0
Istorijat rušenja hotela "Boka" u Herceg Novom, nadahnulo me je da napišem priču a potom i mjuzikl o tom važnom mestu. Bio je oštećen u zemljotresu 15. aprila 1979, eto baš na dan kada imamo beogradsku premijeru, a potom je srušen, kaže za Nova.rs Peđa Ristić autor prvog hercegnovskog mjuzikla "San o Boki".
Beogradska publika će moći da pogleda ovaj mjuzikl u petak, u 19.30 časova u Pozorištu na Terazijama. Ova predstava je, kako je najavljeno, mjuzikl u četiri slike, sa orkestrom na bini, petnaestak likova, dinamičnom i veselom pričom, plesnim numerama i sa mnogo poznatih domaćih, stranih kao i specijalno komponovanih pesama. Radnja se događa u nekoliko jesenjih dana 1934. godine na terasi i u svečanoj sali hotela „Boka“ koji obeležava iznenadni dolazak kralja Aleksandra na putu za Marsej… Scenario za mjuzikl je omaž ovom srušenom hotelu i brojnim poznatim kuturnim i umetničkim stvaraocima Herceg Novog tokom 20. veka.
Šta je bio povod da napišete „San o Boki“?
– Iz razgovora sa brojnim Novljanima, razumeo sam da umesto da nakon zemljotresa renoviraju, ovaj nadaleko čuveni hotel je namerno srušen i to je ostalo svima u srcu kao otvorena rana. Ovo je podsetnik na lepotu, kulturu i blagostanje koje im je oteto i nikad nije nadoknađeno. A rad na mjziklu je počeo kada sam upoznao producentkinju Mirelu Šćasni, profesorku solo pevanja, koja je već mnogo puta radila u Herceg Novom sa profesionalnim pevačima i glumcima, kao i sa amaterima iz tog grada. Ona mi je predložila da zajedno napravimo nekakav muzički omaž kulturi, istoriji i lepoti Herceg Novog. Mirela je našla reditelja Petra Pejakovića i nekoliko svojih đaka, i tako je krenulo. Onda su se tokom prošle godine priključivali ostali članovi ansambla. Nije bilo audicije jer se svi oni međusobno znaju, i pre su sarađivali. Svako je doneo pregršt nove energije, entuzijazma i oduševljenja za ovaj originalni novljanski projekat.
U najavi predstave piše da je posvećena bivšim, boljim vremenima. Šta je to sve bilo bolje?
– Hotel „Boka“ bio je među najboljima na Jadranu a i šire. Dobijao je nagrade na međunarodnim smotrama i predstavljao je vreme blagostanja i prosperiteta, kako između dva rata, tako i u socijalističko vreme. Pored toga, doba i način života bili su mirniji, poetičniji, živelo se bezbrižnije, sporije, sa više poštenja i poštovanja. Sa više vremena i razumevanja za kulturu i umetnost. Ovaj „San o Boki“, asocira na te pomalo zaboravljene ljudske osobine i društvene norme.
Vi ste scenarista, producent, i piše da svirate gitaru.
– Sve je počelo tim mojim scenarijom. Onda sam, u vreme prvih proba, bio i gitarista u orkestru koji na bini prati sve scene mjuzikla. Inače, sviram gitaru i pevam kantautorsku muziku od svoje 16. godine, imam pregršt svojih kompozicija, i možda je najpoznatija pesma „Goro moja“, koju je 1973. otpevala grupa „Zajedno“. U projekat „San o Boki“ uključili smo mnogo džez standarda i poznatih popularnih numera, ali su nam bile potrebne i originalne melodije da služe kao lajt motiv i vezivno tkivo. Ali, i kao finale, pesme po kojima će „San o Boki“ biti prepoznatljiv. Tako je poruka ovog mjuzikla sažeta u mojoj pesmi „Bolje vreme će doći“, a za grandiozni kraj predstave numera „Fešta“ koju je napisao moj prijatelj Vlada Racković.
Kada ste se vi zaljubili, da tako kažem, u Herceg Novi?
– To je bila ljubav na prvi pogled. Pre deset godina sam kupio stan na Savini i od onda a naročito od kada sam u penziji, sve više vremena provodim tamo. Posebno tokom pandemije kada sam bio skoro cele godine u Novom. Već nekoliko puta sam doživeo tamo sva godišnja doba i moram da vam kažem da ne znam koje je prijatnije. Herceg Novi je grad koji ima svoj dinamičan život i van turističke sezone, klima je blagodarna, vazduh uvek čist a pejzaži zaustavljaju dah. Redovno se šetam skalama, duž mora ili po obali i okolnim brdima. Ljudi su veseli i prijatni, hrana izvrsna a vino i loza za priču.
Kako su Novljani prihvatili ovaj mjuzikl?
– Oduševljeni su. Već više od hiljadu ljudi je pogledalo „San o Boki“ i isprate nas u pesmi, nagrade aplauzom i smehom, ovacijama. Mjuzikl je nekako potrefio novljansku dušu na raznim nivoima. Valjda jer govori o njihovom gradu, hotelu, ili što budi nostalgiju i žal za mladošću, odnosno što nam u vreme bolesti, ratova i raznoranih političkih, društvenih i egzinstencijalnih kriza nudi pesmu, smeh, ples i radost življenja.
Koliko ste predstava do sada igrali i kakvi su planovi u budućnosti?
– U Herceg Novom smo imali premijeru krajem oktobra prošle godine, i od onda smo je odigrali još tri puta pre prepunom dvoranom „Park“. Gostovali smo u Kulturnom centru u Trebinju, i evo nas u Pozorištu na Terazijama u Beogradu gde su karte planule. Imamo pozive za gostovanje u Nišu, Novom Sadu, Kotoru, Budvi, Tivtu i Baru, a igraćemo već narednog utorka na Festivalu HAPS kao i tokom turističke sezone verovatno na Kanli Kuli u Herceg Novom.
Pripremate li nešto novo?
– Trenutno sam preokupiran poslovima koproducenta i pokušavam da izguram ovo gostovanje uprkos brojnim preprekama finansijske i tehničko -logističke prirode. Paralelno sam uspeo da napišem nekoliko kratkih priča a sve vreme priželjkujem da se vratim završavanju svog novog romana „Cvet kamilice“.
O autoru
Peđa Ristić napustio je Jugu, kako kaže, kad je krenula da se raspada. Prvo je živeo u Austriji, potom u Engleskoj i Americi, i na kraju u Švajcarskoj. Radio je u informacionim tehnologijama i otišao u penziju sa mesta IT menadžera u farmaceutskoj firmi Hofman La Roš u Bazelu. Krajem 90-ih godina objavio je autobiografski roman „Pijanino u blatu“ a od 2016. je pisac sa punim radnim vremenom. Objavio je romane „Srećan čovek“ i „Kovš“, zbirke poezije „Gitara u snegu“ i multimedijalnu knjigu „Reči &Note“ u kojoj je šest priča, prevodi dvadesetak poznatih pop pesama i scenario mjuzikla „San o Boki“. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja srpskih pisaca u Švajcarskoj.
Bonus video: Tanja Bošković – Jubilej Ateljea 212
