Da nije bilo pandemije, 73. Kanski filmski festival bio bi uveliko u toku (12-23.5), ali je na kraju ipak otkazan. Umesto izveštaja sa Kroazete, prenosimo vam neke od najupečatljivijih uspomena autora koji su tamo prethodnih godina učestvovali, a neki bili i nagrađivani.
Nema ničeg u filmskom svetu što može da nadmaši glamur, umetničku grandioznost i povremenu apsurdnost Kanskog festivala, gde se svakog maja okupljaju zvezde, reditelji i supermodeli da budu viđeni, slavljeni i procenjivani od strane novinara i kolega. Tokom užurbanih desetak dana, otkrivaju se remek-dela i učvršćuju ili ruše reputacije.
Ove godine, zbog pandemije, ništa od toga se neće desiti, ali su neki filmski stvaraoci podelili za „Njujork tajms“ svoja najupečatljivija sećanja sa Kroazete.
Alehandro Gonsales Injaritu
Zvanična selekcija: „Pasji život“ (2000), „Vavilon“ (2006, nagrada za režiju), „Prelepo“ (2010)
Prvi put sam otišao u Kan da prikažem „Pasji život“ (2000). Zapravo, to mi je bio prvi filmski festival u životu. Budžet nam je bio toliko skroman da smo odlučili da odsednemo u gradu udaljenom 25 minuta vožnje od Kana, jer su sobe bile znatno jeftinije.
Jednoga dana pozvali su me na zajedničko fotografisanje sa drugim rediteljima, baš pred projekciju filma „Raspoložen za ljubav“ Vong Kar Vaja u 19 sati. Moja supruga Marija i ja pomislili smo da ćemo, ako uzmemo taksi u 18:15, stići na vreme. Nismo imali pojma da su taksiji prezauzeti i, premda smo bili skockani, obučeni u smoking i večernju haljinu sa visokim potpeticama, nismo imali drugog izbora nego da trčimo.
Napolju je bilo 35 stepeni , bila je tolika gužva da je saobraćaj stajao. Dok smo trčali, Marija je skinula cipele. Ja sam skinuo sako, pa leptir-mašnu, pa počeo da raskopčavam jedno, dva, tri dugmeta na košulji.
Stigli smo u 19:01. Obukao sam smoking. Bio sam gola voda. Osmeh! Blic! Klik! Blic! Ptičica!
Za jednog filmskog stvaraoca, iskustvo ulaska u legendarnu Festivalsku palatu sa 2.000 sedišta slično je iskustvu katoličkog dečaka kada prvi put ulazi u Vatikan. Gledali smo „Raspoložen za ljubav“ iz poslednjh redova, na ekranu 40 puta većem od nas.
Marija i ja smo posle toga deset minuta hodali u potpunoj tišini.
Iznenada smo zastali uz more. Marija me je zagrlila i počela neutešno da mi plače na ramenu. I ja sam to isto učinio na njenom. „Raspoložen za ljubav“ nas je ostavio bez reči i duboko ganuo.
Taj trenutak me je podsetio zašto sam hteo da snimam filmove, iako je ponekad sumanuto teško.
Aliče Rorvaher
Glavni program: „Srećan kao Lazaro“ (2018, nagrada za scenario), Čuda (2014, Gran pri žirija);
Program 15 dana autora: „Nebesko telo“ (2011)
Kan mi je promenio život. Pokazao mi je filmove koji su proširili moju intelektualnu slobodu i prihvatili me kao reditelja. Dok ovo pišem, čujem glas svog komšije Karla. I on ima veze sa Kanom.
Nikada nisam pričala sa Karlom Tarmatijem, kamiondžijom, jer je bio veliki neprijatelj moga oca. Kuće su nam se nalazile na dva susedna brda i kad su se otac i Karlo svađali i psovali jedan drugoga, šume su odzvanjale.
Kada sam radila kasting za „Čuda“, Karlo se pojavio na audiciji. Bilo me je sramota, jer je on bio neprijatelj porodice. Ali, Karlo je rođeni glumac. Dok smo radili zajedno, bolje smo se upoznali.
Kada je naš film odabran za Kan, ja sam se uspaničila. Htela sam da povedem Karla, ali sam htela da povedem i svoju porodicu. Šta ako počnu da se svađaju usred festivala?
Sećam se crvenog tepiha 2014. pre premijere filma. Svi smo bili tu. Sestra Alba me je držala za ruku, četvoro dece iz filma, roditelji i moja ćerka, predivna Monika Beluči i, za divno čudo, Karlo. Bila sam nervozna i jednim okom sam posmatrala oca. A onda su se, tokom projekcije, otac i Karlo prepoznali u priči. Zajedno su se smejali i plakali. Zajedno su strahovali. Dopao im se rad koji smo svi zajedno napravili. Na žurci posle filma zadirkivali su jedan drugog. Posle nekoliko dana postali su najbolji prijatelji, nerazdvojni.
Gnevni urlici više ne odjekuju šumama. Zamenili su ih prijateljski pozdravi. U ovo vreme karantina, Karlo Tarmati je jedina osoba koju moji roditelji viđaju. Zajedno rade na njivi, jer taj posao zahteva više ruku. Druže se i čuju svako veče pred spavanje.
I to je samo jedan od primera na koji mi je Kan promenio život.
Beni Safdi
Zvanična selekcija: “ Go Get Some Rosemary“ (2009), „Pravo vreme“ (2017)
Bila je 2008. i moj kratak film je bio prikazan u programu Petnaest dana autora. Žurili smo na projekciju i prijatelj mi je ponudio da me vozi na skuteru. Nisam imao kacigu i bio sam već treća osoba na vozilu, što je u Kanu nezakonito, ali računao sam, kratka je vožnja, neće se ništa desiti.
Naravno, odmah nas je zaustavio policajac. Rekli su mi da odem u stanicu da platim kaznu.
A u stanici, šef Žan-Mari Buleg je tražio da me vidi. Hteo je da popijemo kafu. Zašto, upitah ga šokiran. „Zato što si ti filmski autor!“ reče uzbuđen. Ispostavilo se da je išao na sve konferencije za štampu iz programa Petnaest dana autora i da je gledao sve od filmova što je stigao.
Naravno da je šef policije u Kanu, zaljubljenik u film, pomislio sam. Na rastanku mi je rekao da mu obećam da ću mu se javiti ako opet dođem. Smejao sam se i složio, sto posto uveren da se to neće desiti.
Na moje iznenađenje, brat i ja smo i sledeće godine bili u Kanu. Žan-Mari me je dočekao sa velikim osmehom na licu: „Dobro došao nazad!“
Premotavamo vreme sve do 2017. Džoš i ja smo ponovo bili u Kanu, sada u Zvaničnoj selekciji. Otišao sam u policijsku stanicu, ali tamo niko nije znao o kome pričam. Pokazao sam im sliku, ime… ništa. Počeo sam da sumnjam u svoj razum. Na putu ka Kroazeti, čuo sam kako neko viče iz kancelarije Petnaest dana autora. Bio je to Žan-Mari! Penzionisao se iz službe pre mnogo godina i počeo da radi na festivalu.
Ves Andreson
Zvanična selekcija: „Kraljevstvo izlazećeg Meseca“ (2012)
Bio sam jednom u Kanu.
Tjeri Fremo (umetnički direktor) stvarno ume da napravi dobar festival. Bilo je dobrih filmova svake vrste, iz celog sveta, ali, ima li ičeg lepšeg od gledanja savršeno restaurisane kopije „Bilo jednom u Americi“ od 251 minuta na obalama Sredozemnog mora?
Klint Istvud
Zvanična selekcija: „Bledoliki jahač“ (1985), „Ptica“ (1988), „Beli lovac, crno srce“ (1990), „Mistična reka“ (2003), „Zamena“ (2008),
Dobitnik počasne zlatne palme 2009.
Bio sam tamo nekoliko puta. Pre nekoliko godina su organizovali proslavu u čast 25. godišnjice od premijere filma „Neoprošteno“ i tad sam posednj put bio na Kroazeti.
Nisam film video godinama i bilo mi je zanimljivo da ga opet pogledam. Dobro se drži.
Prvi put u Kanu je bilo veoma zanimljivo i prilično uzbudljivo, jer juriš na sve strane, mnogo je ljudi, sve mora sad i odmah. Kada se, kasnije, tamo vratiš, bude ti lakše jer kažeš sebi, okej, neću da se preforsiram, i ovako ću morati da odgovaram na brojna pitanja.
Đija Džangke
Zvanična selekcija: „Neznana zadovoljstva“ (2002), „Grad 24“ (2008), „Dodir greha“ (2013, nagrada za scenario), „Planine mogu da odu“ (2015), „Pepeo je najčistije belo“ (2018)
Izvestan pogled: „Legenda na moru“ (2010, glavna nagrada)
Dobio sam poziv za svečani ručak 2013.godine. Nisam dobro govorio engleski i bio sam prilično iscrpljen. Iz kurtoazije sam se pojavio i pomislio, brzo ću da odem.
Kada sam stigao, video sam Tjerija Fremoa i Anga Lija i nekog čoveka u kolicima. Prišao sam da im se javim i otišao napolje da zapalim cigaretu. Prišao mi je Li, pokazao na gospodina u kolicima i rekao, „Đija, gospodin Bertoluči želi da priča sa tobom“.
„Ne zezaj!“ rekoh naglas, zapanjen, razrogačenih očiju, „Pa to je stari Bi!“
Nisam mislio da ispadnem nevaspitan. Bernardo Bertolučio je u Kini snimao „Poslednjeg kineskog cara“ 1987. i kineski deo ekipe mu se obraćao sa „Stari Bi“, jer u kineskom ophođenju to znači da je jedan od nas.
Bertoluči me je držao za ruku i počeo da priča. Ang Li je prevodio. „Gde bih mogao da gledam „Neupotrebljivo“? To je jedini od vaših radova koje nisam pogledao“. Bio sam zapanjen. Veteran Bertoluči bio je toliko ljubazan da lepo priča o jednom junioru. Zapazio je moj rad, što je bila najinspirativnije od svega.
Godine 2008. na konferenciji za medije povodom mog filma „Grad 24“ Abas Kjarostami je stajao kod vrata. Prišao sam mu i zagrlio me je, srdačno. Nismo ništa rekli. Otišao je u žurbi, ali toplina njegovog zagrljaja je još uvek sa mnom.
Na fotografisanju za film „Planine mogu da odu“ 2015. iznenada se pojavila Anjes Varda. Bila je u prolazu, ali je hodala pravo ka nama, ne obazirući se na bliceve i kamere. Jednom rukom uhvatila je mene a drugom Džao Tao, (glumicu i Đijinu suprugu). Kasnije, dok sam gledao fotografije od toga dana, primetio sam kako nas je Anjes gledala pogledom punim ljubavi, kao baka.
Bertoluči, Kjarostami i Varda su, nažalost, preminuli ali su u Kanu ostavili svoj fokus i toplinu mlađim generacijama, što nam je dalo snagu da ostanemo u životu i nastavimo da snimamo.
Majkl Mur
Zvanična selekcija: „Žeđ za nasiljem“ (2002), „Farenhajt 9/11“ (2014, Zlatna palma)
Četiri moja filma su bila prikazana na Kanskom festivalu i svaki put sam imao divna iskustva. Međutim, 2004. sam osojio Zlatnu palmu za „Farenhajt 9/11“ i najbolja stvar koja se desila te večeri je kada mi je Kventin Tarantino, predsednik žirija, dodelio nagradu.
Nagnuo se ka meni i rekao: „Reći ću ti nešto što nikome nisam. Nikada nisam glasao. Zapravo, nikada se nisam ni registrovao (za glasački spisak). Od kada sam pogledao tvoj film, odlučio sam da se registrujem čim se vratim kući u Los Anđeles“.
Bio sam dirnut. Rekao sam mu, „Ako to što si mi ti sad rekao ponovi još milion ljudi, to mi je važnije od Zlatne palme i bilo koje druge nagrade. To bi bila prava nagrada, kada bi ovaj film učinio da se tako nešto desi“. Eto, toga se sećam od te večeri.
Naleteo sam na Tarantina godinu dana kasnije i rekao mi je da se registrovao i da je glasao. I, na neki mali način, učinio je da ovo što radim deluje kao da ima smisla.
Kleber Mendonsa Filjo
Zvanična selekcija: „Vodolija“ (2016), „Bacurau“ (2019, Nagrada žirija)
Sećam se…
– Ozbiljnog i glasnog zvuka stolica sa kojih publika ustaje i napušta sale Debisi ili Limijer, ne bi li svima stavila do znanja da oni sada idu, 20 minuta nakon početka projekcije.
– Specijalne projekcije „Leoparda“ 2010. kada sam sedeo tačno ispred sedištâ namenjenih zvezdama filma, Alenu Delonu i Klaudiji Kardnale. Bio je to ekstremni slučaj kada su se u Kanu preklopili vreme i mesto. Gledali su ceo film iza mene i delovalo je da su veoma ganuti i filmom i samom atmosferom.
– Reakcija, ovacija na nogama i za „Vodoliju“ i za „Bacurau“, kada se upale svetla i Tjeri uđe sa svojom filmskom ekipom. To je jedan ludački i jedinstven kanski trenutak koji nigde više ne možete da doživite. Istovremeno želiš da se sve što pre završi i da se nastavi u nedogled.
Ejbel Ferara
Zvanična selekcija: „Kradljivci tela“ (1993),
Izvestan pogled: „R Xmas“ (2001)
Pred večernju premijeru „Kradljivaca tela“ bio sam spreman na vreme, za 25-minutni hod od hotela do Palate, samo sam otišao da stavim kravatu. Ali, kravate nigde nije bilo. Odlepio sam.
Moja tadašnja žena se pitala da li sam kravatu uopšte poneo, dok su me ljudi iz PR-a preklinjali da samo zakopčam košulju i sve će biti okej. „Ti si reditelj, šta će ti kravata“.
Ali, kao svi revnosni zavisnici, imao sam briljantnu ideju. Pozvao sam rum servis i rekao konobaru da mi treba kravata na klips i da ću mu platiti 50 dolara. Odbio je, ali nakon još 50 u francuskoj valuti, dobio sam je na korišćenje do ponoći.
Stigli smo na crveni tepih sa tačno pet minuta zakašnjenja što je za ljude iz protokola bilo ekvivalent davljenja De Gola usred službenog pozdrava.
Drugi put smo se vratili 1997. sa „Amnezijom“ (Blackout). Nismo bili u takmičarskoj selekciji, ali, pošto su igrali Denis Hoper, Beatris Dal i Klaudija Šifer, trebalo je da imamo specijalnu svečanu projekciju. Bio sam tamo mnogo ranije, skockan, bez kravate, čekao druge glumce. Čujem osobu zaduženu za naš PR (sa dva mobilna telefona) kako ponavlja u jedan telefon, „Okej, Beatris je i dalje u kupatilu, okej, odbija da izađe“, a onda govori u drugi, „Klaudija je konačno obula cipele, o, upravo ih je izula“. Četrdeset pet minuta kasnije, Beatris i Klaudija su stigle. Niko nije ni reč rekao ni jednoj ni drugoj, koje su se njihale po crvenom tepihu, dok su svi blicevi ovog sveta sevali.
Džejms Grej
Zvanična selekcija: „Jarde“ (2000), „Noć je naša“ (2007), „Dvoje ljubavnika“ (2008), „Mračne ulice Menhetna“ (2013)
Čudan je moj odnos sa tim festivalom. Ljudi iz organizacije su bili divni prema meni, ceo selekcioni komitet je bio divan prema meni i sve to. Ali, reakcija na moje filmove je čudna.
Često ih dočekuju sa povicima „Ua“ i rečima mržnje. Pitam se, „Zašto sam došao ovde? Ovo je glupost“. Mislim da držim rekord po broju filmova koji su ovde igrali a nisu dobili nijednu nagradu. Dozvolite da kažem da ja tamo ne idem – kunem vam se – da bih dobio nagradu. Zapravo, išao sam sa tom idejom samo prvi put.
Ali, brzo sam naučio lekciju. Poenta nije da treba da me sažaljevate, naprotiv. Ono što pokušavam da kažem je da imate potrebu da se stalno vraćate Kanu, jer morate. Nema veze kakve će, na kraju, reakcije vaš film da izazove. Prosto, morate da budete tamo. Jer, publici je tamo toliko stalo do filma da će i da ga izviždi.
Znam da ovo zvuči kao da nema veze sa zdravim mozgom. Ko još voli da mu ljudi zvižde na filmu? Ali, ta strast vam pokazuje da je zviždanje, na neki način, deo ljubavi prema sedmoj umetnosti. Znam da ovo nema nikakvog smisla…
Olivije Asajas
Zvanična selekcija: „Sentimentalne sudbine“ (2000), „Demonski ljubavnik“ (2002), „Čista“ (2004), „Oblaci Sils Marije“ (2014), „Lični kupac“ (2016, nagrada za režiju)
Sećam se kada sam prvi put došao na festival, 1977. godine, sa prijateljem i pokojnim rediteljem Loranom Perenom. Boravili smo u vili njegove majke, oko 35 kilometara od Kana.
Obično bismo ujturu išli na festival auto-stopom, a vraćali se nazad kasno uveče. Sećam se da sam video Fasbindera (bio sam ogroman fan ali se nikad nisam usudio da mu priđem) obučenog u kožu od glave do pete kako drži banku u kafeu „Mali Karlton“…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar