0
Veliki holivudski reditelj srpskog porekla Piter Bogdanović, bio je predstavnik takozvanog "novog Holivuda" i ostaće upamćen najviše po svojim fimovima sa početka karijere. O njegovim najboljim ostvarenjima za Nova.rs govore profesor sa FDU-a Aleksandar S. Janković, scenarista Ivan Jovanović i reditelj Gregor Zupanc.
Piter Bogdanović je rođen 1939. u Kingstonu, u državi Njujork, a umro je u četvrtak 6. januara u Los Anđelesu u 82. godini. Bio je sin srpskog slikara i pijaniste Borislava Bogdanoviča i austrijske Jevrejke Herme Robinson. Piterovi roditelji su došli u Ameriku u maju 1939. bežeći od rata u Evropi.
Njegova karijera krenula je sa tri izuzetna filma „Poslednja bioskopska predstava“ (The Last Picture Show, 1971), „Što te tata pušta samu“ (What“s Up, Doc?“, 1972) i „Mesec od papira“ (Paper Moon, 1973). Snimao je još značajnih ostvarenja kao što su „Maska“ (Mask, 1985) ili „Teksasvil“ (Texasville,1990).
Njegov filmski opus danas izgleda dostojanstveno ali nedokučivo
Aleksandar S. Janković, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, kaže za Nova.rs da je Piter Bogdanović još jedan u nizu kontroverznih reditelja čiji je privatan život itekako uticao na karijeru.
– S obzirom da je bio omiljeni vunderkind Orsona Velsa, čini se da je njegova karijera zaličila na velikog (i velikog) mentora. Nedosegnuti visovi debija a onda slede sporadične krize u kontekstu novca ali i inspiracije. Kada sam studirao, u Kinoteci smo pratili razne cikluse, tako da sam od Bogdanovića tada odgledao skoro sve, a imao sam i favorite iz formativnog perioda jer su mu filmovi često puštani na televiziji.
Janković je izabrao nekoliko Bogdanovićevih filmova koji su mu najdraži od velikog reditelja.
– “Bioskop za groš“ (Nickelodeon, 1976) je Hoksovska skrubol komedija bazirana na sećanjima Raula Volša i njegovog iskustva tokom ere nemog filma. Skoro svi Bogdanovićevi filmovi iz sredine sedamdesetih su imali raskošnu erudiciju i zavodljivost, ali ne toliko primereni vremenu. Iz ovog perioda bih izdvojio i začudan “Dejzi Miler“ (Daisy Miller, 1974). “Režija Džon Ford“ (Directed by John Ford, 1971) je najbolji filmski dokumentarac o najboljem filmskom reditelju. Sentimentalan i romantičan pogled na starog cinika i evaluacija njegovog opusa. Kome još nije jasno zašto je Džon Ford toliko ogroman, treba da pogleda ovaj film.
– Ako je „Što te tata pušta samu“ hoksovski, “Mesec od papira“ je fordovski film, rađen u veličanstvenoj crno beloj fotografiji. Ironično romantičan, prepun referenci, otac i kćer u glavnim ulogama i (ne)omiljeni američki period velike depresije i sitnih prevaranata. “Teksasvil“ sam gledao na Festu i dopao mi se kontekst „šta je bilo posle…“ u odnosu na ikoničku „Poslednju bioskopsku predstavu“. Čini mi se da je već dugo Piter Bogdanovič deo opšte kulture više kao psihijatar psihijatra u Sopranovima nego kao neraskidivi deo Novog Holivuda. Iako je prepoznatljivo ime, njegov filmski opus danas izgleda dostojanstveno ali nedokučivo – zaključuje Aleksandar S. Janković.
Jedan od kultnih reditelja “novog Holivuda”
Scenarista Ivan Jovanović kaže za Nova.rs da je po njemu “Poslednja bioskopska predstava” (1971) najbolji film Pitera Bogdanovića.
– U pitanju je “coming of age” film koji ne samo da je uspostavio autorski pristup (inspirisan francuskim novotalasovcima i pariskim “Filmskim sveskama“) studijskim holivudskim principima već i prikazao Bogdanovića kao zrelog autora iako je imao tek 31 godinu prilikom produkcije. Teksaška provincijalna čamotinja, prkosni maturanti koji (ne)uspavaju da se suprotstave malograđanskim normama čak i kad se odluče na beg u veliki grad i umirući bioskop, meta-omaž starom Holivudu. Veoma dobar zaključak glavnih likova ovog filma Bogdanović postavlja i u nastavku, “Teksasvil” (1990) s posebnim osvrtom na sopstvenu kontroverznu sudbinu kroz lik Džesi Ferou u interpretaciji Sibil Šepard čiju karijeru je Bogdanović pokrenuo a ona, po mnogima, njegovu sahranila.
Sledeći Bogdanovićev film na Jovanovićevoj listi omiljenih je “Mesec od papira” (1973).
– Poslednji veliki komercijalni i umetnički hit Pitera Bogdanovića, “road movie” melodrama koja je, istovremeno, omaž nemom filmu, starom Holivudu i politička satira toliko vešto smeštena u “veliku depresiju” 30-tih da uistinu morate biti pravi ljubitelj američke kulture i filma pa da otkrijete sva značenja koja je veliki reditelj smestio u narativ. Tejtum O’Nil (dobila Oskara za ovaj film sa devet godina) i njen otac, Rajan (jedna od najvećih zvezda 70-tih) preteča su svih kasnijih popularnih “odrasli-dete” komičnih glumačkih parova pa ispada kako je Bogdanović uspostavio novi podžanr ovim ostvarenjem.
Jovanovićev omiljen podžanr je film o filmu i zato za kraj bira „Bioskop za groš“.
– Najbolji Bogdanovićevi filmovi su u epohi, omaži američkoj istoriji filma što i ne čudi pošto je on sam jedan od najvećih američkih filmskih publicista. “Bioskop za groš” je “magnum opus” njegovih najvećih strasti – filma, prelepih i fatalnih glumica (diva), celuloidne magije – ispričana kroz, maltene, komediografski ep o dva blentava filmska pionira s početka 20. veka koji ne znaju da li su umetnici, varalice ili sve po malo. Ovaj film i autorski i simbolički zatvara opus Pitera Bogdanovića pošto nikada nije ponovio meteorski, početni, uspeh i status jednog od kultnih reditelja “novog Holivuda” ’70-tih godina – zaključuje Ivan Jovanović.
Bogdanovićev trik u radu sa glumcima
Reditelj Gregor Zupanc, priseća se za Nova.rs kada je slavni reditelj bio gost FEST-a 2012.
– Uzbuđeno sam pojurio na FDU da odslušam njegov master klas studentima svih katedri. Javio sam se među poslednjima za reč i pitao ga da nam kaže nešto o njegovom radu sa glumcima, delu rediteljske veštine u kome mu nema premca. Otkrio nam je trik koji koristi kada glumcu loše ide i kada krene mučno ponavljanje dublova od kojih je svaki gori od prethodnog. “Tada koristim jedan trik, kaže Piter, odem kod direktora fotografije i šapnem mu da zaustavi snimanje na sledećem dublu i objavi da su svi prethodni tejkovi do tad snimljeni propali jer se filmska traka slučajno osvetlila tako da mora sve ponovo od početka da se snima. Glumac se tad uspešno resetuje i vrati mu se neophodno samopouzdanje”.
Zupanc nam je takođe otkrio koji su njegovi omiljeni Bogdanovićevi filmovi.
– Kemp je autentična američka stilska tvorevina a jeftini žanrovski filmovi su često bili inspiracija velikim holivudskim autorima. Malo ko je od njih imao tu privilegiju da režira niskobudžetne filmove za legendarne producente eksploatacijskog filma poput Rogera Kormana. Piteru, inače velikom ljubitelju žena, je motiv eksploatacije u “Planeti preistorijskih žena” (Voyage to the Planet of Prehistoric Women, 1968) definitivno prijao a verujem i da je za njega, pseudonimom potpisana režija ovog šarmantnog treša bila sigurno značajan deo procesa inicijacije u vanserijskog holivudskog profesionalca.
– Piterova opsesija Džonom Fordom je metafora onoga najboljeg što se po mom ukusu desilo u istoriji američkog filma a to je duboko poštovanje koje imaju suptilni i umetnički nastrojeni filmski autori prema velikim majstorima klasičnog žanrovskog filma među kojima je Džon Ford veliko ime. Susret Džona i mlađanog Pitera u filmu „Režija Džon Ford“ (1971), te delovi legendarnog intervjua u kome Džon preskače Piterovu pretencioznu potrebu za verbalnim opisom njegovog filmskog izraza zapravo je edukativni materijal za nove generacije filmadžija koji ne bi trebalo da zaborave da je magija filma u slici i dobroj sceni koja je filmska jedino ako inspiriše i komunicira na vizuelnom i emotivnom a ne na intelektualnom planu.
-Čarobni realizam u „Poslednjoj bioskopskoj predstavi“ (1971) koji govori o neodoljivoj filmičnosti Amerike kao takve, zemlje u kojoj se film nije rodio ali u kojoj se definitivno oseća kao kod svoje kuće. Teksas, ljubav prema bioskopu i road movie kao moj omiljeni žanr maestralno slikan u crno-beloj tehnici. Ovaj film je integralni deo Holivudske revolucije sedamdesetih, dekadi dvadesetog veka u kojoj sam se rodio i u kojoj je dobar film bio više voljen od publike nego komercijalni spektakli koji su već tada davili u besmislu preskupih kulisa. Ovo je autorski američki film koji steže srce, verovatno i dalje pravi dobru lovu, ali koji pre svega zasluženo nosi počasno mesto u redovnim repertoarima svetskih kinoteka.
– U trejleru za „Masku“ se kaže : “Nekada sasvim neobični ljudi postanu heroji”. U pitanju je potresna priča o neograničenoj ljubavi majke prema sinu geniju koji je rođen sa retkom bolešću zbog koje mu se lice monstruozno izobličilo. U ulozi majke je pop zvezda Šer, a film ima ukus i miris celuloidne estetike osamdesetih, filmske ere o kojoj Kventin Tarantino nema baš mnogo reči hvale ali u kojoj se po mom ukusu desilo nekoliko romantičnih remek dela zbog kojeg smo svi toliko i nostalgični za tom dekadom. „Maska“ je maestralno američki napisan scenario u kojoj je Piter B. režirao Šer toliko dobro da je zaslužila nominaciju za najbolju ulogu u Kanu. Zavoleo sam lik hrabre i ponosne žene bajkera koja nikad ne igra na patetiku i ulogu žrtve u surovom svetu koji ne prihvata fizičku ružnoću njenog sina. Šer u „Maski“ munjevito i hrabro gura priču napred. Amerikana klasik – završava Gregor Zupanc svoju priču o najdražim filmovima Pitera Bogdanovića.
Inače, u svojoj knjizi o gore pomenutom reditelju Džonu Fordu, Bogdanović je ispričao simpatičnu anegdotu.
„Svi su vec sedeli kada smo stigli, ali ko god da je sedeo sa desne strane g. Forda (bio sam suviše uzrujan da bih se setio), pomerili su ga da bih ja mogao tu da sednem. Klimnuo je glavom u znak ljubaznog pozdrava, izgovorio moje ime ispravno i upitao : ‘Srpsko?’
Odgovorio sam potvrdno što je moguće ležernije, ali bio sam očaran. Čitavog mog života ljudi su uvek pretpostavljali da je ime rusko, poljsko, češko ili mađarsko; ponekad bi nagađali da je jugoslovensko, ali niko ga nikada nije tačno prepoznao iz prvog pokušaja.“
Piter Bogdanović je napisao više knjiga o filmu i filmskom stvaralaštvu, a pojavio se i kao glumac u mnogim filmovima i TV serijama. Svetska federacija filmskih arhiva (FIAF) dodelila mu je 2007. godine nagradu za životno delo, svrstavajući ga rame uz rame sa velikanima kao što su Bergman ili Oliveira.
Bonus video – Bura na filmskoj sceni: Zašto su odbačeni filmovi eminentnih reditelja?