0
Od trenutka kada sam video kako Tom Cruise u jednoj od scena ovog filma (koju smo do sada već svi videli, jel da?) skače motorom sa litice i potom se padobranom spušta ka njenom podnožju žarko sam želeo da pogledam ovaj film, ubeđen da se sa tooolikom posvećenošću materijalu mora raditi o verovatno najboljem (makar akcionom) ostvarenju godine.
MISSION IMPOSSIBLE: DEAD RECKONING PART ONE (2023, r. Christoper McQuarrie)
Christopher McQuarrie solidno se pokazao u „Jacku Reacheru“ i prethodnim dvama ostvarenjima iz serijala „Mission Impossible“ da bi tako nešto bilo baš sasvim nemoguće. Iako su „Rogue Nation“ (2015) i „Fallout“ (2018) bili rasni akcioni filmovi kojima su Nolan, Bond i Bourne bili rivali, „Dead Reckoning“ već od uvodne scene, zatim špice koja sledi, a potom i daljom razradom stvari izgleda kao retro-akcijaš na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. Sve je analogno.
Od dijaloga kojima se priča prenosi tako što jedan junak nešto kaže, sledeći nastavi, a treći završi (i tako u krug, u više prilika), do skoro komično simplifikovanih tipskih akcionih sekvenci (stradanja podmornice, deaktiviranja bombe) ili komično usložnjenih (finale u vozu) ili apsurdno komičnih (svi mađioničarski trikovi plus načini na koji se famozni ključ džeparenjem premešta od jedne osobe do druge), do zaista nemilih podudarnosti u koncepciji nekih scena (jurnjava po Rimu) koje smo u daleko napumpanijoj izvedbi imali priliku da vidimo u poslednjem nastavku „Fast & Furious“.
„Dead Reckoning“ je preko svake mere analogan i sasvim u suprotnosti sa ambicijama i energijom svog glavnog glumca koji je moža merilo mogućnosti samog filma, a možda mu je ta „analognost“ podmetnuta kao stil koji će fino pasovati njegovoj neidealnoj fizičkoj spremi.
I dok previše recenzija govori o tome da priča nema nikakvog smisla, i da film zapravo predstavlja set spektakularnih akcionih sekvenci, baš priča (iako puna rupa) predstavlja najzanimljiviji i, svakako, najmoderniji deo filma. Naime, kompjuterski virus, „Entity“, osmišljen da bez tragova sabotira tehnologiju neprijatelja se osamostalio i sada je u stanju da uništava i distorzira sve podatke do kojih dođe, praktično uništavajući i distorzirajući samu realnost. Ponekad i u realnom vremenu, pa na živim snimcima on uspeva da izbriše ljude koji ne treba da se vide.
Zvuči zanimljivo i sasvim u duhu aktuelne diskusije da li su nam dani odbrojani usled sve veće „artificijelizacije inteligencije“. Ali onda naspram toga imamo pozamašno ofucane i udebljane Ethan Huntove ljude (i njega samoga u šezdeset prvoj) koji se protiv svega i dalje bore tehnologijom u kojoj su one famozne „ljudske maske“ i dalje najinovativnija (a zapravo jedina inovativna) stvar.
Rezultat te retro/analogne postavke je film koji deluje kao da je izvučen iz blokbaster bunkera u kome je čamio nekih pedeset godina, koji je gde se moglo tehnološki unapređen i zapravo najviše imopresionira time kakva bi to filmčina bila da je prikazan kada mu je bilo vreme. Danas možete donekle uživati u retkosti takvog iskustva, u vanzemaljskom licu Vanesse Kirby, stripovski komponovanoj negativki dobrog srca Paris i nadljudskim naporima Toma Cruisea da pobedi svoje godine uspešno koliko i zakone fizike. Očekujem da će najveći deo gledalaca napuštati salu zbunjen onim što mu je prikazano. Što je ipak bolje od steroidne dosade pomenutog „Fast & Furious“.
OCENA: 6 PLUS/ 10
Bonus video: 25 godina posle premijere: Film Titanik u novom ruhu
