0
„Ne znam ništa o Miši Stanisavljeviću“ naziv je izložbe u užičkoj Narodnoj biblioteci, koja je otvorena u okviru pratećeg programa Jugoslovenskog pozorišnog festivala, ali i citat iz pesme Mišinog školskog druga i rečenica koju su autori izložbe često čuli istražujući i pripremajući postavku. Autorke izložbe Ružica Marjanović, Milena Stričić, Gordana Danilović, Snežana Cvetković i Ljiljana Smiljanić, kažu da intrigantan naziv izložbe, koji privlači pažnju, kao i sve ostalo prikazano na nizu panoa, iza sebe ima priču vrednu pažnje.
– Miodrag Miša Stanisavljević je na prvom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu dobio Ardalion za tekst. Sada kada pogledate pres kliping, tamo više niko ne pominje Mišu. Tako vidite da onog trenutka kada čovek izabere etiku, odnosno da govori ono što se mora govoriti, ova kultura ga samelje i zaboravi. Naš cilj je bio da vratimo fokus na Mišu Stanisavljevića, jer je to sada na nama, on je uradio sve što treba da uradi. Naša generacija treba da vidi šta će sa tim i kako će se nositi sa tim delom. Ako jednog dana budemo Mišu Stanisavljevića stavili na barjake, to će biti znak da smo se oporavili kao društvo, ali i kao pojedinci. Dobro je to što smo uspeli da od pre tri godine bude u školskoj lektiri. To je jedan korak dalje, a mi ćemo se jednog dana određivati prema Miši – kaže Ružica Marjanović, jedan od autora izložbe i profesorka književnosti u Užičkoj gimnaziji.
Ona se istraživanjem lika i dela Miše Stanisavljevića bavi već niz godina, a ova tema ne prestaje da nudi inspiraciju. Znala je da je bio jedan od najboljih prevodilaca ruske poezije kod nas ali istražujući sa svojim saradnicima, dolaze do podataka koji im ipak nisu bili poznati.
– Kada smo tražili prepeve Pasternaka, čudesno je iskrslo to da prvo izdanje „Nezavisnih izdanja“ potpisuju Miodrag Stanisavljević, na prvom mestu i Slobodan Mašić, na drugom. Dakle, nešto što je u istoriji umetnosti jednako važno koliko i u istoriji književnosti, niko ne zna. Mišo je čak učestvovao i u dizajniranju početka te čuvene edicije. Jako je malo saznanja o tome da se bavio umetničkom fotografijom, malo je toga sačuvano, malo je bilo čega ostalo iza njega, dokumenta su nestala. Mi smo uspeli da nađemo dva potpisa i dve rečenice. Film bi mogao da se napravi o tome koliko smo istraživali i kako teško smo dolazili do podataka. Ispostaviće se kao tačno staro pravilo – samo ono što je nekad odštampano i što postoji u sistemima je i sačuvano. Sve drugo nestaje. To što su Popov i „Republika“ uradili – posle smrti objavili njegova sabrana dela je epohalno važno. Praktično nam je to bila početna tačka istraživanja, uz ono što smo mi posedovali i prijateljski rad njegovih živih prijatelja. To je bila dragocena pomoć” – ističe Ružica.
Smatra da to što su dela Miodraga Miše Stanisavljevića uvrštena u školsku lektiru jeste samo početak osvešćivanja njegovog značaja u svetovima različitih umetnosti.
– Radi se u šestom razredu osnovne škole, a ljudi koji rade sa tom decom kažu da je izuzetno primeren uzrastu. Od pre nekoliko godina, u Bosni i Hercegovini je u školama „Zec s govornom manom“, tako da ga ima u lektirama. To je put ka sledećem nivou kada će se valorizovati to što je uradio. Bili smo mu to dužni za života, ali dužni smo mu i danas. Taj njegov jezik je čaroban, on dresira jezik, ne možete da verujete kakvu jezičku magiju je pravio. Miša Stanisavljević je bio i prvi magistar dramaturgije kod nas. Njegovo transponovanje epske poezije u dramski tekst je izvanredno. Njegove drame za decu se izvode i danas, pronašli smo oko 25 izvođenja. Zanimljivo je da njegova groteska „Vođa“ , iz 1984. nikada nije izvedena. Bilo je pokušaja, ali nikada se nijedno pozorište nije usudilo da je igra – ističe Ružica Marjanović.
Miodrag Stanisavljević rođen je u Srednjoj Dobrinji kod Požege 1941. godine, a preminuo u Beogradu 2005. U njegovoj biografiji navodi se da je bio pisac, pesnik, dramaturg, kritičar, satiričar. Izložba u užičkoj biblioteci dokazuje da je bio još mnogo šta i da je iza sebe ostavio čitav niz umetničkih dela. Prve pesme objavio je kao gimnazijalac 1958. godine.Diplomirao je na grupi za jugo-svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, magistrirao radom „Epika i drama“ na FDU. Između ostalog, bio je urednik „Vidika“, član redakcija filmskih časopisa „F“ i „Filmograf“. Kao dramatrug i urednik radio je u Dramskoj redakciji Televiziji Beograd od sredine sedamdesetih do čistke januara 1993. Pisao je pesme i drame za decu, prevodio je Pasternaka i Brodskog. Kao dugogodišnji kolumnista „Republike“ napisao je seriju briljantnih kritičkih i analitičkih tekstova. Za novinarsku etiku i hrabrost dobio je nagradu „Dušan Bogavac“, 2000. godine. Sabrana dela Miodraga Stanisavljevića u izdanju „Republike“ izašla su godinu dana posle njegove smrti, a mnogo šta što je iza sebe ostavio još uvek nije pronašlo put do javnosti.
Ova izložba bila je u planu kao deo pratećeg programa Jugoslovenskog pozorišnog festivala još prošle godine, ali su vanredne okolnosti izmenile planove. Posebna kategorija publike kojoj je namenjena ne postoji, ali svakako je od posebnog značaja za pozorišni svet. Profesorke iz Užičke gimnazije i Osnovne škole „Nada Matić“ su na izložbi radile oko dve godine. U fokus kulturne scene vratile smu zaboravljenog Mišu Stanisavljevića u nadi da će svi više naučiti o tome koliko je bio značajan.
Bonus video:
Glas, dirka, bas
