dnevnom se pogleda nešto informativno čisto da smo u toku sa situacijom i nazad u svoj svet. Pošto smo mi bend sa puno male dece, oni su poseban deo policijskog časa, ali o tome treba puno pisati i puno prostora u novinama za šta sad nemamo prostora.

Na koji način ova situacija utiču na vas?

– Jos uvek smo nervno stabilni. Možda se vremenom količina dosade pretvori u kreativni rad i krene stvaranje novih pesama. Inspiracije na ovim prostorima uvek ima.

Da li smatrate da su mere preoštre ili ih je trebalo uvesti još ranije?

–  Ako se već mora ući u ovo kolo koje igra ceo svet, trebalo je od početka shvatiti ozbiljno i poučeni primerima onih koji su zakasnili, ove mere preduzeti kad im je bilo vreme, a ne gubiti vreme na malo humora pa malo plakanja i onda onako potreseni uleteti u sve ovo.

Strašne slike i vesti nam stižu iz sveta. Šta nas čeka?

– Nadam se da će sve ovo proći dobro i da nas onda čeka neka promena svesti, jer se sad konačno videlo da su nam stručnjaci neophodni kako bi smo se izvukli iz krize. Taj pežorativni odnos prema ljudima – „ej stručnjak“ i one varijante „šta će mi škola, ja imam životni fakultet“ – nas je doveo do velikih problema. Stranačko kadriranje koje traje decenijama, članovi koji donose sigurne glasove, ne mogu da spašavaju živote. Takva politika ne može da unapredi državu i da je izgradi onako kako bi ona trebalo da izgleda. Nadam se da će to biti jedna od tekovina ove borbe sa virusom.

Bend „Neozbiljni pesimisti“, Foto:Milica Tepavac

Neki muzičari, sprečeni da drže koncerte u ovoj situaciji, odlučili su da se „presele“ na internet. Kakav je vaš plan?

– Sačekaćemo, jer to je najpametnije u ovom trenutku. Trenutno nikome nije do zabave, krećemo od naroda. Vremenom će se stvari promeniti. Pratićemo situaciju i gledati šta drugi muzičari rade, pa ćemo ili za njima ili izmisliti nešto potpuno drugačije. S obzirom, da velika većina sedi kod kuće i pretražuje internet, to je ipak najbolja varijanta, a i jedina. Posle ove epidemije ništa više neće biti isto. Evo šta se dešava u prosveti. Ko zna? Možda ćemo mi za dva meseca hologramski svirati ljudima po stanovima uz mesečnu pretplatu.

U pesmama na albumu “Pametovanje iz provincije” govorite o pogrešnim uzorima, političarima, tajkunima, istrebljenju domorodaca, „budaletinama gladnim medijske pažnje. Zašto „pametovanje“? Taj izraz često ima negativnu konotaciju.

– Namerno je odabrano “pametovanje” baš zbog česte karikirane upotrebe, jer je pomalo uvredljivo i privuče pažnju, a delom i kao sarkazam, jer često šta god pametno imamo da kažemo biće u startu okarakterisano kao “pametovanje”. Bolje da mi to sami odmah uradimo.

Po čemu se razlikuje pametovanje iz provincije, od pametovanja iz prestonice?

– Ne razlikuje se previše. Teži se da se planski ubije svaka pozitivna kritička misao nevezano za provinciju ili prestonicu, al’ ipak prestoničko pametovanje ima bolju poziciju, a samim tim i veću pažnju.

Čuje li prestonica bar ponekad provinciju?

– U suštini prestonica nema potrebu da sluša provinciju. Provincija je samo bespotreban teret, al’ ipak neisključiv zbog neophodnih sirovina, radne snage, političkih glasova i sirove ruralne energije kad su potrebna neka rušenja u vlasti i oko nje. Tako da to slušanje svodi se na kontakt zbog navedenih neophodnosti i da nam se ponekad da do znanja da eto i mi postojimo, da će nas imati u vidu.

Ko odlučuje o našim životima? Da li su oni u našim rukama?

– O našim životima odlučujemo isključivo mi kao pojedinci, al’ radi se na tome da mi kao pojedinci nemamo takav utisak. Opijanjem pojedinaca bajkovitim pričama, zatupljivanje uskraćivanjem adekvatog obrazovanja, serviranjem pogrešnih vrednosti, loše muzike, šund emisija, radi se na nesigurnosti nas kao pojedinaca i odsustvu racionalnog rasuđivanja. Postajemo nemoćne jedinke koje se teško pokreću iz tog bajkovitog savršenstva od života koje će sve teže preuzeti svoj život u svoje ruke i raditi na boljem sutra.

Da li je beda jedini razlog odlaska mladih, sa čim se naša zemlja suočava već decenijama?

– Nije beda kao beda toliki problem, mislim da su druge bede teže podnošljive: moralna beda, kulturna beda, nedovoljna pažnja malom običnom čoveku, njegov prosperitet i poštovanje kao ličnosti u svim oblastima našeg života.

Da li ćemo ikad prestati da se nadamo? 

– Nada umire poslednja. Da nema nje, ne bi više bilo ni nas. Zato se toliko trudimo da je koliko toliko održimo.

Da li je totalna demoralizacija ono što opisuje stvarnost oko nas? Kako smo došli do toga? Gde je Čovek?

– Jeste, jer kao što rekoh ostala nam je samo nada. Do toga smo došli smišljenim ubacivanjem u redove poslušnih. Čovek je tu, al je posmatran kao politički glas, kao resurs, kao radna snaga…

Ko čini danas elitu? Ko su uzori mladima? 

– Nije to obična elita. To je elita nad elitama. Vidite koliko tu ima doktora nauka, kao nikad pre. Veoma školovani ljudi, veoma školovani političari, veoma školovani biznismeni, veoma školovani vlasnici medija, veoma školovani novinari, voditelji, pevači, razni rijaliti umetnici i svi oni koji imaju novca na tone i lako su došli do njega uzori su današnjoj omladini. Sudeći po svemu tome izgleda će i buducnost biti u veoma školovanim ljudima sa puno novca…valjda.

Šta možemo da očekujemo od generacija koje odrastaju danas i koje vaspitavaju i obrazuju upravo svi oni koje ste pomenuli?

– Ako se nešto ne promeni, prosto ne znam šta očekivati od budućnosti. Možda bi ovo malo naprednih, mislećih ljudi u državi trebalo da se skloni skroz u stranu, da pokušavaju da žive nekim tihim minimalističkim životom da ne privlače pažnju i da se trude da prežive jedan period i da posmatraju ovu našu genijalnu elitu kako nas delom svesno, a delom i nesvesno (zavedeni) vodi u svetlu propast sve do one tačke kad nema dalje. I kad se desi jedan veliki “Big bang”, eksplozija neslućenih razmera sa malo preživelih, da oni uspostave neku normalnu državu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram