0
Roman dečje spisateljice Jasminke Petrović "Leto kada sam naučila da letim", posle filmskog prikaza koji je oduševio publiku, večeras će, zahvaljujući reditelju Goranu Golovku i ansamblu Narodnog pozorišta Užice, doživeti i pozorišnu izvedbu u ovom gradu.
Reditelj predstave „Leto kada sam naučila da letim“ kaže za Nova.rs da veruje da je režija verno ispratila duh Jasminkine knjige, čije hrvatsko izdanje ona danas predstavlja u njegovom Splitu, dok će on u Užicu predstaviti svoju režiju njenog dela.
– Meni je na čitanju taj roman bio vrlo potresan, koliko god on bio pitko pisan, prepun duhovitosti, humora, komičnih elemenata, toliko me na svakoj stranici nešto od njenih motiva, ili jedna rečenica, misao, opservacija, bilo iz glave tinejdžerke ili odraslih ljudi, duboko potresla. To mi se događalo iz stranice u stranicu. Nemojmo da zanemarimo i da živimo pod pritiskom vrlo uspešnog filma Raše Andrića. Film ima tu sreću da kamerom, montažom i uopšte filmskim jezikom, može da sažme radnju u vrlo kratke vremenske sekvence koje mogu slikom i asocijacijama da govore puno. Mi u teatru imamo drugačiji medij i drugačija sredstva izražavanja. Pre svega zahvalan sam tom humorističkom duhu Jasminke Petrović, koji izbija iz svake stranice tog romana.
Značajan doprinos ovoj predstavi dala je i izvrsna dramatizacija Branislave Ilić. Reditelj kaže da proces dolaska do teksta kakav će biti izveden na Užičkoj pozornici, nije bio jednostavan.
– Bilo je tu puno prijateljskog uveravanja, puno priče i dogovora između Branislave i mene, zato što je roman prebogat motivima, a ne možete sve utrpati u jednu pozorišnu predstavu, pogotovo onu koja je prvenstveno namenjena mladima i kada znamo da ona ne sme trajati dugo. Morali smo biti jezgroviti, jasni i pri tome prilično precizni. Mislim da je dramatizacija vrlo dobra, da vidimo okosnicu priče kakva postoji u romanu, ispričane na jedan jezgrovit način, uz priču o odrastanju i sazrevanju iz detinjatva u mladalaštvo i zrelost. Neko može biti zreo i sa dvanaest i sa petnaest godina, zreliji od nekoga ko ima 64.
Tu tvrdnju potkrepljuje glavni lik romana i predstave, trinestogodišnjakinja, koja za dvadesetak dana boravka na moru shvata da je ljudska priroda vrlo kompleksna, da ljude ne treba osuđivati nego prihvatatati onakve kakvi jesu, i birati one koji vam odgovaraju.
– Ona pri tom prolazi kroz čitav spektar emocija koje su joj do tada bile nepoznate. Otkriva prva zaljubljivanja, privrženost u familijarnom smislu, sa ljudima koji su joj do tada bili nepoznati. Otkriva puno toga o sebi, o prošlosti svoje porodice i kroz to uspe doći do te tačke u životu gde je sposobna za odgovorno odrastanje. Dobija temelje da postane odgovorna osoba koja je empatična, koja nikog neće prosuđivati zato što je odavde ili odande ili zato što ima neku manu. Shvata da je sve ljudska priroda i da će na taj način formirati svoje izbore u životu.
Na osnovu svega što roman, pa film, a sada predstava, šalju poruku, reditelja smo pitali kako to odrastanje izgleda u svetu u kome danas odrastaju deca i koliko im je data šansa spoznaje u okruženju odrastanja, počev od porodice, preko škole i sistema uopšte.
– Mislim da se mi odrasli moramo pomiriti sa time da današnja mladost odrasta na potpuno drugačiji način od nas nekada i da su njihova znanja drugačija od naših, da imaju neke druge informacije, koje mi nemamo. Mi smo ti koji se, nažalost ili na sreću, moramo njima prilagođavati. Moramo biti spremni na to da korespondiramo sa njihovom informisanošću u znanjima ali i nekom drugom osećajnošću koju oni sada imaju. Oni žive u nekim drugačijim uslovima, bombardovani su gomilama informacija sa svih strana ili samo sa mobilnog telefona. Te informacije mogu biti istinite ili ne, a treba znati odabrati i razabrati, ako to iko više zna. I u moralnom smislu su ove generacije drugačije od nekih pre 30-tak godina. Sada živimo u društvenim sistemima koji promovišu individualnost i svaku ličnost kao posebnu i jednako vrednu jedinku, ali društvo u globalu nema alate da uz tu individualnost razvija i osećaj odgovornosti ili elementarnog morala.
Mišljenja je da je na roditeljima velik zadatak i velik teret da se time svakodnevno bave u kontaktima sa svojom decom.
– Roditelji pak rade, zarađuju, trče, žive vrlo ubrzanim životom i nije im to uvek lako i jednostavno. Institucije kao što su škola ili neke druge koje postoje u našim posttranzitnim državama, se bore da se uhvate u korak sa stvarnošću, ali i to im ne polazi za rukom. Institucije su uglavnom trome i zavisne zakonima koji se vrlo sporo menjaju i prilagođavaju stvarnosti. Mislim da je deci i mladima danas jako teško da odrastaju. Kada god vidim da se mladi ljudi okupljaju u folklornim društvima, u raznim kulturno-sportskim sekcijama, da poklanjaju svoje slobodno vreme nekom višem cilju, sebi kažem – ima nade. Ne moramo biti prestrogi prema njima zato što ne znaju ko je bio neko o kome smo mi učili u školi, oni znaju nešto drugo. Mislim da mi odrasli imamo zadatak podržati ih kada god u njima prepoznamo bilo kakvo plemenito nastojanje ili bilo kakav napor kojim žele sami sebe razviti, unaprediti, biti bolji. To nam je primarni zadatak, prepoznati u njima ono najbolje i biti im podrška da to razvijaju.
Ako sistem promoviše individualnost, a svi zajedno težimo da sačuvamo saosećaj i zajedništvo kao nepobitne ljudske vrednosti, postavljamo pitanje kako je moguće to izbalansirati i stvoriti atmosferu gde individualizam podrazumeva zajednicu i obrnuto?
– Mislim da bi svi naši sistemi trebalo da rade na tome da prepoznaju naše različitosti i da ih slave. Da kažemo – da ja sam različit i drugačiji od tebe, ti si drugačiji od mene ali ni ti, ni ja nismo ništa ni lošiji, ni bolji zbog toga što smo jedno od drugog različiti. Dapače, idemo da vidimo šta najbolje iz toga možemo izvući.
Kada se govori o različitom odrastanju generacija koje su sada roditelji ili bake i deke, deci koja stasavaju u duhu slobode individualnosti, postavljamo pitanje za šta su uskraćivanje dve ili tri generacije ranije, a za šta su uskraćena deca danas na drugoj strani i u čemu se razlikuju njihove slobode? Kome je trebalo da budu dobre te starije generacije kao deca, a kome se uče biti dobra današnja deca?
– To je veliko pitanje. Odrastao sam u vremenu kada je u našoj ulici i parku bilo mnoštvo klinaca. Svi smo se igrali i bili vrlo slobodni, nismo imali strah ni od saobraćaja ni od ljudi sa nečasnim namerama koji bi prišli detetu, a da ne znamo šta hoće od njega. Živeli smo slobodno, razigrano, a opet sa druge strane, u školi na primer, pod ogromnim pritiskom tog kolektivnog duha. Nikada nije pojedinac bio kriv za nešto, nego je bio kriv čitav razred, svi smo se osećali krivim zato što je neko napravio nešto incidentno. Mislim da smo u tom smislu bili uskraćeni, naš problem je bio taj da se nismo naučili dovoljno samopoštovati, nismo bili tome učeni, što današnji klinci jesu. Trebalo je biti dobar drugima i čitavom jednom sistemu, tako su me i kod kuće podizali i to im dan-danas ne opraštam. Moji roditelji su bili fini, časni i pošteni ljudi, ali zapravo ih je uvek brinulo šta će reći svet. Apsolutno svakog moraš pozdraviti na stepeništu, moraš poslušati ako te bilo ko iz komšiluka pošalje u prodavnicu ili da nešto obaviš… Učeni smo da bezpogovorno moramo da slušamo svaki autoritet, a nije svaki autoritet vredan svog autoriteta. To današnji klinci prepoznaju i u tom smislu su individualniji, hrabriji pa čak i drčniji, ne daju se tako lako.
Osećaj straha kao surovog neprijetelja, pratio je i starije i današnje generacije tokom detinjstva ali su se i ti strahovi razlikovali.
– Imali smo strahove od roditelja, autoriteta, sistema ali smo sa druge strane imali i neka nevina druženja. Danas su ipak mladi daleko više izloženiji opasnim sadržajima, da ne kažem i supstancama, nego što smo to mi bili. Iskušenja su danas jako velika, mladi su im izloženi od rane dobi i u tom smislu je naš život bio sigurniji. Iz ove perspektive gledano, naše odrastanje je bilo sigurnije ali ne znači i slobodnije. Ono na čemu bih insistirao jeste da deci danas nije lako jer sloboda je najveći dar koji čovek može dobiti i imati ali isto tako uz nju ide i velika odgovornost. Sad, koliko su institucije društva, uključujući i porodicu, spremne da preuzmu onaj deo odgovornosti na sebe, da od mladih ljudi stvore odgovorne individue, je drugo pitanje. To je večita tenzija koja postoji i koja zapravo stvara dinamiku našeg svakodnevnog života, to je činjenica koju treba da prihvatimo.
Svako odrastanje, odnosno sazrevanje u različitoj životnoj dobi, je individualno. Predstava „Leto kada sam naučila da letim“, kako kaže reditelj Goran Golovko, uticala je i na njegov rad sa ansamblom kako bi se do kraja ispratio duh teksta.
– Trudio sam se da ne bude povišenih tonova, da ne bude klasične teatarske nervoze u trenucima kada nešto ne ide, da prvi ja ne stvaram nikakvu napetu atmosferu i na taj način delujem na ljude oko sebe. U načinu rada, ophođenja, komunikacije, mi u teatru znamo biti vrlo temperamentni, znamo i tonove povisiti i izgovoriti po neku psovku na koju svako drugačije reaguje. Ovde sam se baš trudio da ništa od toga ne bude već da se kao osobe međusobno poštujemo i da krenemo iz premisa po kojima verujemo u moć stvaranja. Kasnije u samim scenama, što verujem da će se u predstavi videti, izbija jedna čistota koja se ogleda u jasnim odnosima i događajima koji emituju popriličnu količinu emocija. Imali smo na umu pre svega da je predstava namenjena publici od trinaest godine pa naviše, da treba da joj bude nešto kroz šta će se zabaviti ali i doživeti nešto vrlo ozbiljno.
Dok u Golovkovoj režiji „Leto kada sam naučila da letim“ večeras očekuje premijerno izvođenje u užičkom teatru, Jasminka Petrović neće prisustvovati predstavi jer baš u njegovom Splitu istog dana promoviše hrvatsko izdanje ovog svog romana. Užičkoj publici se obratila video porukom. Sam sticaj okolnosti potvrđuje da kultura, ne samo da ne poznaje granice, već ruši sve predrasude koje još uvek lebde između srpskog i hrvatskog naroda.
– Mislim da se u umetnosti ne mogu postavljati granice i mislim da umetnici i umetnička dela treba da cirkulišu svuda, na svim paralelama i meridijanima. To posebno iskustvo, koje nam nudi percepcija nekog umetničkog dela i neki naročit stvaralac, svima nama zapravo služi da budemo plemenitiji i bolji ljudi, bez obzira odakle dolazili, u šta verovali i za šta se zalagali.
Predstava „Leto kada sam naučila da letim“ je pored mladih, podjednako namenjena i starijima, može poslužiti kao još jedan alat za međusobno razumevanje i sužavanje generacijskog jaza koji uvek, u različitoj dubini i širini, postoji između generacija, poručuje reditelj.
Oni koji su pročitali ili ne ovaj roman, koji su pogledali ili ne istoimeni film nastao po njemu, koji će pogledati ili još neće tek nastalu predstavu, treba da znaju i podatak da je prosvetni sistem Nemačke prepoznao kvalitet poruke ovog romana i uvrstio ga u obaveznu lektiru.
Bonus video: Isidora Minić o „Uspavanoj lepotici“
