0
Iako 25 godina živim u inostranstvu i dugo imam švajcarsko državljanstvo, još uvek u mojoj biografiji stoji da sam srpski dirigent i na to sam izuzetno ponosan. S druge strane, pratio sam putem lajvstrima neke koncerte - poslednji je bio otvaranje sezone ispred zgrade Narodnog pozorišta - i nemam mnogo toga lepog da vam kažem, ističe dirigent Srboljub Dinić.
Rođen u Nišu 1969. godine u porodici u kojoj je umetnost, naročito muzika, zauzimala važno mesto, a školovao se u Nišu, Beogradu, Bonu i Skoplju.
Od 1995. godine živi van Srbije – bio je šef-dirigent opere u Bernu od 2001. do 2013. godine, šest godina je proveo u Meksiku kao šef-dirigent Teatra lepih umetnosti u Meksiko Sitiju, a trenutno obavlja funkciju glavnog muzičkog direktora Državnog orkestra i pozorišta iz Braunšvajga. Dinić je prvi Srbin u istoriji koji ima tu najvišu i najkompleksniju funkciju koju jedan dirigent može da obavlja u Nemačkoj, ali i u svetu.
Proputovao je svet – od Evrope preko Azije do Srednje i Južne Amerike. Kao presudan trenutak navodi svoju prvu opersku predstavu 2000. godine u Bazelu, a život bi mu bio, ističe, siromašan bez dragocenog iskustva u Meksiku.
Glavni ste muzički direktor Državnog orkestra i pozorišta u Braunšvajgu. Kako izgleda rad u toj kući u ovim novim uslovima? Na koji način ćete se prilagoditi situaciji izazvanoj epidemijom?
– Nemačka Vlada i pokrajinska ministarstva su izdali vrlo jasna uputstva u vezi budućeg funkcionisanja pozorišta, koncertnih sala i ostalih kulturnih ustanova. Mi smo krenuli sa radom 31. avgusta i privikavamo se na nove uslove rada: razmak između muzičara (dva metra), razmak između pevača (šest metara u slučaju aktivnog pevanja), razmak između muzičara i publike (šest metara), razmak između ljudi u publici (dva metra), higijenske i zaštitne mere na sceni i oko nje (dezinfekciona sredstva, maske, zidovi od pleksiglasa). Sve su to mere koje poštujemo sa zeljom da se ponovo krene sa nastupima. Strašno nam je važan ponovni kontakt sa publikom. Oni su se uželeli koncerata i predstava.
Kakva je generalno situacija u Nemačkoj što se tiče epidemije i koje mere se primenjuju?
– Nemci su epidemiju shvatili veoma ozbiljno. Njihova industrija je pretrpela ogromne gubitke na početku epidemije, ali je nemačkoj Vladi bilo izuzetno vazno da broj umrlih bude što manji što se na kraju pokazalo kao uspešan potez. U Nemačkoj je od posledica Kovid-a umrlo mnogo manje ljudi nego u Britaniji, Italiji, Francuskoj i Španiji. U međuvremenu su sve ustanove krenule sa radom, rigorozno primenjujući sve propisane mere zaštite.
Kakav je stav umetnika koji treba da nastupe na sceni? Postoji li bojazan od zaraze, nelagoda zbog sviranja/pevanja pred ljudima sa maskama, u polupraznim salama?
– Stav umetnika je u principu jednoglasan, svi želimo da radimo i nastupamo. Naš posao je specifičan, kontakt sa publikom je ono najinteresantnije u našem poslu. Naravno da su umetnici oprezni, osećaj na sceni je drugačiji nego ranije. I pored toga sam optimista. Ubeđen sam da će posle nekog vremena sve ponovo biti normalno. Moj stav, a siguran sam da i mnoge moje kolege dele moje mišljenje, prema publici je vrlo jasan. Mi svi volimo kada su sale pune, ali bez obzira na sve, mi nastupamo rado i dajemo uvek maksimum bez razlike da li sviramo za 20 ili 2.000 ljudi u sali.
Pošto živite u Švajcarskoj i radite u Nemačkoj, a sigurna sam da pratite i dešavanja u Srbiji, možete li da uporedite odnos prema kulturi i umetnosti u tim zemljama?
– Mislim da je odnos prema kulturi i umetnosti u Nemačkoj i Švajcarskoj na žalost neuporediv sa odnosom u Srbiji i to me jako boli. Srbija je, uz čast izuzecima, postala mesto lake zabave, odvratnih rijaliti programa na nacionalnim frekvencijama, kao i kompletnog gubitka etičkih i moralnih vrednosti. Sam podatak da se za kulturu iz budžeta Republike nije izdvojio ni jedan ekstra dinar i da se za istu izdvaja 0,7 posto (ako uopšte) iz ukupnog budžeta, apsolutno je poražavajuće.
Od Švajcarske, preko Nemačke, Meksika, pa ponovo nazad do Nemačke, gde ste se najbolje osećali? Koja sredina pruža najviše prilika i najbolje uslove za umetnike?
– Svuda gde sam radio, imao sam i imam divna iskustva. Jezik umetnosti je univerzalan. Razlike su u tradiciji, podneblju, temperamentu, kulturnoj baštini raznih zemalja, lokalnim navikama… I pored toga ne mogu da kažem da mi je na jednom mestu bilo lepše nego na drugom. Meksikanci, Italijani i mi smo nešto opušteniji kada su probe u pitanju. Nemci, Švajcarci, Finci su disciplinovaniji. Na nastupima su svi isti, svakom je stalo da nastup bude uspešan i da publika bude zadovoljna.
Gde su umetnici najcenjeniji?
– To je teško pitanje. Publika ceni umetnike svuda što se na žalost ne može reći za politiku. Zemlje poput Nemačke, Austrije, Švajcarske, Francuske, Skandinavije, zemlje Beneluksa, kao i Rusija i Kina, gledaju na umetnost i klasičnu muziku kao stvar prestiža, ali i edukacije svojih građana. Veliki broj pozorišta, profesionalnih orkestara, vrhunskih koncertnih sala i muzeja to i pokazuje. Odnos kulturnih i obrazovnih institucija je na zavidnom nivou. Na kraju krajeva, to je regrutovanje nove publike što je od presudne važnosti za opstanak kulture.
Kako vam izgleda Srbija kada je posmatrate iz sveta?
– Vidite, najteže mi pada da kritikujem svoju zemlju. Iako 25 godina živim u inostranstvu i dugo imam švajcarsko državljanstvo, još uvek u mojoj biografiji stoji da sam srpski dirigent i na to sam izuzetno ponosan. S druge strane, pratio sam putem lajvstrima neke koncerte – poslednji je bio otvaranje sezone ispred zgrade Narodnog pozorišta – i nemam mnogo toga lepog da vam kažem. Mislim da je srpskim kulturnim institucijama poput Kolarca i Narodnog pozorišta potrebna hitna reforma, orkestri i pozorišta širom Srbije jedva preživljavaju. Dok se novac baca na budalaštine kao što su fontane, novogodišnja rasveta, razni spomenici, gondole i jarboli, što je po meni neopisiv kič, kulturne institucije tavore ili jedva preživljavaju. Potrebna je jasna ideja o važnosti i finansiranju kulturnih institucija, šta su institucije od lokalnog i nacionalnog, a šta od internacionalnog značaja za državu i njene građane.
U Srbiji je odjeknula vest da je Nemačka po izbijanju epidemije izdvojila 50 milijardi evra kako bi pomogla umetnicima. Kako izgleda raditi i stvarati u zemlji koja tako brine o svojoj kulturi i umetnosti?
– Nemačka je jedinstven primer u svetu. Preko 80 operskih kuća, više od 150 profesionalnih simfonijskih orkestara, ogroman broj dramskih pozorišta, sve to finansirano na nivou države, pokrajina i gradova. Ogromne firme poput „Folksvagena“ (Volkswagen), “Simensa”, “Dojče Bank” (Deutsche Bank), pomažu i ulažu novac u kulturu. Pedeset milijardi, koje je nemačka Vlada izdvojila na početku epidemije, samo je početak. U Nemačkoj ima registrovanih 150.000 – 200.000 slobodnih umetnika. Njima je sada najteže. Na početku su dobili pomoć od milijardu evra, sada se traže dalja rešenja. Ogromna je privilegija i čast za mene raditi u jednoj takvoj zemlji i na takvoj poziciji.
Kako je korona uticala na vaš život, s obzirom da ste navikli da putujete i nastupate po svetu? Kako ste se osetili kada ste bili prinuđeni da se zaustavite?
– Na početku sam mislio da će taj „lokdaun“ brzo proći, čak mi je u prvo vreme jedna kratka pauza i prijala. Kad se to desilo, shvatio sam da se moj život u poslednjih 10 godina sastojao uglavnom samo od dirigovanja, pakovanja kofera, nebrojeno mnogo letova i nastupa. Posle određenog vremena, bez muzike i nastupa, stanje je postalo skoro nepodnošljivo. S druge strane, shvatite da postoji i mnogo drugih lepih stvari u životu. Konačno sam bio duže kod kuće. Deca su me na početku čudno gledala – niko nije navikao da sedim pet meseci i ne putujem nigde. Imao sam ponovo vremena za knjige, neku drugu muziku, prijatelje, prirodu.
Muzičari su svirali onlajn, vežbali kod svojih kuća, bili su u izvesnoj meri aktivni i prisutni i tokom vanrednog stanja i najvećeg naleta korone. Šta je dirigent radio u takvim okolnostima?
– (Smeh)…. pa dirigenti još uvek nađu nešto što do tada nisu videli u partiturama, uče nova dela, čitaju nove knjige… Moj hobi su jezici, obnavljao sam francuski, puno sam vremena proveo u šetnji rekapitulirajući prošlost, u isto vreme organizujući budućnost. Ova situacija ne moze večno da traje, već se vidi svetlo na izlazu iz tunela…
Da li ta i bilo koja druga ograničenja mogu ponekad da prijaju umetniku ili uvek guše njegovu kreativnost, slobodu? Ima li izolacija svoje pozitivne strane?
– Što se mene lično tiče, moram da priznam da nikada nisam razmišljao o ovom scenariju pandemije. S tim u skladu sam godinama živeo „200 kilometara na sat“. S druge strane, ponekad je moje stanje umora bilo na tom nivou da sam se često pitao, kada ustanem ujutru, u kojoj sam zemlji, na kom kontinentu, u kojoj vremenskoj zoni i što je najvažnije, gde da nađem snagu da izguram taj dan. Razmišljao sam da ostavim sve i na nekoliko meseci odem u neki manastir. Bila mi je potrebna ta vrsta izolacije, od buke, stresa, putovanja, na kraju krajeva i od ljudi…
Prvi ste Srbin u istoriji koji ima najvišu i najkompleksniju funkciju koju jedan dirigent može da obavlja. Kako se dolazi do tog mesta?
– Izuzetno sam ponosan zbog toga. Funkcija generalnog muzičkog direktora (Generalmusikdirektor) je jedna specifičnost koja postoji pre svega u nemačkom govornom području. To podrazumeva da u jednom gradu postoji više grana: opera, balet, drama, omladinski teatar i sezona simfonijskih koncerata. Sve što je vezano za muziku u svim tim delovima je direktno pod mojim nadzorom. Naravno, ja sam pre svega umetnički direktor državnog orkestra iz Braunšvajga kao i istoimene opere. To je istovremeno i politička funkcija kada su u pitanju sastanci u vezi programa i finansiranja tih ustanova. Do tog mesta sam došao u konkurenciji 15 dirigenata koji su delimično imali veće karijere od mene, a pri tome bili i Nemci. Na kraju sam, posle dva simfonjska koncerta i operske premijere, skoro jednoglasno izabran od strane orkestra i pozorišta za novog generalnog muzičkog direktora.
Proputovali ste svet, šta ste na tim putovanjima, u susretima sa nekim izuzetno važnim ljudima, ali i svojom publikom u različitim krajevima Zemljine kugle, naučili, saznali o svetu i ljudima?
– Obožavam svoj posao. Ne postoji lepši osećaj na svetu nego kada živite svoj san. Moj posao mi je omogućio da obiđem svet, upoznam različite kulture i običaje, naučim jezike (osam), upoznam sjajne ljude. Znate, vrhunski umetnici i vrhunski ljudi su svuda u svetu isti i međusobno se prepoznaju i poštuju. Imam divne prijatelje i kolege širom sveta, pogotovo u Švajcarskoj, Nemačkoj , Italiji, Meksiku, Argentini i drugim zemljama. Publika me je svuda primila srdačno, izgleda da ta energija i naboj funkcionišu. Šest godina sam proveo u Meksiku. Da nisam upoznao tu predivnu zemlju i ljude, moj život bi bio siromašniji. Isto je tako sa Italijom, svaki grad, svako selo je jedan „istorijski i kulturni muzej“. Teatro Colon u Buenos Airesu je na mene ostavio poseban utisak, takva lepota unutar jednog pozorišta se retko viđa.
Koja su vam bila najdragocenija iskustva, trenuci?
– Imao sam prilike da sarađujem sa velikim umetnicima. Ana Netrebko, Diana Damrau, Grace Bumbry, Ramon Vargas, Francisco Araiza, Michael Volle, Agnes Baltza samo su neka od tih imena. Od tih ljudi naučite mnogo. Ne mogu da zaboravim sve to što mi je Agnes Baltza pričala o svom radu sa Herbertom fon Karajanom. Priznanja svih tih umetnika za moj rad su jedan veliki podstrek da i dalje radim na sebi i pokušam da budem još bolji.
Kako se danas osećate kao građanin sveta?
– Divno je osećati se kao deo sveta. Svet je ogroman, divan, pun čudesnih stvari i nepredvidivih iznenađenja. Kakve sam samo lepote video na svojim putovanjima i turnejama. Obožavam književnost, vajarstvo, slikarstvo i istoriju. Šta je čoveku potrebno više od toga da bi se osećao srećnim, uzivajući u delima Mikelanđela, Da Vinčija, Rembranta, Van Goga, gledajući manuskripte Mocartovih partitura u muzeju, posetiti kuću u kojoj je rođen Pučini ili Frida Kalo? S druge strane, ja nikada nisam zaboravio ko sam, gde su mi koreni, ko su mi preci. Izuzetno sam ponosan na svoju famliju. Mi smo stara niška porodica. Moj pradeda je prvi u Nišu kao privatno lice uveo struju, njegovi kumovi i gosti su bili ugledni ljudi iz političkog i kulturnog života našeg grada i Srbije. Na dedu imam talenat za dirigovanje, bio je omiljen kao čovek, muzičar i profesor.
Da li će se čovečanstvo izboriti sa ovom novom pretnjom?
– Čovečanstvo se i do sada suočavalo sa mnogim izazovima, kako od prirode, tako i od ljudske ruke. S jedne strane bolesti, vremenske neprilike, glad, s druge strane užasna razaranja u ratovima… Koliko samo ljudi je umrlo u ratnim sukobima i krizama koje su nastale posle njih. Na žalost mislim da nismo mnogo naučili iz prošlosti. I ovog puta će biti mnogo više žrtava od posledica pandemije nego od nje same. Uz sve to, brzina kojom se danas informacije prenose, kako istinite tako i lažne, prosto je neverovatna. Mislim da će jednog dana cela priča sa ovom pandemijom izaći na videlo. Imam za prijatelje vrhunske doktore, čak su i među njima mišljenja vrlo podeljena. Ne bih da se bavim politikom ni teorijama zavere, ali sam ipak mišljenja da nešto tu nije ni prirodno ni normalno.
U intervjuu prošle godine ste mi rekli da se u upravo u muzici ogleda odnos velikih sila u svetu, da Kina osim toga što postaje ekonomska velesila, ulaže mnogo u klasičnu muziku, dok Rusija i Nemačka imaju ogromnu tradiciju. Da li i danas imate takav utisak?
– Naravno. Rusija, Nemačka, Francuska i Italija su zemlje sa ogromnom tradicijom u klasičnoj muzici i umetnosti uopšte, ali je Kina trenutno, uz pomoć ogromne ekonomske ekspanzije, stala rame uz rame sa ovim zemljama.
Vaš orkestar u Braunšvajgu je zapravo svet u malom sa pripadnicima 30 nacija. Da li je teško rukovoditi takvim orkestrom ili je uravo u tome čar, to bogatstvo koje doprinosi i samoj kreativnosti?
– Moj orkestar u Braunšvajgu, i to kazem sa ogromnim ponosom, jedan je od najstarijih orkestara na svetu. Osnovan je 1587. godine. U preko četiri veka postojanja (tačnije 433 godine ) ugostio je mnoga imena svetske muzičke scene. Ovde su dirigovali Franc List, Rihard Štraus – čuveni nemački kompozitor je ovde često dirigovao tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Postoje čak i njegove note iz tog vremena. Ljudi iz celog sveta sviraju u njemu, Nemci, Švajcarci, Italijani, Francuzi, Rumuni, Mađari, Kinezi, Japanci, Korejanci i mnogi drugi , pa čak i moj prijatelj sa studija, Jozef Ziga, violinista iz Subotice, koji je jedan od koncertmajstora. Sve se to spaja u jednu izvanrednu celinu, bogatstvo iskustava, jezika, raznih škola, jednom rečju – svet u malom.
Svaka kriza pruža priliku da izvučemo neku pouku. Koju lekciju bi trebalo da naučimo iz svega ovoga?
– Nadam se da će ljudi izvući pouku iz svega ovoga šta nam se sada dešava. Svet se sve brže „okreće“. Poremećene su mnoge etičke vrednosti, ima mnogo zla, gramzivosti. Pitam se ponekad gde je nestalo sve ono što se vekovima gajilo, od humanizma i renesanse, preko francuske revolucije, pa do poštovanja ljudskih prava. Mislim da će me možda neki i kritikovati zbog toga što kazem, ali smatram da je savremeni svet u sprezi sa neoliberalizmom, u mnogome doprineo da jedna mala manjina živi u izobilju. Priča se o veštačkoj inteligenciji i ugrađivanju čipova u ljudske mozgove, a da pri tom stotine hiljada ljudi na godišnjem nivou umire od gladi i nedostatka vode za piće. Absurd u 21.veku. Nadam se da ćete se složiti sa mnom.
Kakvi su vam planovi do kraja ove godine? Imate li i neke za sledeću godinu?
– Sezona u Braunšvajgu je krenula, imam četiri premijere i više od 15 simfonijskih programa ove sezone. Planirana je dalja saradnja sa Semperor Operom u Dresdenu u decembru, gostovanja sledeće godine u Argentini. Ima i pregovora sa Italijom i Španijom. Nadam se najboljem.
Kada ćemo vas videti u Srbiji?
– Na to pitanje vam moraju dati odgovor ljudi koji kreiraju kulturnu politiku u Srbiji.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
