0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije, koje ih za njih vezuju.
Beogradski kantautor Dušan Strajnić Dukat ima novi bend Oxajo o kojem će se tek pričati, jer sa prvim pesmama već stvaraju ozbiljnu bazu fanova. Međutim, Dukat je do skoro u široj javnosti bio najpoznatiji po svojoj sada već bivšoj grupi Stray Dogg u kojoj je pevao na engleskom, i sa kojom je stekao kultni status u alternativnom muzičkom svetu. Ovo je njegov izbor od tri najvažnije pesme za njegov životni saundtrek:
– Kad sam dobio ovaj zadatak pitao sam se da li odabrati Elvisov „Blue Moon“ koju sam bezbroj puta izvodio, ili prelepu Baklijevu „Lover, You Should’ve Come Over“, možda nešto od Džonija Keša ili Berta Janša, možda Džekson C. Frenkov „Blues Run the Game“ ili „Seven Nation Army“ od White Strips-a koje sam voleo u nekom trenutku tokom svog odrastanja. Ili pesmu „Ohio“ Demijana Džurada po kojoj je naš novi bend dobio ime. Sve bi te pesme došle u obzir, ali sam ipak rešio da odaberem tri za koje sam sasvim siguran da moje oduševljenje njima nema prolazni karakter. Dakle, evo mog izbora:
Oasis – „Don’t Look Back in Anger“
Oasis je prva grupa koju sam stvarno voleo, odnosno prva posle dečjih ljubavi kakva je bila ona prema Backstreet Boys. Tata je kupio kasetu drugog albuma Oasis – „What’s The Story (Morning Glory)“, koju smo do iznemoglosti slušali u kolima dok me je vozio na trening u školu tenisa. Sve pesme sa tog albuma sam voleo a naročito ovu koju peva Noel Galager, stariji i normalniji od braće. Pesma je „velika“ kao neka himna, dušu dala za horsko pevanje na koncertima. Tekst pesme nije najjasniji, ali je taj glavni deo refrena po kome je pesma dobila ime vrlo „upotrebljiv“ kao univerzalna, svima prihvatljiva poruka. Pesma predstavlja okretanje benda ka popu koje se dogodilo na tom albumu, koji je za razliku od prvog bio više „bitlsovski“ nego „stonsovski“. Eto, i u tome je veličina grupe Oasis i ove pesme – pomirili su Bitlse i Stonse.
Led Zeppelin – „No Quarter“
Ova pesma koja spada u poznu fazu rada grupe Led Zeppelin je mnogo starija od mene. Objavljena je na njihovom petom albumu „Houses Of The Holy“ 1973. godine. Čuo sam je prvi put kod kuće, pošto je ploča na kojoj se nalazi deo porodične kolekcije i odmah mi je privukla pažnju, atmosferom i mističnom notom koja dominira. Delo je Džimija Pejdža, Roberta Planta i Džona Pola Džonsa koji je ipak centralna figura kad se radi o ovoj pesmi. On na koncertima često improvizuje na klaviru dok istovremeno svira bas liniju preko bas pedale. Možda mi je pala na pamet baš zato što i sam u poslednje sve više sviram klavir ali svakako i zbog njenog nespornog kvaliteta.
Neil Young & Crazy Horse – „Down By the River“
Evo jedne još starije pesme sa Jangovog albuma iz 1969 – „Everybody Knows This Is Nowhere“ koju je snimio sa drugarima iz benda Crazy Horse – Denijem Vitenom, Bilijem Talbotom i Ralfom Molinom. Podjednako mi je draga i numera „Cowgirl in the Sand“ sa istog albuma, ali ovu sam odabrao pre svega zbog Jangovog gitarskog sola u kome je čak 38 puta uzastopno odsvirao istu notu (ovo sam negde pročitao, nisam brojao) i uspeo da solo zvuči genijalno. To je najbolji primer da dobar solo ne znači odsvirati hiljadu nota u minuti. Naprotiv. Upravo taj talenat da od nesavršeno izvedenog okvira za pesmu napravi genijalno delo jeste razlog zašto je Nil Jang jedan od najvećih u rokenrolu a njegov bend Crazy Horse najbolja rokenrol grupa na svetu. Ova pesma je najbolji primer muzičke filozofije koju i sam zastupam – najbitniji u rokenrol pesmi su emocija i stav, sve ostalo je od drugorazrednog značaja.
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
