Ne tako “Divan život”: Sumorna pozadina optimističnog božićnog klasika sa Džejmsom Stjuartom

Ne postoji ništa što se može porediti sa filmom “Divan život”. Mnogima omiljeni božićni film iz 1946. godine, u kojem Džejms Stjuart igra očajnog čoveka, kome je prikazano kako bi svet izgledao da se nikada nije rodio, za mnoge je od nas dragocen i suštinski deo prazničnog perioda kao i sam Deda Mraz. Ipak, kao i mnoge od najboljih božićnih priča – uključujući ključnu prethodnicu ovog filma, “Božićnu priču” Čarlsa Dikensa – film “Divan život” je više od filma za dobro raspoloženje. U stvari, bogatiji je i dirljiviji svojom iskonskom tamom, piše "Independent".

Iza kulisa odvijala se priča koja je bila jednako složena. Nastanak svečanog klasika istražuje se u novoj knjizi “It’s a Wonderful Life” Majkla Njutna. Oni koji se nadaju da je topli, ljudski šarm Stjuartovog Džordža Bejlija bio znak dobroćudnih odnosa u produkciji, međutim, biće duboko razočarani. Stjuart je takođe stigao na set noseći svoj mentalni prtljag, pošto se upravo vratio iz vojske, duboko pogođen tim svojim iskustvom. Film je najavljen kao povratak zvezde filma “Filadelfijska priča”, čijoj je karijeri bilo potrebno da se ponovo podigne.

Dok je Kapra na kraju prigrlio film kao svoj lični favorit, "Divan život" je imao težak početak. Film je adaptacija kratke priče Filipa Van Dorena Sterna iz 1943. godine, pod nazivom „Najveći dar ”. Nekoliko istaknutih pisaca pokušalo je, ali nije uspelo da ga uspešno adaptira – Dalton Trambo, Kliford Odets i Mark Koneli – sa Kerijem Grantom koji je prvobitno trebalo da bude zvezda filma. Kada se Kapra uključio, obaveze pisanja su prenete na Frensis Gudrič i Alberta Haketa, scenaristički dvojac koji su činili muž i žena poznati kao Haketi.

Haketi su ušli u projekat sa dubokim divljenjem prema Kapri, ali ubrzo su se našli u sukobu sa rediteljem nakon što je doveo drugog pisca, Džoa Verlinga, da prepravi scenario. (Njihov odnos je navodno dodatno narušen kada je Kapra uputio snishodljivu primedbu Gudričevoj tokom jednog sastanka.) Par nije promenio ton u kasnijim intervjuima, karakterišući reditelja kao „užasnog čoveka“ i „veoma arogantnog kučkinog sina“, dodajući da je film „jedino neprijatno

scenarističko] iskustvo koje smo ikada imali“.

Heketovi nisu bili jedini u sukobu sa Kaprom. Sverling se takođe prilično sukobio sa njim zbog doprinosa scenariju i kreativnih odluka. Na kraju je prekinuo svaki kontakt sa rediteljem. Kompozitora filma Dimitrija Tiomkina takođe je odbilo Kaprino donošenje odluka, pa se udaljavao od projekta sa gorkim ukusom u ustima…

Biograf Kapre, Džozef Mekbrajd, napisao je da je nefunkcionalan odnos režisera sa drugim scenaristima ono što će usloviti njegovu propast: „Njegova potreba da bude prepoznat kao pisac bi mu otežala rad sa prvorazrednim scenaristima, što bi ga konačno bacilo nazad na sopstvene ograničene resurse.”

Slično je bilo i na samom snimanju. Kapra je kasnije u svojoj autobiografiji priznao da se suočio sa „ekstremnom usamljenošću“, dok je snimao „Divan život“ i bio preplavljen strahom od neuspeha. Kapra se razišao i sa svojim direktorom fotografije Viktorom Milnerom posle samo pet nedelja snimanja (iako je ovaj bio plaćen za 20), nakon što je postao frustriran metodama rada snimatelja. Umesto njega, angažovao je Džozefa Vokera, čestog saradnika iz Kaprinih prethodnih projekata. Prisećajući se vremena kada je radio na filmu, Voker je kasnije opisao Kapru na setu kao „nesrećnog“.

Film se suočio sa kritikama moderne publike, posebno zbog prikaza Meri, žene Džordža Bejlija – koju igra Dona Rid – kako u viziji realnosti bez Džordža, postaje „usedelica“ (horor!). Kapra je bio skrušen zbog uočenih nedostataka.

Lik Eni, afroameričke sluškinje porodice Bejli, bio je takođe u fokusu publike, otkrivajući niz tada uobičajenih bioskopskih stereotipa oko crnačkih uloga. Iako Eni nije toliko uvredljiva pojava u filmu, on ostaje sumnjiv podsetnik na američku otvoreno rasističku prošlost. Iako je “Divan život” na mnogo načina bio duboko progresivan, saosećajan i antikapitalistički rad, nije bio imun na sveprisutne rasne predrasude tog vremena.

Na kraju, Kaprin strah od neuspeha manifestovao se - komercijalno, ako ne i kreativno. Suprotno popularnom verovanju, film nije bio grozan promašaj na blagajnama, ali nije uspeo da ostvari profit na svom produkcijskom budžetu – koji je tokom snimanja narastao na ono što je u to vreme iznosilo neprijatnih tri miliona dolara. “Liberti films”, produkcijska kuća osnovana 1945. gde je su-osnivač bio i Kapra, prestala je da posluje nakon samo još jednog izdanja (Kaprina drama “State of Union” iz 1948). Kao što je navedeno u knjizi, Kapra je bio ostavljen da se bori sa osećajem poraza nakon objavljivanja filma “Divan život”, a njegova karijera doživela je pad od koga se nikada neće oporaviti.

Bonus video: Dve nagrade za film "Čuvari formule" na festivalu u Lokarnu