"Kad se pripadnost porodici i domu dovedu u pitanje, raspada se sve": Rediteljka i književnica Nađa Petrović govori za Nova.rs

Piše: Bojana Šolaja

- Od kad smo počeli da pričamo o festivalskom životu "Mirisa sveže farbe", nadala sam se da će srpska premijera biti baš na Festivalu autorskog filma. Iskreno, to mi je kao san. Svake godine, kad vidim da neke kolege imaju premijeru na Festivalu autorskog filma, pomislim: "Vau, kako je ovo ogromna stvar". Odrastala sam uz taj festival i, na neki čudan način, najveća potvrda od svega jeste da baš na FAF-u bude prikazan, iskrena je u razgovoru za Nova.rs scenaristkinja i rediteljka Nađa Petrović, čiji je kratki film "Miris sveže farbe" sinoć premijerno videla srpska publika u okviru 30. Festivala autorskog filma.

A u filmu, u kom igraju Anđelka Petrović, Igor Benčina, Jelena Stupljanin i Helena Bucalo, Nađa Petrović donosi priču o Emi koja, nakon što roditelji iznenada prodaju stan u kom je odrasla, beži od kuće s mlađom sestrom i postaje opsednuta novim vlasnikom stana.

Književnica, iza koje je hvaljeni roman "Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate", i scenaristkinja je za ovaj debi letos ovenčana nagradom Srce Sarajeva za najbolji studentski film, seća se za naš sajt da je svake godine na Festivalu autorskog filma "gledala sve te autore, slušala ih kako govore o svojim filmovima i divila im se":

- Posebno mi je značajno što je film baš u programu Hrabri Balkan, čiji su selektori Maša Seničić i Stefan Ivančić koje jako cenim, i privatno i profesionalno. Zahvalna sam im i mislim da imaju istančan filmski ukus, čak da su vrlo strogi, ali na dobar način. I to mi daje dodatni vetar u leđa, dodatno samopouzdanje da film zaista vredi nešto.

Šta vas je inspirisalo da napravite film "Miris sveže farbe"?

- Začetak ideje se desio kada sam šetala sa mamom našeg psa. Došle smo u jedan tržni centar na otvorenom gde je zastala i rekla: "Ovde je bila moja soba". Bilo mi je jako emotivno to što je u centimetar znala gde je šta bilo u njenoj sobi. Hodala je i pokazivala mi je: "Ovde je bio moj prozor, ovde moj krevet, ovde je bio ormar…" Ironično, živim u istom stanu ceo život, ali me mnogo pogađa kada pomislim šta se sve promenilo u mom životu, kako su se promenile okolnosti a stan ostaje isti. U "Mirisu sveže farbe" je drugačije, junkinjin stan prati promene koje se dešavaju u njenom životu, i opet, prostori ostaju materijalni dokaz sećanja.

Naslov filma je vrlo intrigantan - možete li nam objasniti značenje i simboliku?

- Jako sam se mučila oko naslova filma. Prvi naslov je bio "Nekad sam tu bila ja". Ceo film je iz vizure glavne junakinje. Ceo svet gledamo kroz njene oči i jako smo joj blizu, toliko da ulazimo u njenu percepciju sveta. Jako sam vodila računa da na taj način i kadriram, i uopšte, da ceo film podredim toj ideji. Upravo sam zato shvatila da i naziv filma treba da prati takav tretman narativa. Mora da bude nešto iz njene vizure, nešto što odgovara njenoj fiks ideji koju ima vezano za taj stan. “Miris sveže farbe” je miris koji ona oseti kada uđe u taj stan, što je jako bitan momenat. Drugo, jako mi se dopalo što je to čulno, mislim da svako makar na trenutak, kada čuje naslov, ima taj miris u nosu. Mirisi asociraju na prostore, ljude, najlakše te vrate na neko sećanje.

"Miris sveže farbe" tematizuje složena pitanja identiteta, nostalgije i pripadnosti. Zašto ste se, kao mlada rediteljka, odlučili baš za ovu temu?

- Identitet i pripadnost porodici - to mi se čini kao osnovna pripadnost koju imamo od kad smo mali, a tek kasnije dolaze druge pripadnosti. Upravo ta pripadnost nam daje neku početnu sigurnost (ili nesigurnost) da se upuštamo u dalje povezivanje sa drugima. Htela sam da stavim junakinju u dramatičan trenutak gde se ta njena primarna pripadnost odjednom dovodi u pitanje. Naglo i bez objašnjenja, raspada joj se porodica i porodični dom. Želela sam da u filmu bude prikazan samo nagoveštaj raspada. Postoji čitava priča koja prethodi radnji. Njihova porodična priča je mnogo duža nego sam film, i to sam želela da se oseti.

A kako ste oblikovali i razvijali glavne likove?

- Saznanje da joj izmiče tlo pod nogama imala sam na umu dok sam gradila glavni lik Eme. Kakva je ta devojka kojoj se raspada porodica, a ona fiksira samo jednu stvar - taj stan? Ona mora da ima malo opsesivno-kompulzivni poremećaj, povučena je, u svojoj glavi ima specifične mehanizme odbrane. Želela sam da ne bude baš jasno šta misli u svakom trenutku, jer ne zna ni ona sama. Sve što radi je iracionalno, vodi se prvim impulsom u svakoj situaciji. Ne može baš svako da se poveže sa time. Mislim da je to kakva je ona, uslovilo i sam narativ. Film je osmišljen dardenovski, jer tokom njegovog trajanja dobijamo deliće informacija koje posle spajamo u celovitu sliku.

Kako ste odabrali lokacije za snimanje i koliko su one doprinele autentičnosti priče?

- Ja sam, naravno, prirodno prvo zamišljala svoju zgradu, stan, nekako čak sam i razmišljala u tom pravcu da li da možda i snimamo kod mene… Ali onda sam shvatila da, u stvari, ono što moj kraj nema jeste taj mikrosvet i zatvoreni ekosistem koji ima, na primer blok na Novom Beogradu - a to nam je trebalo. Trebalo nam je mesto za koje je ta junakinja vezana, ne samo za stan, zgradu, već da je to jedan mikrosvet u kom je odrastala. Želela sam da kroz film osetimo taj prostor njenog odrastanja. Da osetimo da je ta zgrada odmah pored škole u koju je išla kao devojčica, da je taj sportski centar gde ulazi Benčina jako blizu njene zgrade - čime sam htela da naglasim da su Ema i njena sestra, zapravo, neprirodno izbačene iz tog ekosistema koji im je jedini zaista poznat.

Film je premijerno prikazan na Sarajevo film festivalu. Da li ste zadovoljni recepcijom tamošnje publike i koliko vam znači nagrada koju ste osvojili?

- Jako sam zadovoljna kako je prošla projekcija u Sarajevu. Bilo je mnogo bolje nego što sam zamišljala. Iskreno, kada je bila test projekcija gledala sam delove filmova, proveravali smo zvuk i sliku, i bila sam očajna. Posle projekcije su me pitali iz ekipe filma: "Pa kako je prošla test projekcija?" Ja sam rekla: "Joj, pa, ne znam, svi filmovi su mi bolji od našeg". Tako da, eto, to je bila moja prva reakcija. Međutim, kada je film bio pušten u celini na zvaničnoj projekciji jako sam bila zadovoljna. Potpuno mi je bio drugačiji doživljaj, film mi je delovao najbolje dotad. Ali, u stvari, tek posle, kada su mi prilazile kolege reditelji oduševljeni filmom, shvatila sam da je stvarno poseban i da komunicira s ljudima. Pošto su shvatili da sam, zapravo, prvenstveno scenaristkinja, onda su mi govorili kako moram da nastavim da se bavim režijom, da je ovo mnogo više od studentskog filma… Bili su divni. To mi je mnogo značilo. Takođe, da se nije desila ta nagrada, ne bi se otvorili neki projekti, a prošlo je samo dva meseca. Hvala Sarajevo film festivalu! Pogotovo zato što je uvek igrao ključnu ulogu u mojoj profesionalnoj karijeri. Na SFF-u se uvek nešto ogromno desi i preokrene. A posebno hvala Asji Krsmanović, bez koje mi se bukvalno sve najveće stvari ne bi desile!

Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u