Bio sam veliki fan Indiane Jones. I Steven Spielberg mi je bio (i zbog mnogih filmova i dalje jeste) jedan od najjjomiljenijih reditelja. Ali, posle ovog filma više nisam.
„INDIANA JONES AND THE DIAL OF DESTINY“ (2023, r. James Mangold)
Ne, razlog tome nije moja naknadna pamet koja je konačno u liku i (zlo)delu Indiane Jones spoznala ništa drugo do otimača tuđih kovčega iz avanturističkih B-filmova koji koristi svoju „uniformu“ univerzitetskog arheologa da nastavi post-kolonijalnu pljačku drugom rukom. To su prva dva filma o njegovim doživljajima. U trećem i četvrtom filmu neko je izgleda primetio rupe u toj njegovoj praksi pa je Indy-jeva aktivnost podignuta na viši nivo, te se on prvo suprostavio zlim nacistima sa svojim ocem, a onda još zlijim ruskim KGB agentima zajedno sa svojim sinom. U petom i lako nemoguće poslednjem filmu sa Harrisonom Fordom u ulozi Indiane, on se opet bori protiv nacista (ovaj put sa svojom kumicom), ali njegov najveći neprijatelj je – starost. Starost uvredljiva po gledaoca.
U jednoj od uvodnih scena filma, kada iz fantastično realizovanog flešbeka sa vanserijski kompjuterizovanim mladim Harrisonom Fordom stignemo u kraj šezdesetih (kada prva posada posetilaca Meseca ponosno paradira Amerikom), vidimo jedva pokretnog Indy-ja kako džangrizavo ide da se žali svom mladom komšiji na jačinu muzike. Nekoliko minuta kasnije, taj isti dedica juriće vijagrasto konjem ispred voza po njujorškom metrou i šibati se s kim stigne. Ne gubeći dah. Pa ko (može da) poveruje.
Daleko teže pašće vam činjenica da u pomenutom flešbeku gledamo kako nacisti pod sam kraj rata kradu razne stvari (između ostalog i famoznu Arhimedovu spravu koja navodno može da locira portale za putovanje kroz vreme), samo da bi nakon rata ta ista mašina završila u arhivi nekog američkog muzeja. A ne kod svog prvobitnog vlasnika. Između nacističkog i američkog lopovluka nema suštinske razlike.
U plotu koji ne odiše naročitom inspiracijom, ceo film je igra mačke i miša između nacista (koji su u međuvremenu postali uzorni američki naučnici) i Indija i kumice mu (nenaročito svoja Phoebe Waller-Bridge) koji naizmenično imaju prednost u razrešavanju misterije i aktiviranju Arhimedove mašine, koju nacisti žele da iskoriste da se vrate u vreme i promene ishod rata. A Indy samo u jednom trenutku pomene da bi se on vratio da spreči svog sina da ode i pogine u ratu (iako kasnije prilično sebično radije želi da ostane u Arhimedovom vremenu i proživi uživo ono čime se čitav život bavio).
James Mangold (reditelj mnogih solidnih filmova od „Logan“, preko „Night and Day“ do „Cop Land“) ostao je prilično veran Spielbergovom templejtu u krojenju ovih filmova, ali nije bio naročito duhovit u komponovanju akcije, niti apsurdan kad treba i, da ponovim, imao je taj blagi invaliditet u vidu OSAMDESET JEDNOGODIŠNJEG Harrisona Forda koji izgleda nadrealnije od plafona Sikstinske kapele u akcionim scenama.
I dok s jedne strane neprijatelji nisu „apdejtovani“, a Indy peti po redu reprizira tip sukoba sa njima, diverzifikacija kasta (koja je od drugog dela bila zapostavljena) je u potpunosti sa zahtevima današnjice (te kumica ima asistenta/pastorče latino porekla, a iz groba je dovučen Indy-jev legendarni pajtos Sallah), ali ni time ne uspeva da se postigne neki naročiti šarm (kao kada je mali Ke Huy Quan pokidao kao vatreni nervčik Short Round u „Temple of Doom“).
OCENA: 5/10
Bonus video: Evo kako je Đuričko iz Amerike pozdravio publiku na premijeri „MUNJA o5“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare